Žižekova kokoška, čovek i druge slične životinje

Slavoj Žižek veoma često na svojim predavanjima spominje jednu šalu, ili da kažemo, jedan poseban vic. U pitanju je objašnjenje zaostalog straha od autoriteta, paradigma koja slikovito prikazuje sudbinu istreniranog uma i sudbinu onih koji koriste tu istreniranost. Ukratko:

Čovek dolazi kod psihijatra, umišljajući da je zrno kukuruza. Posle određenog vremena pacijenta otpuštaju jer biva izlečen i on odlazi u život znajući sada da je on čovek. Ali ubrzo potom on se vraća mnogo uplašeniji nego ranije i doktor ga pita

-Šta se desilo, zašto si toliko uplašen?
-Video sam kokošku! odgovara pacijent
-Ali ti si sada izlečen, ti znaš sada da si ti čovek.
-Da znam, ali da li KOKOŠKA to zna?? uplašeno će pacijent

Žalimo sada za činjenicom da ovaj vic nije ispričan u pravom svetlu, komičnost ipak nije ključna stvar ovde. Zapravo treba da postavimo pitanje da li kokoške kontrolišu nekoga ovde i zašto neki i dalje umišljaju da su zrnevlja kukuruza kada živimo u slobodnom svetu gde svako ima pravo na svoje parče individualnosti? Kako objasniti strah od autoriteta koji se oseti svaki put kada se u pojedinim klasnim odnosima neko usprotivi nezdravim odlukama? Zar nismo prevazišli tu opresiju? Trebalo bi da jesmo. Zašto onda točak nastavlja svoju kontrolisanu putanju?

Objasnićemo ovu repeticiju nesvesti jednim eksperimentom socijalne izolacije.

Hari Harlou, američki psiholog, je svojevremeno izolovao 5 majmuna u jednoj prostoriji i obezbedio im merdevine uz pomoć kojih se mogu popeti do bunta banana koje su visile sa plafona. Možda ste i čuli već za ovo delo okrutnosti, ako niste evo prilike:

 Nakon određenog vremena jedan od majmuna bi se odvažio i počeo bi da se penje po banane. Čim bi dostigao određenu zadatu visinu i on i ostala 4 majmuna bi bili isprksani i šokirani hladnom vodom i taj majmun bi bio sprečen da dođe do tih banana zbog tog hladnog i neprijatnog šoka. Kada bi se primirili, drugi majmun bi krenuo i čitav postupak šokiranja bi bio ponovljen. Posle određenog vremena niko od majmuna ne bi ni mrdnuo više prema okačenim bananama, a ako bi neki pokušao drugi bi zagraktali na njega i on bi se ubrzo povukao.

Ali tu nije kraj opresiji. Ona sad treba da zauzme novu poziciju… Potom bi iz prostorije izvukli jednog iz te petorke i ubacili bi jednog novog suvog majmuna, u potpunom neznanju o vladajućim zakonima. Naravno ovaj novajlija bi krenuo odmah po banane i pošto ne bi reagovao na graktanje morao je biti fizički onemogućen da pristupi merdevinama, to jest njegovi mokri drugari su morali fizički da ga kazne i nauče da se banane NE DIRAJU.
Zatim je još jedan iz originalne petorke izvučen i ubačen je još jedan novajlija. Naravno, čitava priča se ponavlja uz jedan zanimljiv dodatak – čak i pređašnji novajlija tuče trenuntog novajliju, a ni ne zna zašto. Zna samo da se banane ne diraju, jer takav je zakon ovog plemena.

Vrhunac ovog eksperimenta jeste situacija gde su izvučeni svi iz originalne petorke, koji su bili povlašćeni sa istinom – jedino su oni znali kakva strašna kazna sledi ako se banane pokušaju dohvatiti. Za ostatak suvih majmuna u generacijama koje slede, banane su neka vrsta boga o čijoj se kazni može samo maštati i ono što je najzanimljivije u ovom eksperimentu jeste činjenica da se ovaj zakon prenosi, sve dok se jedno po jedno budu menjali, a bar četvoro ostavljali iz pređašnje generacije.

Sigurno, kada bi se ovaj proces odužio dovoljno dugo, sigurno da bi se kad tad pojavio po neki agresivni buntovnik, ali tada, bilo bi dovoljno samo ponovo uključiti hladnu vodu i time reinstalirati čitav zakon u roku od samo nekoliko sekundi.

Dakle, krajnji zaključak ove analogije jeste vezan za samu instinktivnu vezanost za zakon koji više ne važi, koji je zastareo, koji je prevaziđen, za koji je naš razum izglasao da je nepravedan. Samo jedini problem trenutno jeste to što kokoška zna da smo nekada mi bili zrno kukuruza ili možda još uvek se bojimo da jednim delom to jesmo. Zapravo bolje objašnjenje jeste – mi se i dalje MOŽDA štrecamo na svaki zvuk paljenja hladnih prskalica i MOŽDA neko ne mora ni da ih koristi, može samo da suptilno naglasi da one postoje i mi ćemo reagovati kao što su reagovali svi naši krzneni preci. I da, verovatno da još uvek postoje takve sprave okrutnosti na ovom svetu, samo što se više ne koriste, samo služe kao smešni prikaz kulture jednog doba, spomenik lošim ljudskim navikama.

Ipak, trenuntno, šta bi predložili majmunima da mogu da rezonuju na nivou jednog čoveka? Mogu možda da se informišu o dragocenim bananama, da saznaju zašto su načinili bogove od njih i čega se to plaše, i kojim ustaljenim procesima su došli do ovog rezervisanog stanja uma. I konačno posle nekog vremena, kada se sakupi dovoljno informacija na globalnom nivou, možda dođu i do blaga koje ti nepostojeći bogovi čuvaju.

Bio bi to poseban poduhvat u istoriji kada se zrnevlja kukuruza bore za svoje banane. A možda kada ih se dokopaju nekako, možda onda počnu koristiti i druge zakone altruizma sa kojima se ljudski rod navikao ponositi.

Recimo da taj nedostatak informisanosti uvek predstavlja trenutno vladajuće zakone jednog zapostavljenog društva (ona velika MOŽDA). Na onim malim “možda” treba raditi da bi oni dobili globani značaj kakav zaslužuju.
“Možda” je, kao što vidimo, moćna reč.

Možda pošalju i te iste majmune u svemir kasnije i možda se oni onda budu morali boriti da shvate bespuća jedne beskonačnosti… Ko zna. Korak po korak…

… Zapravo čekajte, možda se neki plaše te beskonačnosti pa opstaju u sigurnosti starih zakona, koliko god oni bili loši…

Možda su stvorili i čitave nove svetove unutar tih zakona i dali životni smisao tim mitovima da opravdaju te iste sigurnosti… A neee, mora da se varamo, nemoguće je to, pa inteligentni primati su tu da priglrle promene i slave revolucije uma. Pa to je naš ponos, a ne opstajanje u komforu i sigurnosti patnje jednog zastarelog sveta….

…Zar ne?

Priredio Juror 8

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Juror 8, Psihologija