Борислав Пекић је на самом почетку прве књиге своје антрополошке трилогије за њеног главног јунака рекао да је „био чудо природе, чије је порекло обавијено мистеријом, као и порекло свих чуда. Али му је дело било изван сумње и изван наде. Пустошио је своју родну средину с подмуклом, свирепом, болесном безобзирношћу, с којом човек злоупотребљава и разара своју. Био је убитачно црно сунце свог космоса, запаљено да буде сунце и свих осталих… За њега у том рату није било бојазни. Дошао је на свет с другим омотачем који још није имао име, али кад га добије, знаће се да је непробојан и неуништив. Јер, био је мутант, први у свом соју.“

Узимајући у обзир да се ради о роману Беснило, није тешко погодити да је тај јунак вирус, мистериозно створење, готово несхватљивих особина, које обитава у оним магловитим подручјима смештеним на граници између живог и неживог, стварног и нестварног, фикције и реалности. Тако се можда по први пут у историји књижевности десило да вирус постане јунак једног књижевног дела и тиме овековечи ону њену исконску потребу да преплитањем фикције и реалности омогућава читаоцу да се на кратко пресели у она подручја резервисана само за вирусе, истовремено га стављајући пред изазов да у суочењу са све теже подношљивом и објашњивом стварношћу покуша да се за стално пресели у фикцију.

Пекићева паралела

Ако се пажљивије осмотри та инаугурација вируса у књижевност може се запазити да је Пекић, сигурно не случајно, успоставио паралелу између вирусове подмукле, свирепе и болесне безобзирности са којом пустоши своју родну средину и човекових истоветних стремљења са којима разара своју, и то не само ону видљиву, него и ону невидљиву, духовну. Та паралела би се могла схватити као наговештај оне, могло би се рећи скоро исконске везе између човека и вируса која је изграђивана још од тренутка када су се први пут срели и од тада наставили да живе, то јест постоје, у нераскидивој симбиози, без које као да им самостални опстанак више није био могућ. Човека, због његове девијантне потребе да лабораторијским рекомбинацијама рибонуклеинског омотача вирусове особине стално прилагођава својим, не баш увек јасним и сврсисходним намерама. Вируса, због његове властите способности да се тим човековим намерама супроставља и увек изналази начин да се отргне његовој контроли.

„Путоваће кроз микрокосмос као што човек путује кроз макрокосмос. Лутање ће га водити кроз места с тајанственим именима, као што су за човека данашњице горје Хиндукуш, пустиња Каракум, прашуме Амазона, и као што би, да му је трајање обезбеђено, за човека сутрашњице биле маглине Андромеде, сазвежђе Алдебарана, звезда Проксима Кентаури. Његове космичке луке биће Нервус сциатикус, Амонов рог, Церебелум, Хипокампус, саливарна гландула. Његов трансгалактички пут – кичмена мождина. Његов циљ – мозак.“

Посматрано из перспективе времена у којем је Пекић писао Беснило није се вероватно могло тако лако претпоставити да ће се за само неколико наредних деценија средства путничког транспорта до те мере развити и омасовити, те тако омогућити милионским масама просечног света да по јефтиним и скоро багателним ценама путују и да, преваљујући великим брзинама донедавно незамисливе удаљености, читаву планету постепено претворе у једно велико, глобално село. То је, захваљујући поменутој симбиози која се развијала и продубљавала током миленијума заједничког живота, омогућило вирусу да попут човека и он постане светски путник, и да уз помоћ сопствених транспортних средстава – као што су пандемије – преваљује лако и ефикасно велика пространства, успевајући да се пробије и до оних најудаљенијих и најзабаченијих тачака тог великог села.

Некако се у исто време са експлозијом транспортних и саобраћајних веза, које су омогућиле физичко зближавање, појавила, и истом брзином развила, поставши незаобилазни део човекове свакидашњице, још једна врста комуникација, оних дигиталних, за које није био потребан физички контакт, а уз чију помоћ ће се за дивно чудо глобално село још чвршће повезати. Захваљујући електронском медију отеловљеном у чуду званом интернет међуљудско везивно ткиво добија надфизичку, виртуелну димензију, која ће омогућити вирусу да, заобишавши кичмену мождину, пронађе много бржи пут ка церебралном кортексу, хипокампусу и најскривенијим дубинама и катакомбама људског мозга. Вирус ће тако на суптилан, готово метафизички начин, добити могућност да овлада људским мозгом, и то без директног додира  и потребе да га разара као некада.

„Свуда где буде пролазио светови ће се преображавати у катаклизми страшнијој од сваког земљотреса који је још од Постања погодио планету. Свуда где буде пролазио предаваће страх, мржњу, бес онима који буду имали несрећу да од Његовог додира одмах не полуде. Полуделима ће предати сазнање у чију природу нико никад неће моћи да проникне. Опет ће бити оно за шта је створен и што му је охоли узурпатор природе – Човек, на кратко оспорио: најопаснији, најмоћнији, најнемилосрднији створ у Васељени, недокучивој унији светова, којој је припадао и Његов Неурон. Рођен да умре тек кад остане сам, кад не буде више смрти од које би могао живети… Зато је мирно кренуо да испуни судбину – да мори и умре.“

Подмукли непријатељ

Неки биолози и физиолози нове генерације, склонији да феномен човека посматрају из нешто шире перспективе, сматрају да је људски организам природно оспособљен механизмима за саморегулацију и самоодржавање. Главну улогу у тим процесима по њима игра имуни систем који ту функцију обавља на разне начине. Један од њих је одржавање равнотеже у деловању многих врста бактерија на важне метаболичке процесе у организму. Бактерије су, као што је познато, основни покретачи и катализатори најважнијих биолошких процеса у природи.

Неке од тих бактерија су корисне и неопходне, док су друге штетне и могу изазвати болести уколико се нађу на погрешном месту и уколико измакну контроли имуног система. Једно од оружја у борби са патогеним бактеријама су управо вируси којима се регулише њихов живот и деловање на организам. Способност стварања вируса од стране имуног система представља, према том тумачењу, важну карику у процесу еволуције са којом је људском организму стављено на располагање једно од најефикаснијих средстава чишћења и регулације.

Да би одговорио својој сврси и космичком принципу уграђеном у његов код вирус је приморан на сталне мутације како би се, било сам, било уз помоћ човековог имуног система прилагодио новим сојевима бактерија, али и околностима средине, руковођен оним исконским мотивом борбе за опстанак инхерентним како свим живим системима у природи, тако и оним чија је улога да живот само имитирају. Међутим, мутације су се временом почеле догађати не само спонтано, него и у лабораторијама као резултат оне патолошке потребе „охолог узурпатора природе“ да агресивно делује на њене  процесе покушавајући да их модификује и прилагоди својим не баш увек узвишеним циљевима. Тако да су на сцени почеле да се појављују нове хибридне сорте вируса, некада бивајући случајно испуштене из добро чуваних бункера, а некада с намером, као део неког закулисаног плана, недокучивог и несхватљивог милионским масама његових потенцијалних жртава, а понекад не потпуно јасног ни њиховим творцима.

Захваљујући одавно наслућиваном и у пракси провереном омамљујућем утицају масовних медија на когнитивне функције људског мозга, ти хибридни лабораторијски вируси најновије генерације нису обавезно морали да поседују патогену убојитост као њихови давни милитантни претходници. Довољна ће бити само вест да се појавио онај, пекићевским речником описан, „најопаснији, најмоћнији, најнемилосрднији створ у Васељени“, па да се читавом планетом попут шумског пожара незаустављиво рашире страх и паника, који су у стању са паралишу не само људски разум, него и живот на тој истој планети. Ако се том подмуклом, невидљивом непријатељу дода шифровани надимак „COVID-19“, онда се стварају готово савршени услови да се свет „преобрази у катаклизму страшнију од сваког земљотреса који је још од Постања погодио планету“.

Прво долази до колапса финансијског система, жиле куцавице и основног замајца модерне цивилизације. Вредност акција на берзама започиње свој вртоглави пад. Индекси доживљавају прво свој „црни петак“, затим „црни понедељак“, па „црну среду“, а онда поново истим редоследом. Затим се, као по неком унапред направљеном плану, обуставља настава у школама и на универзитетима. Предузећа, фабрике и компаније започињу са отпуштањем и слањем запослених на принудни годишњи одмор, док они који су имали среће да буду задржани настављају да раде код куће, уколико је то изводљиво. Забрањују се јавни скупови, отказују гладијаторске спортске представе, најефикаснији опијум за масе Новог Рима, наслеђен још од оног старог. Тај црни сценарио наставља се у продавницама чији рафови се полако празне, а међу првима нестаје тоалет папира, што на први поглед може да зачуди, али и наговести да је од  „Његовог додира“ већ започело лудило. Страх уступа место паници, а паника хистерији.

А као шлаг на торту долази увођење ванредног стања, прво у појединим градовима, затим покрајинама, а на крају и читавим државама у којима је евидентирано тек неколико стотина такозваних заражених, а понекад и мање од сто. Затим следи затварање државних граница које запоседа војска. У појединим градовима и регијама се уводи полицијски час са казнама за прекршиоце и до 21 године затвора на основу оптужбе за покушај масовног убиства са предумишљајем. Да би се ситуација покушала ставити под контролу на телевизијским екранима се почињу појављивати највиши државни функционери који у свом познатом лицемерно-хуманистичком маниру објављују великодушне спасоносне пакете финансијске помоћи из државног буџета за угрожено становништво и посрнулу привреду. Док они најмоћнији издају наредбе за интервентно штампање хиљада милијарди оних, све мање вредних, долара.

Метафора вируса

Посматрајући све то из прикрајка, можда и са осмехом на лицу, оном Пекићевом вирусу би могло да падне на памет да можда коригује онај свој план „да испуни судбину – да мори и умре“.  Јер зашто би морио и умирао када му се, захваљујући човековој урођеној и готово параноичној склоности ка девијантном понашању, пружила прилика да до оног церебралног кортекса и хипокампуса дође чак и без потребе да се смуца  по прљавим људским телима загађеним од вештачке хране, преједања и нездравог начина живота. На своју велику радост схватио је да је преко ноћи постао глобална мегазвезда, супермен, терминатор, „селебрити“ какав сањају да постану стотине милиона поклоника материјалистичке утопије зване западна цивилизација. Пред његовом магловитом и невидљивом појавом срушио се као кула од карата видљиви свет чије устројство се чинило тако моћним и неуништивим.

Вирусу се сигурно допала главна улога у тој великој планетарној представи која се жанровски, како је време одмицало, трансформисала од хорора, преко комедије, у гротеску. Поготово након што су посредством Твитера и оних такозваних угледних медија почеле да се појављују, изречене од стране водећих челника најмоћнијих држава западне хемисфере, озбиљно интонирана, а на први поглед идиотска мишљења да ће борба против најновије пандемије диригованог грипа шифрованог као „COVID-19“ потрајати најмање 18 месеци, и да ће то представљати највеће искушење за човечанство од Другог светског рата. А да се не помињу изјаве угледних медицинских експерата извађених из нафталина за једнократну употребу у којим најављују судњи дан и помор људске расе у десетинама и стотинама милиона. Такве изјаве ће сигурно годити уху победнички расположеног вируса, док ће критичаре глобалистичких елита, њихових епигона и налогодаваца подстаћи на размишљања шта би се могло крити иза овог најновијег експеримента.

Што се човека и његовог спасења тиче, остала му је једино нада у обнову имунитета, и то не оног биолошког против малигног дејства вируса и бактерија, већ менталног, који би му помогао да се одупре све раширенијој и све опаснијој тоталитаризацији стварности, сведене на голу манипулацију под чијим све тежим плаштом здрав разум „спутан живи, тешко дише и све га је мање“, како некад давно рече један песник, живећи у сличним приликама, у само предвечерје Другог светског рата.

У супротном, како се тренутно чини, није искључено да ће се показати да је Пекић виспрено наслутио епилог представе. Јер би се могло десити да вирус на крају остане сам, али не зато што је поморио све људе, већ зато што су они поморили сами себе. Али пре него што и сам умре неће бити сигуран да ли је то стварно он, или само његова метафора која је човека коштала главе.

Милован Шавија

Извор: Нови Стандард

  besnilo, borislav pekić, Društvo, Književnost, korona virus, Milovan Šavija, Nauka