У току је прелазак човечанства из терестријалног у космичко бивствовање. Захваљујући научним сазнањима и техничким иновацијама, схватање природе у савременом свету проширује се на космичко пространство и настанак и опстанак човечанства сагледава се из космичке перспективе, што значи у контексту настанка и еволуције космоса. То више није однос према космосу који се заснива на празноверици, религиозним илузијама и астролошким хипотезама, већ однос који се заснива на научним сазнањима и техничким проналасцима. Космос постаје конкретни („екстерни“) животни простор за човека и он почиње да схвата себе као конкретно космичко биће. То даје нови квалитет историјском развоју човечанства и схватању природе, као и (само)схватању човека као (еманципованог) природног (космичког) бића.

 

У контексту космолошких разматрања, завређује пажњу схватање космичке суштине човека које је, у интервјуу са Џоном Смитом (John Smith) из 1899. године, изнео Никола Тесла, један од највећих научника модерног доба. Тесла се залаже за космолошки пантеизам који има енергетски карактер. Он успоставља мистични однос према светлости која је својеврсни „божији дух“ и као таква извориште енергије која струји у човеку. Човек је, заправо, само један од облика у коме се појављује енергија и као такав је бесмртан. Светлост га ствара и у светлости доживљава вечно постојање. Нема природе као специфичне материје; нема еволуције живог света и човека као највишег облика у развоју природе; нема људског света као специфичног космоса и човека као специфичног космичког бића… Човек је укинут као природно, друштвено и историјско биће и сведен је на својеврсну батерију чији енергетски потенцијал представља извориште његовог радног и стваралачког елана. Менталне вежбе треба да му обезбеде менталну снагу, а то значи да спрече расипање енергије и да је усмере на развој чула и умних способности. Жена је непожељна јер одузима мушкарцу менталну и телесну енергију. Развој телесних чула одвија се тако што се сакати еротско биће човека и чуло људскости. Однос човека према свету нема друштвену и слободарску, већ медитативну природу. Будући да не схвата човека као слободарско биће, Тесла није у стању да схвати природу прометејске ватре, што значи слободарског просветљења. Његова визија будућности не заснива се на слободарском уму, већ на космолошком мистицизму који има технократску природу.

 

Што се тиче идеје „бога“, она се не заснива на поштовању природних закона и вери у стваралачке моћи човека као слободарског бића, већ на страху од природних сила и од нестанка. Да „бог“ постоји, инсистирало би се на емпиријском и рационалном, а не на мистификаторском теолошком празнословљу које треба да блокира разум, и на молитвеним и литургијским ритуалима који треба да изазову психичке ефекте који ће произвести фаталистичку поданичку свест. Како неко може да „не верује у бога“ уколико је он „свеприсутан“ и „свемоћан“? Исто тако, да „бог“ постоји свако од нас имао би непосредни однос са њим, што значи да би црква као „посредник“ између „бога“ и човека била бесмислена. Основ религије је религиозна свест која је резултат историјског развоја друштва. Првобитни облик религиозне свести је анимизам, следи тотемизам, па политеизам. Монотеизам је највиши облик у развоју религиозне свести. Није „бог“ створио свет, већ је човек на одређеном степену историјског развоја створио идеју „бога“ која му је отета и која је постала приватна својина цркава. Велики српски просветитељ Васа Пелагић тврдио је да су богомоље „дућани“ у којима попови продају људима лажи о „богу“.

 

 

Историјски гледано, „бог“ се појављује као од човека отуђени стваралачки принцип путем кога човек бива лишен (само)стваралачке (само)свести и слободарског достојанства. Путем идеје „бога“ као „ствараоца света“ стваралачке моћи човека отуђују се од њега и постају средство за његово потчињавање од стране владајуће класе и за обоготворење класног поретка који се заснива на „светој“ приватној својини (а цркве се заснивају на колективној својини – која хипокризија!) и експлоатацији сељака и радника. У историји човек је био у подређеном положају у односу према (имагинарном или реалном) космосу који је имао метафорички и политичко-инструментални карактер и служио као средство за прибављање вечности владајућем поретку. Људска животворност је имагинарна: стварање имагинарне религиозне свести постаје „компензација“ за лишавање човека способности да створи овоземаљски свет по своме лику. Уместо да је идеја „бога“ као креативистички принцип средство за развој самосвести човека као самосвојног космичког бића, за развој његовог слободарског достојанства и за уједињење човечанства у борби за очување живота на Земљи, она је средство владајуће класе за брисање еманципаторског наслеђа и за произвођење фаталистичке свести која човечанство води у смрт (идеја о „небеском народу“, „рају“, „вечном небеском животу“ и тсл.). Хришћанство упућује човечанству стравичну поруку: човек мора и треба да пати. Уколико је човек срећан на Земљи, „рајски вртови“ су бесмислени. Што се тиче смрти, она даје смисао животу. „Вечни живот“ је најгоре проклетство.

 

У еманципаторском смислу, идеја „бога“ као ствараоца људског света је резултат историјског развоја друштва и она говори о постајању човека самосвојним космичким бићем. Развој самосвести човека као стваралачког бића и ствараоца (свог) света основ је теорије о свету као “божанској творевини”. “Бог” је израз осамостаљења човека од природе и стављање његових “изнад” природних моћи. Путем идеје “бога” човек постаје аутономна стваралачка моћ и у том смислу самосвојно космичко биће: стварање света је свесно и вољно дело. „Бог“ није стваралац људског света, али је симболични израз специфичног односа човека према космосу као самосвојног космичког бића. Он се појављује као историјски квалитет путем кога човек долази до идеје света као специфичног космоса и до идеје о себи као специфичном космичком бићу, и као квалитет који пружа могућност да човек као специфично космичко биће превазиђе бескрајни (материјални) квантум космоса и схвати космос као животворну целину. Истовремено, идеја да дух може да ствара материју може да значи да су стваралачке моћи човека и његова стваралачка машта снаге које могу да створе непостојеће. Човек са својим стваралачким духом и стваралачким способностима не може да створи материју ни из чега (creatio ex nihilo), али може путем стваралачке прераде материје да омогући да се реализују њени животворни потенцијали. Ради се о афирмисању животворног принципа као универзалног космичког принципа и човека као специфичног космичког бића који представља највиши облик у коме је реализована животворна природа васељене.

 

Схватање да се истинско, које пружа могућност човеку да превазиђе постојећи свет, не налази изван, већ у човеку, представља једну од најважнијих еманципаторских идеја хришћанства. Не осветљење, већ просветљење представља основни принцип одуховљења човека. Из тога проистиче да исијавање људскости, на чему се заснива Бенјаминова aura, представља основ за успостављање друштва као братске заједнице „светлећих“ људи. Истовремено, људскост која зрачи из човека представља светлост која осветљава пут у будућност. Једна од најдраматичнијих истина, која пружа могућност човеку да упркос најгорој тиранији сачува веру да може да се избори за праведни свет, гласи: и најслабија светлост може да разбије најгушћу таму. Пламен свеће је симбол те истине. Осветљавање богомоља вештачком светлошћу је начин на који се стерилише њихова просветитељска моћ и оне претварају у кулисе постојећег света. Смисао њиховог постојања је у томе, да зраче светлошћу која омогућава човеку да види оно што је невидљиво. Из њих треба да исијава истинска светлост која не осветљава, већ просветљава човека. „Грандиозне“ богомоље нису светионици из којих исијава светлост истине, већ су отелотворење овоземаљске политичке и економске моћи црквене олигархије. Оне не просветљују, већ задивљују (мало)грађане својом монументалношћу. Величина вере не мери се величином богомоља, већ дубином поимања истинског. Вера се не налази у зидовима цркава, већ у срцима људи. Лажна вера заснива се на спектакуларној илузији; права вера заснива се на невидљивој истини.

 

Питање о „богу“ је, заправо, питање о суштини човека и космоса. Као такво, оно је „посредник“ између човечанства и свемира. Постајањем човека еманципованим космичким бићем идеја „бога“ добија нову димензију. У време космичке експанзије човечанства она више нема шта да тражи у сфери „небеског“ простора. Идеја „бога“ може да преживи само у дубини људског бића и то пре свега као естетска идеја која пружа могућност човеку да на хумани начин појми космос и односи се према њему као животворној целини. Истовремено, она има разлог постојања као једна од обједињавајућих идеја човечанства у оквиру анти-капиталистичког покрета – као симболична синтеза хуманистичког наслеђа и хуманистичких потенцијала човечанства у односу према техничком свету и свођењу човека на пуку материју, што значи у односу према механицистичком материјализму који има анти-духовни и анти-животни карактер.