Prijatelj me je pitao o tome da li iko, danas, snima filmove kao Tarkovski…
Teško da neko može da napravi film u duhu Tarkovskoga. Mislim da niko i ne pokušava tako nešto. Bio je specifičan, izgradio je svoju estetiku koja je neponovljiva i koja je funkcionisala samo kod njega. Jedna kuća izgori za 8 minuta (onoliko koliko svetlost putuje sa Sunca do Zemlje) u jednom jedinom kadru a početni kadar u istom filmu traje preko 10 minuta… Gorčakov nosi sveću u Nostalgiji u kadru od 9 minut, a sve to ne deluje dosadno. Naprotiv, pažnja gledaoca se time povećava. Sjajno je razvio tu opciju „produženog kadra“ kojom se služio, recimo, Kurosava. Minimalizam u svojim filmovima duguje Bresonu, a Žrtva ima nečeg zajedničkog, ne samo zbog snimatelja, mesta radnje i jezika kojim se govori, sa Bergmanom.
Od samog početka Tarkovski je razvio neobjašnjivu sposobnost snimanja osnovnih prirodnih elemenata – vatre (Ogledalo – i tu izgori jedna kuća, Žrtvovanje), vode, (Solaris, Stalker, Nostalgija, Rubljov), vetra, (Ogledalo)…zatim scene levitacije (Solaris, Žrtvovanje, Ogledalo)…bio je majstor tog laganog pomicanja kamere oko i ka predmetu koje time postaje kao živo biće (Žrtvovanje, Nostalgija). Nesporna je sjajna upotreba usporavanja brzine kamere (scena sa dve žene u Ogledalu), gradacije osećanja koje dovodi do klimaksa (nešto kao sekvence i klimaks u arhitekturi) – to je čitav onaj segment o livenju zvona u Rubljovu i da li će isto zazvoniti, pa onda nošenje sveće a da se ona ne ugasi u Nostalgiji. Isto tako telekineza i zastrašujuće osećanje prisustva „nečega“ u Stalkeru…itd.
Sjajan je Tarkovski, stvarno sjajan…moglo bi se o njemu zaista mnogo pisati. Toliko je bio senzitivan da ja koji ne verujem u takve priče, verujem u njegovu kada je u seansi prizivanja duhova u Moskvi, prizvao (ili „prizvao“ kako god) Pasternakov duh koji mu je prorekao i pogodio da će snimiti samo sedam, ali zato vrhunskih filmova. Radeći Žrtvovanje snimio je kadar sa sobom kako leži na odru, u prvoj verziji scenarija glavni junak ima kancer, a u njegovim dnevnicima – takozvanom Martirologu, može se pročitati kako je sanjao san u kojem je video tačno mesto odakle je njegov kancer krenuo. Ne znajući da je bolestan, snimio je poslednji kadar u Žrtvovanju koji je potpuno identičan prvom svom snimljenom kadru u Ivanovom detinjstvu (koji je film priča za sebe, zaista neverovatno da se u SSSR-u početkom šezdesetih snimi takav ratni? film).
Elem, njegov veliki poštovalac i prijatelj bio je Aleksandar Sokurov koji ima nečeg od interesovanja Tarkovskoga u svojim filmovima (Ruska barka je film od devedesetak minuta u jednom jedinom kadru, ali to nije kopiranje Tarkovskoga nego je, više, uspeo tehnički uspeh prikazivanja istorije Rusije šetnjom kroz Ermitaž u kontinualnom kadru). Dosta takve atmosfere ima i Teo Angelopulos u svojim filmovima, a ono što sam primetio je i decentno poštovanje Tarkovskoga u prva dva filma Andreja Zvjaginceva – Povratak i Izgnanstvo.
Teško je pisati o njegovim filmovima pored sve njihove slojevitosti…čak je Žrtva film za koji nisam siguran na koje sve načine se može gledati (san?, prikaz bolesti duše i tela?, antiutopija?, fantastika?, religiozni film?) Ovde na ovom sajtu napisao sam tekst o Stalkeru, o jednom mogućem njegovom gledanju koji je analitičkiji. Tekst o Žrtvovanju, o danu posle nuklearne kataklizme, umetničkoj i ljudskoj odgovornosti, o ljudskoj duši, pisan je, više, kao tekst-informacija da bih skrenuo pažnju na to kakvo se sve divno bogatstvo krije u tom i ostalim njegovim filmovima. U ovom današnjem svetu Tarkovski je umetnik koji daleko prevazilazi granice filma.
za P.U.L.S.E: Boban Savković
odlomci iz dnevnika Andreja Tarkovskog:
12.decembar 1985 godine
Pre nekoliko dana , ležao sam, ali nisam spavao. Odjednom sam video svoja pluća iznutra, tačnije deo pluća i rupu u njima ispunjenu krvlju. Nikada ranije nisam imao takve vizije. Loše mi je. Jak, suvi kašalj i oštri bolovi u plućima. Glavobolja.
13.decembar.
Danas je, stvarno, crni petak. Bio sam kod lekara na klinici. Svi su bili jako ljubazni i pažljivi prema meni, čak previše ljubazni. Napravili su analizu u pauzi svoga rada. Izgleda da se Slava Rastropovič koristio svojim uticajem. Na levom plućnom krilu ima nešto. Lekara je rekao ili zapallenje pluća, što je malo verovatno jer tamna mrlja nije nestala pod dejstvom antibiotika koje sam uzimao. Ili tuberkuloza? Ili tumor? Pitao me je gde bih hteo da se operišem, u najgorem slučaju. Mislim da možda nije potrebna operacija. Samo bih se mučio bez ikakvih rezultata. Pa to su pluća, a ne ženska dojka. Uzeli su uzorak sa tajanstvene otekline na mojoj glavi, koja se pojavila pre mesec dana – sasvim neočekivano i bez vidnog razloga. Ispitivali su me na tuberkulozu. Oko 20. decembra nešto će biti jasnije.
Ali ja sam, nekako, spreman na lošije. Taj moj polusan, kada sam video svoja pluća – tamo je bilo nešto što je pre ličilo na kavernu, a ne na tumor, iako nisam potpuno u to ubeđen. Ne znam kako izgleda tumor. Jednostavno sam imao utisak da je oko rane sve čisto, ničeg zloćudnog. Trebalo je da zaključim u Italiji ugovor o osiguranju života, a sada će to, na žalost, biti jako teško uraditi.
15. decembar.
Čovek živi znajući da ranije ili kasnije mora umreti, ali ne zna kada će to biti. Zbog toga on pomera taj momenat na neodređeno vreme, što mu pomaže da živi. Ali ja to znam i ništa mi neće pomoći da živim dalje. To je jako teško. Najvažnija je Larisa. Kako njoj da kažem? Kako mogu sopstvenim rukama da joj nanesem takav udarac?
16. decembar
Danas sam ceo dan proveo u bolnici. Otvorili su mi oteklinu na glavi i uzeli parče na analizu. Lekar kaže da su rezultati analize loši i da se ta oteklina odupire lečenju, ili, ako je lečenje i moguće, šanse su 80%. Sudeći po svemu, sa mnom su stvari loše. Kako ću razgovarati sa Larom?
21. decembar
Dvadeset trećeg letim za Italiju. Sve stvari nosim sa sobom. Iz dana u dan mi je sve lošije. Boris Leonidovič Pasternak je bio u pravu, govoreći da ću uraditi još četiri filma. Prisećam se spiritualističkih seansi kod Reriha. Samo što je Boris Leonidovič pogrešno brojao. On je znao da ću ja uraditi ukupno sedam filmova, ali je on u taj broj uključio i film Valjak i violina, koji, po meni, ne treba brojati. Ali, u suštini, nije pogrešio!
15. decembar 1986 godine
Hamlet. Ceo dan u krevetu. Ne ustajem. Bolovi u donjem delu trbuha, u leđima. Nervi takođe. Ne mogu da pokrećem noge. Nekakvi čvorovi. Jako sam slab. Neću, valjda, umreti? A Hamlet? Ali sada nemam više snage za bilo šta. Eto u čemu je stvar…
Andrej Tarkovski je umro 29. decembra 1986 godine u bolnici, u Parizu. Sahranili su ga na groblju ruskih emigranata Sent-Ženevjev-di-Bua u Francuskoj.
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
Andrej Tarkovski – vizuelna fuga napisao/la Boban Savković dana
Pregled tekstova autora – Boban Savković →
Pjesma Arsenija Tarkovskog: Ivanova vrba / nadahnuće sinu Andreju, za pojedine kadrove (ratnog) filma “Ivanovo djetinjstvo”.
Ivan’s Willow
Before the war Ivan would walk down the stream
Where there grew a willow, no one knew whose.
No one knew why it loomed over the stream;
No one knew this was Ivan’s willow tree.
In his canopied raincoat, killed in combat,
Ivan came back to his willow’s shade.
Ivan’s willow,
Ivan’s willow,
Like a white boat, it floats downstream.
Mada su “Stalker”, “Rubljov” i Ivanovo djetinjstvo” moje filmsko Sveto trojstvo, “Nostalgija” je film koji me je najviše emotivno razbio.
Sve filmove Andreja Tarkovskog dozivljam veoma lično, a “Nostalgija” je intimna kao golotinja i tijela i duše.
Ja sam vodu u tom filmu apsolutno poistovjetio sa suzama. Suzama oprostaja, pomirenja, ljepote, prolaznosti..
Da li iko snima filmove poput Tarkovskog danas? Pa, u mnogim filmovima lako je naci citate ili naznake njegovih radova, ali Tarkovskog tu, ipak, sustinski, nema.
Jedan pjesnik je napisao: “Nikada ne koristiti izraz `KAO` jer niko nikome ni išta ičemu nije isto ni nalik”.
Ako je neko ujedinio vise umjetnosti u jednoj – onda je to učinio Andrej Tarkovski.
Bobane, o Tarkovskom pisati ili ovako ili nikako. Odlican tekst.
Licno, ako ima smisla praviti liste te vrste (a nema) Tarkovski pa svi ostali. Doslovno covek koji je SVA pravila filmske naracije dekomponovao bez muke, i napravio sopstvena. Ako je film dobio svoju metafiziku s nekim autorom, to je onda s njim. Doduse, mene su uvek jednako intrigirali i njegovi filmovi u kojima postoji trag klasicne dramaturgije (Ivan, Rubljov) a i ovi kasnije, gde je onako vec sopstveni svemir stvorio.
Kako ono rece Bergman, da je, videvsi filmove Andreja,naisao na autora koji se “nalazi u sobi ciji je on kljuc trazio celog zivota”. Retko, zaista retko da se filmski reditelji (a to je bilo vreme velikih) tako jednoglasno poklone jednom coveku i bez imalo sujete (koja je rediteljski trademark) kazu da je nbajveci medju njima.
Inace, Angelopulos je i meni njegov ponajbolji nastyavljac (mozda i epigon, i tu nema nista lose). Kod Sokurova sam uvek dozivljavao Rusku Arku kao omaz Tarkovskom,mada je tema daleko kontnuiranija i faktografskija nego ista Andrejevo. Makar je meni gledanje njegovih stvari uvek zahrtevalo paznju kao i Tarkovski, i nikad mi nije bilo dosadno to dugo kadriranje, scene od po dvanaest minuta bez reci i slicno ni u Odiseju ni u Vecnosti.
Od savremenika, valja pomenuti Felinija. Licni utisak je da sam, od mladjih,i kod Dzarmusa i Linca nailazio na neki dalji odjek Tarkovskog, mozda ta svedenost ili nesto.
Kusta naravno, Tarkovsky on steroids 😉 :).
Nego, jel’ taj Rerih kod kojeg je radio cuvenu spiritisticku seansu, Rerih as in Svjatoslav Rerih, sin Nikolaja? Odgovori samo ako imas napamet, nemoj da juris po knjigama (jer ne bi bilo postenio da trazim, posto i ja mogu da pogledam u literaturi o Tarkovskom, a evo pitam ovako).
Tarkovski nije naveo ime osim prezimena. Ovo su delovi njegovog dnevnika a, koliko se sećam, isti događaj se pominje u knjizi sećanja njegovih saradnika koju je pripremila njegova sestra. Možda je tu navedeno tačno ime i prezime ali to treba proveriti.
Pogledacu, imam tu knjigu. Ali bi bila bas cudna simbolika ako jeste (a garant jeste, Nikolaj je bio mistik i ezotericar – premda vise okrenut budistickim duhovnostima – a koliko znam, oba sina njegova su se bavila bas nasledjem tog sveta, Tibet)
Prelep clanak. Hvala!
Velika inspiracija Tarkovskog je bio Rudolf Stajner. Poznavanje njegove filozofije i duhovne nauke cini filmove Tarkovskog jos mnogo, mnogo lepsim, dubljim, mudrijim…
Mozete li mi reci da li moze negde da se kupi dnevnik Tarkovskog, ako moze gde ili ko je izdavac?
Hvala
Delovi dnevnika (martirologa) Tarkovskog mogu se pronaći u zbirci tekstova koje je njegova sestra, Marina, izdala posle njegove smrti. Ta knjiga se pre desetak godina mogla naći kod nas, sada sumnjam da je ima u knjižarama. Izdavač mi je nepoznat.
[…] da ne poveruješ, ali činjenica je: filmovi Andreja Tarkovskog još su od jula 2010. godine dostupni javno i besplatno na netu. Pojma nisam imao, no eto: za dobru […]