Antička emulacija kosmičkih mehanizama – Čovek je oduvek bio fasciniran nebeskim predstavama koje se odvijaju nad njim. Ples planeta i zvezda konstantno je oblikovao ljudsku misao i maštu i usmeravao ljude kroz istoriju da svojim intelektom pokušaju da se upuste u neverovatnu avanturu rezotkrivanja principa po kojima nebesa funkcionišu. Bilo da su ih imenovali kao božanstva kojima su se klanjali, ili ih kasnije sagledavali kroz matematičke principe, svakako ih je nebo podsećalo na to da nad sobom imaju jedan božanstveni mehanizam vredan pažnje.  Samim tim bilo je samo pitanje vremena kada će se neko odvažiti da svojim znanjem i veštinom pokuša da stvori mašinu koja bi oponašala te nebeske divove i time svima omogućila da zavire u savršene mehanizme prirode. S današnjeg stanovišta, teško je zamisliti da je znanje koje je bilo dostupno i korišćeno u vreme antike bilo dovoljno za jedan takav kolosalni poduhvat, jedinstven po svojim mehaničkim i matematičkim idejama.

Igrom slučaja, 1900. godine kod ostrva Antikitera, u Grčkoj, pronađena je olupina trgovačkog broda u kome su oktriveni mnogi artefakti i umetnine iz antičkog perioda. Kada je olupina istražena, utvrđeno je da je brod najverovatnije pripadao Rimljanima, odnosno floti koja je prevozila ratni plen. Ubrzo po otkrivanju sav pronađeni materijal transportovan je u atinski Nacionalni arheološki muzej na čuvanje. U narednih nekoliko godina, dok su trajale analize pronađenih predmeta i papira, jedan od arheologa naišao je na interesantan komad kamena u kome su bili uočljivi obrisi nečeg mnogo složenijeg. Bili su to obrisi zupčanika i drugih pokretnih, ali sada usled dugog protoka vremena okamenjenih, delova nekog mnogo kompleksnijeg uređaja. U samom startu pretpostavilo se da se radi o nekoj vrsti astronomsko-mehaničke naprave jer su bili vidljivi ugravirani tragovi znakova zodijaka i simboli planeta, ali je to stanovište ubrzo odbačeno uz izgovor da je mehanizam bio isuviše kopleksan za period iz koga se pretpostavljalo da datira. Tako se i zaboravilo na ovaj uređaj, a intereseovanje je postepeno iščezlo. Tek 1951. godine i ličnim angažovanjem istoričara umetnosti i fizičara Derika Prajsa (Derek J. de Solla Price), profesora sa Jejl univerziteta (Yale University), uređaju se ponovo poklanja više pažnje i tada biva odgonetnut pun smisao i svrha mehanizma zagonetne Antikitere. Od tog momenta počinje detaljno ispitivanje pronađenog blaga.

Prema podacima na Antikiteri i analizom pronađenog teksta koji je išao uz mehanizam, pretostavlja se da uređaj datira iz osamdesetih godina pre nove ere. Prajs je za ispitivanje funkcionisanja koristio najsavremeniju dostupnu tehnologiju, pa je snimajući mehanizam rentgenom uspeo da pronikne i u najsitnije detalje funkcionisanja Antikitere, a da je ni malo fizički ne ošteti. Te fotografije dale su do tada najdetaljniji uvid u sastav mašine i olakšale njeno razumevanje. Antikitera je, pre svega, složeni mehanički kalkulator, koji je služio za računanje i predviđanje pozicija planeta i naše zvezde. Slobodno se može nazvati prvim analognim kompjuterom, s obzirom na to koliko je komplikovanih operacija bio u stanju da obavi, a sve to pomoću složenih matematičkih proračuna primenjenih na revolucionarni mehanički model. Tu se videlo koliko su daleko antički Grci otišli u svom razumevanju matematike i astronomije, ali i u primeni tih znanja u praksi. Mehanički je mašina toliko jedinstvena da se sa sigurnošću tvrdi da čak u narednih hiljadu godina nije bio zabeležen ni jedan slučaj pronalaska iole sličnog, a tako kompleksnog, uređaja.

Sastojala se od velikog broja zupčanika, koji su imali za cilj oponašanje kretanja Sunca, pet tada poznatih planeta (Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn) i Meseca. Antikitera je sa svojih 30 cm dužine i oko 20 cm širine jasno dekodirala Sunčev sistem i oponašala ga, u manjoj razmeri. U pronađenim ostacima Antikitere bilo je oko 30 sačuvanih zupčanika, ali se pretpostavlja da ih je bilo ukupno 37. Zupci zupčanika bili su oblika jednakostraničnog trougla i trebalo je samo mehanički uneti određeni datum da bi mašina dala podatke o položaju Sunca, Meseca i planeta.

Detaljno razrađen matematički model govori nam da je za osnovu reprezentovanje kretanja Sunca i Meseca potrebno imati dva zupčanika. Jedan sačinjen od 254 zubaca i drugi od 19. Taj odnos prvi je ustanovio grčki filozof Meton iz V veka pre nove ere, po kome je i teorija dobila naziv Metonski ciklus. Metonskim ciklusom teoretski je dokazao da se, posmatrano sa Zemlje, Sunce i Mesec svakih 19 godina nađu na približno istoj tački na nebu, u istom zodijaku odakle su i krenuli na put. Tako posmatrano, u tih 19 godina imamo 254 (tropska) meseca i to je osnovna formula. S 19 rotacija velikog zupčanika imamo 254 rotacija manjeg, Mesečevog, zupčanika. Tako je kretanje Sunca i Meseca preslikano na mehanički model. Ipak, graditelji Antikitere išli su i dalje od toga, jer su prvobitni odnos od 254×19 još bolje razradili, te podelili ga na manje segmente, čime su dobili na prostoru i postigli veću preciznost. Veću sofisticiranost mehanizma postigli su time što su na veći zupčanik prikačili šest manjih. Centralni se sastojao od 64 zubaca i nadovezivao na zupčanik od 38 zubaca, i tako redom… Korišćenjem tih osnovnih 6 zupčanika, oponašan je Metonov prvobitni odnos.

Tako dobijamo:

64 / 38 x 48 / 24 x 127 / 32 = 254 / 19

Da bi stekli još dublji uvid u to o koliko složenom uređaju je reč, graditelji su takođe u obzir uzeli i promenljivu ugaonu brzinu Meseca, koja se ogledala u tome da je Mesec u određenim vremenskim intervalima blago usporavao kretanje, a zatim ga postepeno opet ubrzavao.

Do tog otkrića o primeni ugaone brzine Meseca u sistemu Antikitere nije se znalo da su Grci te epohe posedovali tako precizno razvijeno znanje o kretanju Meseca, a ponajmanje o njegovoj promenljivoj ugaonoj brzini. Takođe, uređaj je prikazivao i lunarne faze u toku godine, kao i predviđanja pomračenja Meseca. Dva prednja zupčanika prikazivala su simbole zodijaka i kalendar dana u godini, dok su metalne strelice označavale pozicije nebeskih objekata. Cilj uređaja bio je usklađivanje solarnog i lunarnog ciklusa, radi stvaranja skladnijeg i savršenijeg kalendara. Čitav mehanizam pokretao se okretanjem omanje ručice, koja je nažalost izgubljena, a nalazila se sa strane kutije. Na taj način bi se podešavao datum na prednjoj strani, odnosno na glavnoj ploči sa satom, a samim tim bi se ujedno podešavale i pozicije nebeskih objekata, pre svih Sunca i Meseca. Složenim sistemom mehaničkih prenosa na taj način su se ujedno podešavale pozicije i ostalih objekata jednačine.

Na prednjem delu Antikitere nalazile su se dve kružnice, jedna unutar druge. Spoljni prsten odnosio se na 365 dana u godini po Egipatskom kalendaru, poznat kao Sotički ciklus. Sotički ciklus, ili kanikularni period, naziv je za period od 1461 drevnih egipatskih godina, odnosno 1460 julijanskih godina. Za vreme sotičkog ciklusa godina od 365 dana gubi dovoljno dana da bi na kraju ciklusa ponovno koincidrala s helijakalnim uzdizanjem zvezde Sirius, koju su drevni Grci nazivali Sothis. Unutar prvog prstena nalazio se drugi prsten, označen grčkim simbolima zodijaka i bio podeljen na stepenove. Pretpostavlja se da se na prednjoj strani uređaja nalazio brojčanik s najverovatnije osam kazaljki. Po jedna za dan u godini, dok je ostalih sedam ukazivalo na pozicije nebeskih objekata. Tokom istraživanja potvrđeno je da je kazaljka koja je ukazivala na Mesec imala mogućnost rotacije oko sopstvene ose, što je potvrdilo pretpostavku o prikazu mesečevih faza. Tehnike koje su koristili za određivanje praćenja Mesečevih mena, i njihove primene na mehanički model svemira u malom, dokazuju o kakvoj preciznosti je ovde reč.

Sve se to baziralo na više stotina godina dugom periodu neprekidnog praćenja kretnji nebeskih tela  i tehnikama za koje se danas pouzdano zna da su se među atronomima odomaćile tek stotinama godina kasnije. To se prvenstveno odnosi na već pomenutu promenljivu ugaonu brzinu Meseca, koja je maltene nevidljiva golim okom, kao i na implementaciju retrogradnog kretanja planeta. Retrogradno planetarno kretanje je efekat do koga dolazi kada posmatrač sa Zemlje prati kretanja drugih planeta, a usled različite udaljenosti drugih planeta u odnosu na Zemlju i njihovih brzina kretanja na putanji oko Sunca te dolazi do prividnog efekta usporavanja i retrogradnog smera kretanja.

Mehanizam je posebno dragocen i u tom smislu što je na izuzetno malom prostoru, veličine kutije za cipele, smeštena tako kompleksna i efikasna naprava koja skoro pa savršeno emulira naš sunčev sistem. Ovakav poduhvat iziskivao je veliko umeće i mudrost njenih graditelja, kako u poznavanju mehanike i drugih prirodnih nauka, tako i u veštini primene tih znanja u praksi. Jedno je dobro baratati teorijom, a posve drugačije biti u stanju da se znanje pretoči na fizički model. S druge strane, mehanizam kakav je u Antikiteri nije bio viđen sve do XIV veka i ponovne upotrebe u zapadnoj Evropi, pri izradi astronomskih satova. Tek tada dolazi do ponovnog otkrića tih starih znanja u Evropi, prvenstveno u Španiji, a kojima su antički Grci vladali još za svog vremena. Jedno od objašnjenja za ovakav razvoj događaja ogleda se u prodoru islama, putem severne Afrike i Pirinejskog poluostrva. Taj period važi za jedan od najplodonosnijih u sferi nauke i umetnosti na tlu Evrope. Talas znanja doneli su Arapi za vreme njihovih osvajanja. Upravo je na taj način Grčki uticaj ponovo oživeo i zaigrao odlučujuću ulogu u razvoju Evrope i njene misli, samo je ovog puta ruta znanja išla preko Afričkog kontinenta, nošena novim talasom. Plodnog islama.

Takođe, još jedna od interesantnih činjenica vezanih za Antikiteru je i ta da je pažljivim snimanjem uređaja utvrđeno da pri izradi mehanizma nije bilo nikakvih naknadnih promena ili modifikacija. Odnosno, sve je bilo sastavljeno apsolutno savršeno precizno, bez bilo kakvih odstupanja koja bi zahtevala izvesne dorade i popravke. Čak i kada su savremenim metodama rađene kopije Atikitere, naučnici nisu uspevali da sve sastave iz prvog pokušaja i dobiju funkcionalni uređaj.

Pored originalne Antikitere u Atini, postoje rekonstrukcije uređaja širom sveta. Neke od njih nalaze se u Američkom računarskom muzeju (American Computer Museum) u Montani i u Muzeju umetnosti i veštine (Musee des Arts et Metiers) u Parizu. Zadnjih godina došlo se do još nekih otkrića, jer su naučnici uspeli da razaznaju preko 2.160 karaktera i simbola urezanih na ostacima originalnog mehanizma. To je skoro 95 procenata od ukupnog broja simbola urezanih na Antikiteri. Time se stiče još detaljnija slika o svrsi uređaja i njegovoj nameni. Zvanični rezultati ovog otkrića saopšteni su decembra 2006. godine na internacionalnoj konferenciji u Atini.

Osnovna svrha mehanizma Antikitere je ljudska potreba za razumevanjem prirode, nebesa i dokaz koliku je važnost igrala astronomija za um antičkog čoveka i koliko pažnje je pridavano njenom što preciznijem dekodiranju. Mehanizam Antikitere je za narod antičke epohe bio nešto približno našem poimanju planetarijuma, gde su svi na delu mogli da vide savršene principe Univerzuma, jer držati Antikiteru u ruci jednako je držanju čitavog Kosmosa na dlanu. Savršena minijaturizacija savršenstva prirode. Kako gore, tako dole.

Za P.U.L.S.E / Dražen Pekušić

Sajt ARSmagine.com

Tekstovi o nauci na portalu P.U.L.S.E

  Antička Grčka, Dražen Pekušić, Istorija, kosmos, mehanika