Drugo lice drevnog Jerusalima

Drugo lice drevnog grada Jerusalima

Putovanje po Svetoj zemlji, kolevci hrišćanstva, nesumnjivo je veliki doživljaj i zaslužuje poštovanje. Na svakom kamenu koji je po nečemu značajan podignuta je crkva, a takvih je, svih konfesija, bilo sigurno šezdesetak na mojoj maršruti. Prošavši kroz devet klimatskih zona, posetivši gotovo sva svetilišta, grobnice najvećih jevrejskih predaka i mesta hodočašća na tom putu, uz mnogo upaljenih sveća i iskazanih želja, najpre obalom Sredozemnog mora preko Kesarije Primorske do Haife i Nazareta gde je Marija primila blagovesti a Isus proveo svoju mladost, prema Tiberiasu i Galilejskom jezeru gde sam se prvi put susrela sa kibucom, nastavila ka Gori Blaženstva, Kapernaumu, potom dolinom reke Jordan do mesta Jardanit gde je kršten Isus Hrist i gde se danas pokrštavaju vernici svih veroispovesti, putem Jerihona i Gore Kušanja, do Mrtvog mora i Masade, poslednjem uporištu jevrejskih ustanika, da bih konačno na kraju tog putovanja kroz istoriju, stigla u Jerusalim.

Kad se rešite na organizovan obilazak Izraela, od vas se očekuje, iako to nigde nije eksplicitno naznačeno, da se ponašate kao hodočasnik i da ste spremni na hodočašće. Ako se drugačijim stavom izdvajate iz grupe, naići ćete na ispoljeno čuđenje i prikriveno negodovanje, možda čak i osudu. I kako onda da se postavi putnik koji nije reliogiozan i ne želi da učestvuje u ritualima! Za takvog razumevanja nema jer izlazak iz klišea u ovom slučaju se ne oprašta. Napravite li samo jedan gest suprotan od uobičajenog i poželjnog ponašanja na putu po svetoj zemlji, u vidu izostanka klečanja na nekom svetom mestu ili diskretnog izbegavanja celivanja neke svetinje, suočićete se sa prekorom iskazanim samo jednom rečenicom:

Zašto ste uopšte došli u Izrael!

Jesam putnik, ali ne i poklonik, i moji afiniteti su usmereni na upoznavanje kulture i civilizacije ne isključujući religiju, ali samo kao njen sastavni deo. Duboko poštujem religiju, ali spadam u umerene vernike, što mi daje veliku prednost, jer mogu da vidim sve ono što drugi ne žele ili nisu u stanju. U to ime i pišem ovaj tekst o Jerusalimu iz drugog ugla.

Najsvetija od svih, Crkva Vaskrsenja ili Crkva Hristovog groba podignuta je na mestu za koje se veruje da je tu Hristos razapet, sahranjen i vaskrsnuo. Baziliku je sagradio rimski car Konstantin Veliki na molbu njegove majke Helene, kasnije proglašene sveticom, na mestu paganskog hrama negde oko 335. Crkva koja je više puta bila razarana i rušena do temelja, najpre od strane Persijanaca, nosi trajne ožiljke ljudskog besa, osvete, požara i zemljotresa.

Kada su Arapi osvojili Jeruslim, najpre su je obnovili, pa potom ponovo srušili. Delimičnu obnovu koju je započeo vizantijski vladar Konstantin Monomah, završili su krstaši do 1170, dajući joj obrise današnjeg izgleda, ali stradala je ponovo u katastrofalnom požaru a potom i zemljotresu, posle čega su sledile nove rekonstrukcije sa mnogobrojnim dodacima tokom dugog niza godina koji su vremenom dali ovoj crkvi konačni izgled zbunjujućeg konglomerata čak 30 kapela i oltara, i ništa manje zbunjujuću mešavinu arhitektonskih stilova.

Desno od glavnog ulaza crkve sačuvan je deo Golgote, uzvišenog terena ili brda na kome je Hrist razapet i gde se danas nalaze dve kapele, Grčke pravoslavne i Rimokatoličke crkve. Mnogobrojne kapele podeljene između šest različitih verskih zajednica i razmeštene po celoj površini bazilike stvaraju ne malu konfuziju među posetiocima i vernicima. Uprkos monumentalnosti, njena prilično mračna unutrašnjost uvek prekrivena koprenom dima od neprestanog paljenja tamjana, prepuna stešnjenog sveta, kroz koji se silom probijaju i jure zavađeni sveštenici, nimalo ne obraćajući pažnju na okolinu, odaje košmarni utisak.

Sporovi među sveštenicama traju vekovima uvek se svodeći na isto pitanje, kome pripada crkva. Ovo je donekle razrešeno Otomanskim dekretom iz 1852, poznatim kao Status Quo, koji je još na snazi i kojim je ravnopravno podeljena na grčku, jermensku, rimokatoličku crkvu, i tri manje zajednice – sirijsku, koptsku i etiopsku. Ovaj dekret takođe daje ulogu neutralnog posrednika dvema muslimanskim porodicama tako što svakog dana crkvu otključava muslimanski čuvar ključeva, o kome će i kasnije biti reči i sa kojim sam se sticajem okolnosti i sama susrela.

U svakom trenutku Crkva Hristovog groba ima po 1000 duša sa svih meridijana, a dnevno kroz nju prođe i po više hiljada. Čim krene procesija neke od verskih zajednica, sve staje i stopira se ulaz u Hristov grob, koji se nalazi u manjoj kapeli ili Rotundi unutar zidova one monumentalne, što retko prolazi bez incidenata. Iako se nekad i ne vidi ko koga napada, osim vike i komešanja pa čak i udaraca, jasno je da su ovde sve strane međusobno sukobljene. Vernici donose zaradu, a to je ovde prioritet, pa samim tim i uzrok ekscesa.

Upravo iz tih razloga u Crkvi Hristovog groba stojimo zgusnuti, bez vazduha, usmereni gvozdenom ogradom, više od 2 sata. Ostavši bez kiseonika osećam nesvesticu i gubim tlo pod nogama. Odvode me bliže ogradi da dođem do vazduha, neka Ruskinja mi masira dlan, i uporno me ubeđuje da uzmem tabletu koju ja odbijam. Tu se stvorio i vodič koji me uverava da je ona doktorka (odakle mu to, ne znam), i da je to samo koncentrovani pepermint. Uzela sam i zaista osetila olakšanje, ali i dalje mi je vid zamagljen a tlo se ljulja pod nogama zajedno sa Ruskinjom, kandilima i vernicima. Ona ne prestaje da priča 300 na sat i ja jedva uspevam da joj klimnem glavom u znak zahvalnosti i potvrde da mi je bolje. Neko treći me hladi lepezom, ali sve je to po meni bio nepotreban napor i mučenje. Crkvu gigantskih razmera, prepunoj dima od raznih tamjana, zakrčila je masa sveta koji navire u talasima, bez prestanka. Pitam sam se šta mi je to trebalo kad ja niti sam bila, niti jesam hodočasnik. No, sad je samo bilo pitanje kako izvući živu glavu.

Ali, kad se nađete u Jerusalimu, više vas niko ne pita kakva su vaša interesovanja, već vas usmere u obilazak svetinja gde se po pravilu čeka u nepreglednim redovima. Kako je Jerusalim bio kruna moje posete Izraelu, umor je već odavno uzeo svoj danak, a moj revolt i apsolutno neprihvatanje ustanovljenog stanja u svetilištima, u potpunosti je bio izazvan ponašanjem sveštenika. Kad god se približite nekom sveštenom licu vodič vam skrene pažnju kako je red da mu se da dolarska novčanica zato što vas zakadi kandilom uz nerazgovetno mumlanje, pa nije teško zaključiti kakav je to biznis. Usput vam se još može desiti da prisustvujete čarkama, pa čak i otvorenim sukobima među sveštenicima različitih crkava.

Hristovom grobu ne možete da priđete dok svešteniku ne date iznos koji je za to predviđen, da biste navodno bili pomenuti u večernjoj molitvi. Dok stojim u zgusnutoj masi prisustvujem sceni lišenoj svakog dostojanstva u kojoj sveštenik mahnito trpa novčanice u već prepun džep iz kojeg neprestano ispadaju, dok ih on ne obazirući se ni na koga, skuplja sa poda i vraća. I kada dođe red na vas da priđete grobu on vas opominje da imate samo 3 sekunde! Za tri sekunde ne možete ni da se prekrstite. Ako taj ritual sa paljenjem sveća slučajno prekorači dato vreme, bez milosti vas izbacuje iz reda u istu onu masu iz koje ste se jedva iskobeljali boreći se za vazduh, uz opasnost da bukvalno budete pregaženi. Čin koji treba da nosi epitet uzvišenosti sveden je na puko ponižavanje. Nažalost, mali broj vernika ponesen transom uopšte je toga svestan.

Jerusalim je interesantan i nesvakidašnji , ali u kombinaciji sa drugim aktivnostima, večerom u nekom popularnom restoranu, komešanjem sa lokalnim življem, obilaskom novih četvrti i savremenih arhitektonskih rešenja kao što je Kalatravin most. Na kraju dana konačno mi se pružila prilika da šetam sokacima starog grada i bazara, posmatram svet, zavirim u dućane sa začinima, kupim šafran i neku sitnicu za uspomenu, obiđem jermenske galerije i konačno posedim na večernjem suncu grickajući kukuruz.

U predvečerje sve deluje nestvarno dok zalazeće sunce baca purpurni odsjaj na zidine starog Jerusalima dajući izgled kamenu kao da je posut zlatnim prahom. Subota je, jevrejski sveti dan “shabat” kada jerusalimskim pločnicima defiluju razne jevrejske sekte u crnim uniformama, belim dokolenicama i komičnim šeširima, svi žureći u istom pravcu sa familijama.

Jednom kad sunce zađe, nestaje sva čarolija i niotkud ošine ledeni vetar koji istog trenutka obori temperaturu na 10 stepeni Celzijusa, od čega vas spašava samo topla jakna, podsećajući vas da Jerusalim leži na 1000m nadmorske visine.

Zbog nesretne činjenice da se moje prebivalište nalazilo u Vitlejemu, palestinskoj teritoriji izdvojenoj zidom od jevrejskog Jerusalima, u koji se ulazi kroz kapiju pod kamerama i reflektorima, pokrivenu nevidljivim snajperima, gde svako vozilo zaustavlja naoružana kontrola, nije bilo govora da se sami udaljavamo, što je praktično značilo da je odlazak u Jerusalim bio izvodljiv samo u grupi sa vodičem.

Dobra strana boravka u Vitlejemu je bila blizina Crkve Hristovog rođenja koja je podignuta na mestu gde se nalazila pećina u kojoj je rođen i u kojoj se čuva jedina ikona Bogorodice sa osmehom na licu, poznata kao Vitlejemska Bogorodica. Ova vrsta izolovanosti imala je doduše i dobru stranu, priliku da se dobro ispavam i odmorno dočekam sutrašnji dan, ni malo ne sluteći šta me čeka.

Posle posete Maslinovoj gori i Ruskom manastiru Marije Magdalene, sledila je šetnja koja je započinjala na ulasku u stari grad kroz Lavlju kapiju, putem Isusovog stradanja “Via Dolorosa”, kojim je prošao noseći krst na leđima, do brda Golgote gde je razapet. Staza od opasno uglačanog kamena zahtevala je oprez, a samim tim i nešto sporiji tempo. Prvo skretanje na levo uvelo nas je u zamračeni, teskoban, bučan i pretrpan bazar. Probijanje kroz masu bivalo je sve mukotrpnije i više nije bilo moguće razaznati saputnike. Odjednom više nikog nisam videla. Potražila sam pogledom tablu na zidu i zaključila da sam na pravom putu dok me je reka ljudi nosila bez milosti.

Primetila sam da vodič nije dovoljno vodio računa o vrsti terena i tempu koji je sam diktirao ne obazirući se da li svi mogu da ga prate, što je već dovelo do nemilog događaja u grupi, pada i preloma skočnog zgloba. Nije imao ni naviku da pazi da li su mu svi ljudi na broju, niti da zastajkuje i obraća pažnju na sve, posebno u lavirintu uskih ulica zakrčenih tezgama. Izgubivši grupu iz vida, lutala sam okolo naokolo dobrih 2 sata ali nisam mogla da ih nađem, što i nije bilo čudno jer su, kako sam na kraju saznala usput ušli u neki restoran bez ikakvog prethodnog dogovora . Bilo mi je potpuno logično da, ma gde da su nestali, na kraju moraju doći na veliki plato ispred Crkve Svetog groba i u tom trenutku ne bi bilo dobro da me je izdala intuicija.

Usput sam se raspitivala za pravac, ali kao u nekom nadrealnom setu, meštani su me upućivali na sasvim suprotne strane. Polazeći od činjenice da vlasnici dućana znaju bazar kao svoj džep, bilo mi je najlogičnije da mi oni pokažu put, a umesto toga predali su me u ruke neke Arapkinje kojoj je crna burka ostavljala samo prorez za oči, i koja me je, vodeći buljuk dece iz škole, cimnula dajući mi znak da krenem sa njom u nejasnom pravcu gde su se radnje naglo proredile isto kao i ulična gužva. Bilo mi je jasno da Arapkinja nije imala predstavu kuda ja želim.

Vratila sam se u grotlo Via Dolorose i ponovo se utopila u masu. A onda mi je na jednoj raskrsnici pažnju privukao jasan američki akcenat i ja pogledah u pravcu odakle je dopirao. Čim sam ih ugledala poletela sam ka njima i glumeći staloženost, pitala da mi pokažu u kom pravcu je Crkva mog spasa. Znale su itekako jer su u Jerusalimu već dva meseca, sa stanom u srcu starog grada. Obe Kanađanke, jedna Jevrejka a druga…Hrvatica. Čuvši da sam Srpkinja iz Beograda, mlada Hrvatica je kao iz topa prokomentarisala:

Mi smo bili u ratu sa vama.

Kako mi je pomoć preko bila potrebna i kako sam bila na izdisaju snaga, gladna, iznervirana i izmrcvarena a devojka predamnom mlađa od moje ćerke, iskoristila sam mudrost svojih godina i poslednjim atomom snage na svoje lice naterala osmeh uz odgovor:

To je bilo taaako davno, I nije vredno pomena. Treba uvek gledati ispred sebe i radovati se onome što donosi novi dan.

Devojci, koja se u vreme pomenutih ratova još nije bila ni rodila, ovo se očigledno dopalo i zajedno me sa svojom drugaricom povela nekim novim ulicama u kojima sunce nije bilo zaklonjeno nadstrešnicama, bez buke i svetine. Čavrljajući usput, ispričala sam im da sam izgubila svoju grupu što ih je silno pogodilo pa su momentalno predložile da je zajedno tražimo. Brže nego što sam se nadala, ispred nas je blesnuo širok plato i poznata arhitektura crkve u kojoj sam, došavši iz sasvim drugog pravca, bila prethodnog dana. Tu se uvek vrzmalo mnogo policije oba pola i naoružane do zuba, čiji broj su premašivali samo oni u civilu, ne odvajajući se od toki vokija. Od moje grupe nije bilo ni traga i saopštila sam devojkama da ću pomoć potražiti od policije. Još neko vreme su mi pravile društvo, ali kako na platou nije bilo hlada, stajanje pod nebeskom kapom je bilo nepodnošljivo i ja ih posavetovah da posete najvažniju crkvu Jerusalima u kojoj do tada nisu bile. Nerado su me ostavile ali uveravala sam ih da će sve biti OK. Pozdravile smo se i rastale.

Bila sam ubeđena da je moj vodič pominjao kako će se naša šetnja završiti na kraju stradalnog puta, ali njih nije bilo na vidiku, pa nisam znala da li tek treba da dođu ili su već bili otišli. Jedino čega sam se plašila, bilo je da se moj autobus ne vrati u Vitlejem bez mene. Tada prilazim grupi od petoro policajaca, kažem da sam se izgubila i ispričam tok događaja. Jedine podatke koje sam imala bilo je ime mog vodiča i naziv agencije za koju je radio. Nisam imala čak ni njegovu vizit kartu, što je bio njegov propust, jer on mora da misli na takve stvari. Pozvali su me da se sklonim dublje pod ragastov, jedino mesto gde se mogla naći senka I tek sam onda primetila koliko je bilo pripadnika MOSAD-a.

Neprestano su se nešto dogovarali preko radio stanica i uskoro se pojavio jedan prilično markantan, ali namršten tip u civilu koji mi je još jednom postavio ista pitanja. Odmah se latio svoje Motorole a kasnije sam shvatila da je dao instrukcije da se stupi u kontakt sa izraelskom agencijom koju sam pomenula i preko nje pronađe vodič. Pomislila sam, ako mogu da otkriju teroriste samo po izgledu i tipu fizionomije u masi sveta, što ne bi našli jednog vodiča! Trajalo je manje od pola sata. Za to vreme su me pitali da li sam žedna ali zahvalila sam im pokazavši svoju flašicu. Onaj markantni me je poveo u Crkvu, odabrao klupu i rekao mi da tu sedim i ne mrdam. Moj vodič će se pojaviti za 20 minuta. Nestao je u bljesku otvorenih vrata, ali se posle par minuta vratio, i kad se uverio da nisam ni mrdnula, stao ispred mene i ja primetih da mu je izraz smekšao i namrgođenost popustila:

Are you O.K.?

Quite O.K., thank you. –

Are you sure you don’t want any water? –

Still have mine, thanks anyway. –

Klimnuo je glavom i načas mi se učini da mu se nazreo osmeh na krajičku usana. Nešto kasnije sam saznala da potiče iz palestinske porodice koja je vekovni čuvar ključeva crkve Hristovog groba i u kojoj se ova tradicija prenosi sa kolena na koleno. Tačno posle 20 minuta, ugledala sam unezvereno lice mog vodiča kako zaslepljeno svetlošću pokušava da se privikne na tminu unutrašnjosti crkve. Prva reakcija mu je bila:

– Jeste li mu Vi dali moj telefon? –

– Ja nemam vaš telefon, sami su ga našli. –

Pa kako su uspeli? –

Pa, jel MOSAD ili nije?

Na moje zaprepašćenje, vodič je sa grupom otišao na ručak, i tek kad su završili, primetio da mene nema. Onda je sa još dvojicom krenuo da me traži i vrlo brzo odustao jer je to bio suludi pokušaj u lavirintu uskih sokaka arapskog Bazara. Drugim rečima, nije se potrudio da nađe osobu iz grupe koja je nestala u nepoznatom gradu, u nepreglednoj masi sveta, nego je čekao da drugi nađu njega. Ostali saputnici su se, zabrinutih lica, okupili oko mene, raspitujući se kako sam uspela da uspostavim kontakt između vodiča i policije. Vodič je za razliku od njih zadržao nonšalantan stav.

Da bi se iskupio, te večeri je organizovao žurku u svojoj sobi kupivši gomilu svakojakih đakonija, šampanjca i gajbu piva, ali sa pogrešnim tajmingom. Skup je zakazan posle večere kad smo bili i siti i napiti, pa je dosta toga ostalo netaknuto. No, zaboravili smo na ružne trenutke i prepustili se šalama i smehu. Iako mi je njegov stav do kraja bio neshvatljiv, nisam mu uzela za zlo. Umem da se snađem. A on će sigurna sam , biti pažljiviji sa nekom narednom grupom. Izrael je njegova druga domovina i tokom svih dana koliko smo bili zajedno, kod njega se osećala jaka nostalgija i žudnja za kontaktom sa svojim sunarodnicima.

Iskoristio je priliku dok smo svi bili opušteni i relativno odmorni da nam objasni kako izgleda izlazak iz Izraela, pripremivši nas da će svako ponaosob proći kroz poduži, a neretko i neprijatan razgovor sa specijalno obučenom policijom na pasoškoj kontroli. Neko je pitao šta biva ako ne govori nijedan jezik i na to dobio odgovor da na aerodromu Ben Gurion postoje prevodioci za sve moguće i nemoguće svetske jezike i da niko ne može da eskivira ovu vrstu susreta.

Da tog dana nisam našla grupu, sama nikad ne bih uspela da dođem do hotela i onda bih se našla u ozbiljnom problemu. Jerusalim nije ni Milano, ni Beč, već grad sa striktnim pravilima i surovom stvarnošću. Ali, vredelo je upoznati jedan sasvim specifičan svet i odlično uređen sistem sa lojalnim građanima, kojima je interes zajednice na prvom mestu, i gde vlada pravilo svi za jednog, jedan za sve, jer drugačije ne bi ni opstali u istorijski opterećenom i neprijateljskom okruženju.

Sutradan smo napustili Jerusalim I uputili se ka našoj finalnoj destinaciji – Tel Avivu i aerodromu Ben Gurion. Čekiranje i razgovori sa putnicima otegli su se u beskraj. Meni je zapala policajka kamenog lica koja mi je prvo ponudila da odaberem jezik komunikacije. A onda je krenula salva pitanja od kojih su mnoga bila apsurdna, nepotrebna, provokativna i tendeciozno zbunjujuća. Sa moje tačke gledišta. Njene zenice su gotovo hipnotišućom ukočenošću bile prikovane za moje, koje su srećom bile u stanju da se pomeraju van domašaja njenih. Neka pitanja su me naterala na šaljive odgovore:

– Da li je neko imao priliku da stavi oružje u Vaš prtljag a da Vi to ne znate?

–Možda, jer ne nosim kofer sa sobom dok se šetam gradom.

Iako se ekspresivnost mog lica menjala u odnosu na tematiku pitanja kojima se nije nazirao kraj, fokus njenog stava je ostao nepromenjen. Prošavši uspešno preko prepreka kao što su: Da li je cilj Vaše posete Izraelu bila trgovina oružjem ili narkoticima; Da li se služite oružjem i kojim; Navedite mi sve razloge zašto ste odabrali Izrael za svoju destinaciju; Da li poznajete osobe koje su neprijateljski nastrojene prema Jevrejima….konačno sam odahnula što mi nije rekla da pođem sa njom u zadnju prostoriju sa pištoljem na slepoočnici. Zatvorila je fasciklu, vratila mi pasoš, poželela sretan put, ne pomerajući ni najmanji mišić na licu, čak ni usne, i u nano sekundi dok još nisam zakoračila ka izbavljenju, uputila mi poslednju rečenicu: