Film „Kerol“, subjektivni osvrt

Ali strah pred neobjašnjivim nije samo osiromašio život pojedinca već su i odnosi čoveka prema čoveku njime ograničeni, takoreći izdignuti iz rečnog korita beskrajnih mogućnosti i bačeni na užarenu zemlju kraj obale gde se ništa ne zbiva.

Pisma mladom pesniku, R.M. Rilke

Naučeni smo da ono što očekujemo od ekranizacije ljubavi doživimo u svetlu pretpostavki i potreba, no ljubavni odnos prikazan filmom Toda Hajnsa /Todd Haynes/, Kerol (Carol),  uskratio nam je delić te mehaničnosti. Kreatori ovog filmskog ostvarenja lišili su nas izvesnosti nekakvog strastvenog telesnog snošaja koji smo prethodno podrazumevali.

Već tokom prvih kadrova prihvatili smo da sve što doživljavamo posredstvom dva glavna aktera filma može biti samo naša, ali i  njihova uobrazilja. Nakon toga, uvedeni smo u nijansirane svetove fine čulnosti, zavođenja,  ali autori filma nisu ponudili svrsishodnu izvesnost ovog čulnog kontakta.

Vizuelni potpis filma izveden je „fotografskim“ pripovedanjem, svojstvenom mnogim umešnijim kinematografima od Eda Lachmana koji je ovde pružio solidan doprinos opštem utisku. On se pretežno interesuje za lica.  No, utisak potpunosti jednog dela ne mora nužno biti utkan u telo specifične umetničke forme , on je u suštini koju percipiramo kao platonsku „ideju pre manifestacije“.

Da bismo spoznali ideju, pristajemo na ono što nam preostaje – viđenje varljivog sveta naracije, kostima, zvuka i uloga. Lično smatram da ovaj film ne odlikuje maestralnost u bilo kom aspektu, ali da je njegovo celokupno dejstvo ono što vodi ka slici iza slike.

Lik Carol Aird (Cate Blanchett) samo naizgled zavodi najočitijim i najbanalnijim trikovima ženstvenosti – crvenim karminom i neospornom elegancijom. Gotovo stereotipna uloga žene iz visoke klase je neupitna. Njenu socijalnu fasadu doživljavamo kao prepoznatljiv simulakrum ženstvenosti. Naravno da nismo potkupljeni ovom primamljivom varijacijom na temu „žene sa stilom iz pedesetih godina“, ali znamo da je naša pažnja zbog nečega  zadobila čvrstu nit.

Usmerivši se na njen lik,  na sloj ispod  koketerije zanosno našminkane sredovečne aristokratkinje, nailazimo na prodornost pogleda koji nam Carol Aird uzvraća sa ekrana. Neka ostane nepoznat način na koji je sjajna Kejt Blanšet  proizvela ovaj efekat, ipak, neosporno je da je taj pogled nosilac čitave vizuelne strukture filma. On je onaj nedokučivi sastojak, poesis očiju. Drugi lik, Therese Belivet (Rooney Mara) čini se kao da je tek u sadejstvu sa glavnom ulogom dobio taj zadovoljavajući sloj više nego što je to glumica možda u stanju da proizvede.

Poput tvrdje Rilkeovog stiha iz Devinskih elegija koji kazuje: „Svaki je anđeo strašan“, lik Terez Belivet uporište je strahotnog potencijala izgubljenog, znatiželjnog deteta – privlačnog upravo zbog svoje nesputane otvorenosti ka svetu.  Pri prvom susretu sa Kerol, ona nehajnim prelaskom po prostoriji prodavnice u kojoj radi, iznenada zaustavlja pažnju na ženi iza pulta. Ne preza od iskazivanja svoje zaintrigiranosti, ona je posmatrač koji se ne skriva.

Zanimljivo je da je lik Terez u više kadrova prikazan iza prozorskog stakla. Kerol nam se postepeno razotkriva kao ona koja je posmatrana i doživljena od strane Terez: iza bunde od kune i jarko crvenih noktiju, rafiniranih pokreta, dubokog glasa, povremenih melanholičnih odsutnosti, pogled biva uzvraćen. Svakako da Terez u liku ove upečatljive žene vidi predstavnika svega onoga što radnička klasa kojoj pripada ne može da ponudi. Može se reći da je u pitanju fascinacija „boljim životom“.

Prvi kadrovi filma ujedno su i njegova završnica, dok je čitava radnja zamišljena kao neka vrsta sećanja ili osvrta. Već u tim kadrovima prisustvujemo intimi glavnih protagonistkinja, intimi koja je, paradokslano, smeštena u restoranu punom ljudi.  To je jedan položaj ruke na ramenu, ništa više od toga. U takvom usputnom činu, sabijena je sva težina jednog odnosa i sav njegov potencijal.

 Upečatljiva scena sa slapovima sunčeve svetlosti u filmu  kojim prevashodno dominira veštačka i ulična rasveta, upravo je scena u automobilu; Terez posredno utiskuje Kerol u svoj unutarnji svet. U toj sceni, vožnja u automobilu koji prolazi kroz tunel naglašava stanje maglovenja – snoliku mešavinu viđenog, opipljivog,  i onoga što je nepatvoreno, protočno.

I dok lik Kerol uključuje radio sa kojeg svira nekakva američka balada, autor muzičke podloge filma, Carter Burwell, smelo nastavlja sa klavirskom kompozicijom. Veštačka svetla tunela razlivaju se u zelenkaste i plavičaste tonove koje vidimo i čujemo kao unutarnje stanje. Naposletku, izlazak iz tunela postaje izlazak na dnevno svetlo rasporeno belinom. Tada nije bitan lik posredstvom kojeg ulazimo u belinu, on je samo glasnik.Vidimo, opet, Kerol.

Suština je u utisku koji ne iziskuje ništa drugo do prisutnosti i otvorenosti. Obzirom da smo lišeni obećanja budućnosti  dve žene jer je radnja filma vremenski neodređena, autori nam daruju najveću šansu da ostanemo prisutni sada, jer dalje od toga, moguće, neće biti. Otvoreni da osetimo dijapazon različitih, oprečnih impulsa i da ih jednovremeno doživimo kao sredstvo protoka emocija, ne kao njihovu konačnu definiciju. Tako vidimo u isti mah sramežljivost, polet, prožimanje i tugu, u  jednom kadru.

Zadovoljenje je odloženo i nošeni smo efemernim stimulansima koji nisu opterećeni niti motivisani orgazmičkim vrhuncem. Čak i kada je prikazan, taj vrhunac nije bio ništa važniji ili neobičniji od prethodnih scena. Zapravo, prodorna komunikacija pogledima stvarnija je od isprepletenih tela i šablonskih ekranizacija istih koju smo, ipak, dobili.

Tačka u kojoj se milost i nemilosrdnost erotskog transfera spajaju u jedno proširena je na čitav film.  Ona se spoznaje kao uvid koji nema posebnog smisla niti mogućnost iskazivanja zadovoljavajućim konceptom ili adekvatnim razrešenjem. Kao što Kerol piše u pismu, „Nijedno objašnjenje te ne bi moglo zadovoljiti. Činim jedino što mogu, oslobađam te.“ Lik Kerol iskazuje krajnosti ranjive predanosti i okrutne samovoljnosti. Ona ljudski leluja između ta dva i izmiče konačnoj presudi gledaoca.

Na pitanje „Reci mi da znaš šta radiš ?“, Kerol odgovara zaraznim osmehom:  „Nikad i nisam znala.“  Mahnita lakomislenost uobličena jednom rečenicom,  iskupljena je emotivnom ogoljenošću koja će nas dočekati tokom poslednjih kadrova filma. Naravno, ta ogoljenost iskazana je sasvim prigodno Kerolinoj upper class fasadi. Šta se dešava nakon susreta ove dve žene, potpuno je nebitno.

”Jedan sam od tvojih, pogledaj me, odande, od Boga, vidiš me izokrenuto:
Iznutra prema spolja… Moje telo je ono što nazireš
Moja duša je ono što vidiš.’’

 Fernando Pesoa – pesma Voltu Vitmenu, pisana pod pseudonimom Alvaro de Kampos

Piše:  Vodonik 12

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Kerol