Frida Kalo i boginja Cihuacoatl: Utroba nemilosrdne

Poznato je da se slikovne predstave Fride Kalo povezuju sa pripovedanjem o ličnom; iskustvo života predočeno putem fantastičnog. No, podjednako je važno dočarati univerzalni karakter pojedinih slikovnih ostvarenja poput ovog pod nazivom Ljubavni zagrljaj Univerzuma: Zemlja, Meksiko, ja, Diego i Ksolotl (1949) Neposrednost i, još dublje, intuicija koja vodi ruku Fride Kalo, evocira praslike. Žena koja stvara prizvala je sliku ženskog principa većeg od iskustva sebe, transponujući delove lične drame u jedan sakralni narativ. Nije to samo promišljena upotreba simbola paganskog nasleđa Meksika, već je to i moć da nanosi ličnog, etničkog, čak i kolektivnog, vizuelno otkriju univerzalni temelj. U narednim pasusima ispisala sam svoje tumačenje elemenata koji čine pomenutu sliku, ono je ponegde potkrepljeno informacijama iz različitih izvora, ponegde prozračno usled improvizacije. Svakako da se ne tiče umetničke kritike, već onoga što je iza vela pojavnog.

Na slici je, prema iskazu same umetnice, prikazanao drevno božanstvo Asteka, boginja Cihuacoatl. Ona hladnim tonovima obgrljava ostale figure i domininira čitavom kompozicijom. Boginja Cihuacoal je htonsko božanstvo, emanacija podzemlja i kapija koja omogućava silazak u podzemne dubine, descensus ad infernos. Ona je i Mater Terra, majka zemlja u punoti sopstvenog obilja i moći, ali i strašna majka – razaranje kao opozitni aspekat  stvaralačkog principa. Lunarna priroda ove boginje isprepletena je sa prirodnom instinkta, te i sa svetošću libida. Ona je reprezent primalnih impulsa koji vladaju svetom, sazdavajući i oblikujući materijalni poredak i živu suštinu prirode. Karl Jung je, je istraživši htonska božanstva, pisao o sveprisutnoj simbolici zemlje i krvi u ikonografskim prikazima i pisanim zaveštanjima. Htonsko je ukorenjeno, htonsko jeste duboko i zemlji imanentno, napojeno životnom snagom krvi, pod – zemno, tamo unutra gde oblici i forme trule i gde se raspadaju, ali i tamo gde se  obnavljaju u novom obličju.

Na slici je prikazan i pas Xolotl, čuvar podzemlja koji upozorava na iskušenja sveta pri stupanju u naručje neumoljive Cihuacoatl. Podzemlje je u različitim mitologijama podrazumevalo junaka, iskušenika koji ga posećuje i iz kojeg se izbavlja( ili čijom silinom biva ubijen), prepoređen u novom svetlu. Ono implicira posetu profanog čoveka, tragača, onog što dospeva tamo duboko gde poništava svoju ličnost, te se preobražava u novom svetlu. Mirča Elijade beleži da podzemlje u mitovima starog Orijenta i Sredozemlja, ali i drugih tradicija, simbolički označava povratak prvobitnom Haosu, nužnost regresije u prvobitnu prazninu zarad inicijacije i novog stvaranja. U alhemijskim spisima Zapadne tradicije, podzemlje je sazdano od sirovih elemenata, prima materia, nasleđa Adamovog pada. To mračno tlo je naličje božanskog, ali i mesto njegove reintegracije: ‘božansko će prepoznati sebe i u podzemlju’ ( J. Bohme, Theosophical Works, 1682). Jer, čak i nakon pada, nebesko seme je unutra kao potencijal.

Ljubavni zagrljaj univerzuma sadrži i prikaz i dve okrugle forme koje mogu podsećati na sunce i mesec. Jedna forma je crvena i predočena na svetloj strani; druga je tamna i sugestivno pozicionirana na mračnijoj polovini slike. Uzevši u obzir da je boginja Cihuacoatl htonsko božanstvo impregnirano lunarnim obeležjima, leva lopta bi mogla predstavljati mesec koji ‘svetli iz tame’. Postoji i takozvano crno sunce ili tamno sunce (sol niger) zabeleženo kao pojam u raznovrsnim spisima počev od  Veda u kojima je kazano da je crno Sunce epitet Saturna, ikonografski prikazanog kako jaše kravu i nosi lobanju u ruci. Kontakt sa crnim suncem podrazumeva stupanje u fazu spaljivanja ili truljenja nanosa personalong, ili, drugačije rečeno, ljuštenje lažnih ja i pročišćenje. U alhemijskim spisima, taj proces nosi faza koja se naziva nigredo (u slobodnom prevodu zacrnjivanje). Na drugoj polovini slike nalazi se crvena lopta – gotovo nepogrešivo predstavlja goruće Sunce. Crveno sunce povezuje se sa astralnom toplotom stvaranja, te i sa esencijom duha ‘Čovekovo telo sačuvalo je zlatnu suštinu svoje izvornosti.’ (Bela Hamvaš, Scientia Sacra)

Toplota i vatra, crveno, goruće, ono je što zrači i topljenjem oslobađa. Na Fridinoj slici, crvena lopta je znatno veća i bdi nad figurama. Imajući u vidu naziv slike koji aludira na ljubavni zagrljaj univerzuma, može se reći da se namera slikarke konkretizovala i u vidu jednog živog simbola. Velika Majka Cihuacoatl emanacija je siline božanske ljubavi. Iako ta ljubav ponekad razara i dezintegriše, njen  krajnji cilj je oslobođenje. Uništeno je samo ono što je lažno.
Punktum ovog dela je dete: čovekolika beba koju autoportret Fride drži u naručju. Ovo je plod, takoreći ishod čitave slike i njena poruka. Ovo dete jeste i Dijego Rivera, ljubavnik i muž, ono je i on sam koliko i plod boginje Cihuacoal. Usud preporođenog i obnovljenog jeste usud onoga koji je prošao iskušenja paklene utrobe velike Majke, junak nakon izlaska iz podzemlja, u ruci drži goruću vatru, ‘zlatnu’ esenciju završne faze alhemijskog procesa – tek rođen u budnosti.

Sumnjam da je Fridina namera bila da ovom slikom alegorizuje odnos supružnika. Iako je polazni kontekst neminovno obojen ličnim, ljubavni zagrljaj prevazilazi okvire romanse. Paradigmatska Priča iza priče o slici potkrepljuje snagu utiska o ovom delu.

Luna Jovanović

Blog LunaO

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Frida Kalo, simbolizam, Slikarstvo, Umetnost