Dejvid Bouvi – Gospodar dvosmislenosti

Moram priznati – iako me niko ne tera, a svestan sam da verovatno mnoge i ne zanima, prvenstveno ne onoga o kome je reč – da nikad nisam bio neki obožavalac Dejvida Bouvija. Ne do te mere da ga ne bih uopšte uvrstio u sadržaj ovog rečnika, ali nisam bio ni daleko od toga. Svakako, i dalje, trideset godina posle njegovog izlaska, osećam veliko poštovanje prema Hunky Dory, koji mi je dugo bio jedan od omiljenih albuma, pogotovu u vreme kad sam legao pred zoru. Ali osim ove izvanredne skice, ovog albuma kome vreme ne može ništa, ostatak njegovog stvaralaštva nije mi se nikada mnogo dopadao. Previše insceniranog, previše teatralnog, previše filmskog, previše šminke, previše šljokica, previše prenaglašenosti. Kao da me je ta planina privida, ta preteranost – koje su bile njegov zaštitni znak, i to izvanredan, priznajem – uvek držala na odstojanju, stavljajući me u poziciju posmatrača koji, zavaljen u fotelji, posmatra šou potpuno ravnodušno. Ukratko, nisam se budio noću da slušam Bouvija, iako sam doduše bivao budan do svitanja. Eto zašto sam savršeno staložen leteo za London februara ’83. da se nađem sa Dejvidom Džounsom, poznatijim kao Bouvi, koji je držao internacionalnu konferenciju za štampu. Konferenciji je trebalo da prisustvuje samo šačica odabranih srećnika, među kojima se našla i moja malenkost.

Išao sam tamo dakle prilično hladne glave, radoznalo iščekujući da vidim novo stvorenje koje je iznedrila Bouvijeva bujna mašta, radujući se ipak svojoj novinarskoj privilegiji koju sam sasvim nepravedno uživao (neke kolege bi ruku dale da budu na mom mestu) i istovremeno psujući u sebi uslove koje je postavila njegova pres-služba. Bila je to jedna od onih groznih promocija za novinare, gde su nesrećni umetnici morali da zaredom daju tonu intervjua, vremenski strogo ograničenih, kao izrabljivane uličarke po „Algekovim“ gradilištima. Osam minuta, koje u sekundu meri publicistkinja, histerična Amerikanka spremna da sama pogasi svetla ako neko probije termin, demonstrirajući kako je njena moć proporcionalna količini vazduha koji oko nje treperi. Očigledno je i bila, pa smo morali da se smeškamo ovoj aždaji, čekajući na red da uđemo u pećinu.

Kada se Bouvi pojavio, veoma smo se iznenadili videvši ga opuštenog i nasmejanog, potpunu suprotnost ledenoj i suzdržanoj osobi kakvom sam ga zamišljao, kakvu je, u stvari, dugo izigravao. Podsetio me na nekog mladog, preduzimljivog direktora panamske banke: u odelu, košulji, cipelama i kravati – nonšalantno olabavljenoj – sve u svetlobež tonu. Samo mu je šešir falio, ali ne bi bilo pristojno zbog dama. Koža kao bebina guza, blistava zahvaljujući hidratantnoj kremi, malo pudera da ubije sjaj, privlačan blistavobeli osmeh, sto posto prirodan – reklo bi se, jedan od onih metroseksualaca koji će biti otkriveni dvadesetak godina kasnije.

Da, Bouvi je lep, kako reče Gensbur;¹ frajerčina, kako bi danas rekao neki bubuljičavi klinac.

Uprkos plavoj, izblajhanoj kosi sa isfeniranim pramenom – ne zaboravimo da je godina ’83, vrhunac estetike „dečak-frizer“ – on odiše prirodnom elegancijom, potpuno suprotnoj pojavi, na primer, Sajmona le Bona ili Adama Anta, tada aktuelnih šmekera. Probadajući me svojim čuvenim šarenim pogledom – jedno oko plavo, drugo nije – opušteno uvlači dim cigarete i čeka da vidi šta bih to mogao da ga pitam. U tom periodu ima pune ruke posla. Izdao je album, najavio turneju i treba da mu izađu dva filma: Glad Tonija Skota i Srećan Božić, gospodine Lorense Nagise Ošime. I za sve to samo osam minuta. Tik-tak. I, idemo!

Najzagriženiji Bouvijevi fanovi nesumnjivo će biti razočarani što ovde neću preneti intervju u celosti, ali nadam se da će ih utešiti onih stotinak drugih s njihovim omiljenim pevačem. Uostalom, pre sam imao utisak da trčim 110 metara s preponama pod budnim okom nervoznog sudije, nego da vodim razgovor. A i u njemu nije ni bilo nikakvog zapanjujućeg otkrovenja zbog kog bi zaslužio da bude odštampan. Nabrajanje činjenica, vrlo razigrano i uglancano. Bouvi je govorio kako se pomalo umorio od svih uloga koje je godinama unazad interpretirao, kako se raduje što konačno može da radi otkrivenog lica i što je, posle pet godina bez turneja, ponovo pronašao preko potrebni entuzijazam koji će ga održavati tokom dugih meseci na putovanjima. Najbolja novina od svih, rekao je, jeste to što ujutru kada se probudi, ponovo oseća da je pred njim budućnost „kao pred osobom, a ne potrošnom robom“. Sve do ’76, kaže, vodio je „arhetipski i kretenski“ život rokenrol zvezde, koji je retko kad imao veze sa uravnoteženošću i brigom o zdravlju. Ali za to je krivio isključivo sebe, odraslu osobu koja je sama izabrala takvo bivstvovanje. „Jednostavno sam zaboravio da čitam scenario“, fino je dodao. I pojasnio: „Nisam baš siguran, na kraju krajeva, da je tako lako ponašati se kao heroj.“

Rez. Naš Kerber je odabrao baš ovaj trenutak da nam saopšti kako je vreme isteklo i da treba da se čistim, fizički se postavljajući između nas i kamera, da slučajno ne dođemo u iskušenje da nastavimo još koju sekundu. Bouvi je učtivo ustao, sa osmehom od uveta do uveta, i rukovali smo se.

Shvatio je po mom izrazu lica da nisam baš presrećan što smo morali da prekinemo i, da me uteši, blago me potapšao po ramenu. Sa smeškom pogledavši ženku pitbula koja je u tom trenutku upravljala njegovim postojanjem, ovaj princ androginije, ovaj gospodar dvosmislenosti, dobacio mi je: „Prava žena! Zar ne?“

(1) „Beau Oui Comme Bowie“ („Lep, da, kao Bouvi“) – pesma koju izvodi Izabel Ađani, a za koju je Gensbur napisao tekst i komponovao muziku; beau oui i Bowie se isto izgovaraju.

Piše: Antoan de Kon

Prevod: Sanja Nedeljković

XXZ Magazin

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

Službeni glasnik objavio je  knjigu Antoana de Kona “Rečnik zaljubljenika u rokenrol” u prevodu Sanje Nedeljković. Antoan de Kon (1953) je francuski novinar, autor i voditelj brojnih programa na televiziji i radiju, ali i filmski glumac, reditelj i scenarista. Pop magazin Rapido i, naročito, Eurotreš, TV magazin o evropskom trešu koji je vodio sa modnim kreatorom Žan-Polom Gotjeom, proslavili su ga izvan granica Francuske učinivši ga „njenim najuspešnijim izvoznim proizvodom posle francuskog poljupca“. Antoan de Kon je zaljubljenik u rok od dana kada je, sasvim slučajno, otkrio „Bitlse“ na sceni. To je bilo njegovo preobraženje na putu za Damask (još jedna sličnost sa Svetim Pavlom jeste ta što i on lako pada s konja). Od tada, provešće veliki deo života braneći ovu muziku svim raspoloživim sredstvima – na televiziji (u emisijama Korus, Deca roka, Rapido), na radiju, u novinama i, u širem smislu, svakodnevnim prozelitizmom kojim povremeno iskušava granice strpljenja svojih bližnjih. Rok mu je toliko drag da je bio spreman da se baci na pisanje enciklopedije zaljubljenika. Savetovali smo ga da počne s rečnikom. Iz Konove knjige prenosimo nekoliko odabranih poglavlja.

  Antoan de Kon, D.O.M.I.N.E, Dejvid Bouvi, Muzika, Rečnik zaljubljenika u rokenrol