Tragedija Hamlet, kao i celokupno delo slavnog engleskog pisca i dramaturga Vilijema Šekspira predstavlja neke od vrhunaca stvaralaštva pisane reči u celokupnoj ljudskoj istoriji, delo nemerljive dubine, umetničke vrednosti i poetskog nadahnuća, kao i prororočke vidovitosti, koje dublje od većine ostalih silazi u tajne srca i uma, ponire u dubine duše i uzleće u predele mašte i snova. Šekspirova drama sa uzvišenim i dirljivim patosom slika bol, patnju i stradanje čoveka, prikazuje večnu borbu dobra i zla i senzibilno, rafinirano portretiše ljudski duh, osećajnost srca i polet mašte.

Hamlet je ČOVEK, suočen sa zločinom, sa zlom u svetu. Samim tim što je ljudsko biće, on ne može jednostavno, bez pitanja i otpora, da pristupi osveti, da i sam postane ubica, da uništi drugo ljudsko biće ma koliko ono to zasluživalo. Hamletovo stalno odlaganje trenutka osvete, njegov nemoćni bes, njegovo gađenje prema vremenu koje je iščašeno a koje on treba da ispravi, sve je to prirodni otpor jednog humaniste, čoveka razvijene savesti, koji odbija da olako izvrši delo koji mu njegov položaj u drami nameće. Neobično osetljiv i misaon karakter, Hamlet je daleko više od ostalih učesnika radnje svestan, i u ličnom i u društvenom smislu, značenja kraljevog zločina. A upravo zato što je takav, on je podjednako svestan onoga što će osveta značiti za njega samog i za njegovu okolinu. On zna da će uništavanjem zločinca i on sam postati zločinac, ubica. A to znači da će i njegova smrt biti neophodan deo radnje, proces kojim će se zločin i zlo u Danskoj konačno okončati.

 

Svako od nas je jedan Hamlet. Ovaj komad sadrži jednu proročansku istinu koja stoji iznad istorijske istine. Svako koga su ophrvale brige ili melanholija zbog njegovih ili tuđih nevolja, svako ko ide lica brigama natuštenog, a smatra sebe suvišnim pod suncem, svako ko je ugledao bleštavu svetlost dana zasenjenu pakosnim senkama zavisti koje mu se rađaju u duši, a u svetu ispred sebe video samo sumornu prazninu u kojoj nije ostalo ništa vredno pažnje, svako ko je spoznao jade prezrene ljubavi, nadmenost pretpostavljenih ili obdaren strpljenjem podnosio prezir od strane ljudi nedostojnih poštovanja, onaj koji je osetio kako klone duhom, a tuga kao čuma obuzima mu srce, onaj čije nade su srušili a mladost pokolebali neobični događaji, onaj koji se ne oseća spokojnim dokle god gleda kako se zlo kao avet vrzma oko njega, čiju je sposobnost za akciju uništilo razmišljanje, onaj kojem ovaj svemir izgleda beskrajan, a on sam beznačajan, čija ga gorčna u duši dovodi do toga da ne misli na posledice, i koji pribegava igri kao najboljem sredstvu da rugajući se, što dalje odbije od sebe nedaće života – to je pravi Hamlet.

 

Hamlet je Šekspirovo najmisaonije delo. Glavni junak je danski kraljević izuzetno složenog lika koji ne preduzima ništa konkretno da bi osvetio smrt svoga oca. Njegovo oklevanje i pasivnost oduvek su bili predmet brojnih kritika. Da on ipak nije slabić pokazuje scena kada veoma brzo probada mačem ministra Polonija, zatim šalje bivše drugove Rozenkranca i Gildesterna u vrt, a samog kralja Klaudija ne ubija odmah zato što očekuje povoljnu priliku, a i želi da ga malo muči neizvesnošču. U navedenoj situaciji Hamlet postaje ubica tek kada je neposredno izazvan (kad Polonije uzvikne iza zavese, kada saznaje za namere bivših drugova da ga likvidiraju i kraljičino trovanje).

 

Istovremeno kao intelektualni tip, Hamlet smatra da mu osveta nema nikakvog smisla, da su svi ljudi pokvareni i da ih ništa ne može povrediti. Hamletov stav prema Ofeliji pokazuje cinizam kojim je vređa i kinji iako je voli. U takvom ponašanju prema Ofeliji zapažamo najviše odstupanja od onoga šta je normalno. Hamlet je čovek renesansni, ali se oseća i veoma jak uticaj srednjovekovne religije. Hamletov otac koji je ubijen dok je spavao, bez ispovesti pričešća, po veri nepripremljen odlazi na drugi svet i za sada njegov duh luta i nema mira. Iz tih razloga Hamlet neće u jednom trenutku da ubije kralja Klaudija dok se ovaj moli Bogu jer bi ubijanjem u molitvi bio pripremljen za nebo. Uticaj srednjeg veka je veoma jak. Socijalni motiv u tragediji vidi se u slučaju davljenja Ofelije koja je poludela i skočila u reku ali pošto je iz visokih slojeva, sahranjena je uz blagoslov crkve što pokazuje da svi društveni slojevi nisu jednaki ni pred Bogom ni pred zakonom. Srednjovekovna atmosfera zapaža se u početku dela: noć, magla, pojava duhova, iako se radnja dešava u renesansno doba. Renesansne crte kod Hamleta: on je intelektualac, student iz Virtenberga (taj univerzitet drži reformator Martin Luter), pripadnik je novog vremena i teško prihvata izjavu duha da mu je otac ubijen. U njemu se odvija unutrašnja drama jer da bi izvršio osvetu on mora da se odrekne svojih ubeđenja. Iz razgovora sa duhom zapažamo da je Hamlet već ranije sumnjao da mu je stric ubio oca. U Hamletovom liku dolazi do udara dva sistema moralnih i duhovnih vrednosti gde on kao sin mora da se odrekne da bi prihvatio ratničke očeve stavove, on oseća odbojnost prema traženju duha da osveti svoga oca i sumnja da će biti dovoljno sposoban da to izvrši. Posle susreta sa duhom oca Hamlet ostaje u stanju psihološke napetosti, njegov govor je nepovezan, govori sam sa sobom, ima polumahnito ponašanje i uvek i u svakom trenutku kod Hamleta se ne zna šta je ludilo, a šta je pretvaranje. Radnja počinje u dvoru Elsinor kada su vojnici na straži videli duha i obavestili Hamleta koji se posle susreta sa duhom pravi lud i prva hipoteza je da on to čini namerno i koristi svoje ludilo da može slobodno da kritikuje kralja i kraljicu. Majka ga moli da promeni svoje mračno raspoloženje i da ne tuguje za ocem jer sve živo umire. Kada ga Klaudije oslovljava sa sine, Hamlet mu kaže da je sinovac. U drugom monologu Hamlet otkriva da ga tišti to što se majka posle dva meseca preudala: O slabosti ljudska, ime ti je žena… Zatim kaže da su na svadbeni sto iznešeni kolači sa daće jer je njegova majka veoma štedljiva. Ofelijin brat Leart savetuje sestru da odbije Hamletovo udvaranje kao i otac. Kada je ugledao duha na zidinama dvorca Elsinor, Hamlet je rekao: Ima nešto trulo u državi Danskoj (čim se javlja duh). Polonije zaključuje da je Hamlet lud i prgav jer je poludeo od ljubavi za njegovom kćerkom Ofelijom. Klaudije poziva Hamletove drugove sa studija Gildesterna i Rozenkranca da ga ispitaju zašto je tako čudan. Kraljica kaže da je lud zbog očeve smrti i njene preuranjene udaje. Kada je ugledao svoje drugove sa studija Hamlet ih pita šta su zgrešili kad su došli u Dansku, u tamnicu. Hamlet zna da je prijatelje poslao kralj a oni su usput doveli glumačku družinu da razvesele Hamleta. Hamlet im ubacuje scenu smrti kralja u bašti dok spava. Klaudije je sretan što ga je Hamlet pozvao na predstavu, a Hamlet u susretu sa Ofelijom govori: Biti ili ne biti pitanje je sad. (Da li je bolje trpeti u duši ili se pobuniti protiv nepravdi). Kralj zapaža da Hamletov govor ne liči na ludost i da se iza toga krije velika opasnost, pa hoće da ga pošalje u Englesku. Hamlet moli svog prijatelja Horacija da posmatra strica prilikom scene ubistva kralja sipanjem otrova kroz uvo i kaže mu: Ja moram da se pravim lud. Hamlet ironično kaže Ofeliji da ga muči to jer nema ni dva sata kako je umro njegov otac, kad mu ona kaže da ima dva meseca, Hamlet joj odgovara: Već dva meseca,a još nije zaboravljen.

 

Kad dođe do kritične scene trovanja, kraljica odlazi u svoje odaje. Pre izvođenja komada Klaudiju je Hamlet sumnjiv pa ga pita da nema u komadu kakvog zločina, a Hamlet mu odgovara: Nema, oni se truju sami od sebe. Komad prikazuje jedno ubistvo u Beču koje se ne tiče ni vašeg veličanstva ni mene jer je naša savest mirna. Majka ga poziva na razgovor i kaže da je razočarana, a Hamlet joj odgovara: Zlo je počelo, a gore još čeka. U samoj stvari ja nisam lud, već sam lud iz lukavstva. Kraljica kaže Hamletu da ide u Englesku, sa drugovima da se malo razonodi. Kraljica priča kako je u nastupu ludila Hamlet ubio Polonija, a kralj naređuje da Hamletovi drugovi krenu za njim u Englesku sa pismom da bude ubijen. Hamlet zna kakvi su drugovi: Mogu im verovati kao zmijama u procepu. Kralj strepi od Hamleta: Opasnost je što taj čovek ide slobodan mi ne smemo na njega primeniti strogost zakona jer ga voli narod. Kad kralj pita Hamleta gde je Polonijev leš, on mu odgovara da je na večeri i nastavlja, večeraju ga crvi. Hamlet kaže da su on i prosjak iste sudbine i da mi sebe za života hranimo za crve: Čovek može pecati crvom što je jeo nekog kralja i jesti ribu što je pojela tog crva, što znači da kralj može da prođe kroz creva prosjaka. Drugovi nose poruku da engleski kralj pogubi Hamleta jer je opasan. Ofelija je poludela od bola za ocem, a iz Francuske dolazi brat Laert da osveti oca. Klaudije huška Learta protiv Hamleta da bi osvetio oca i sestru. Stiže pismo da je Hamlet živ, da se Ofelija udavila, dva grobara kopaju raku za Ofeliju i nalaze lobanju dvorske lude Jorika što je Hamleta dirnulo jer ga je poznavao i kaže grobaru da su mnogi još za života truli i hodaju kao leševi. Hamletu je saopšteno da se kralj kladio na njega da je veći junak od Learta, počinje borba, kraljica pada mrtva jer je pila iz otrovanog pehara, a Hamlet i Leart su zamenili oružje i Leart pada mrtav (mač je premazan otrovom). Mrtva majka i mogućnost da bude ubijen aktiviraju Hamleta da ubije Klaudija i Klaudije pada mrtav. Plemstvo i narod smatraju, odajući poštu Hamletu, da se pokazao kao pravi kralj, što pokazuje da su u simpatije naroda na strani pravog prestolonaslednika Hamleta.

 

Ovozemaljski život, ili samo život (ako uzmemo da drugog života nema), je neretko tegoban. U trenucima kada se poput olova obruši na već povijena pleća, smrt se kao njegova suprotnost čini spasonosnom. Suprotno opštem pojmu o životu i smrti, skloni smo da život smatramo nevrednim življenja a smrt nam se pak čini privlačnom i izbaviteljskom. A kako i ne bi ako u njoj vidimo izlaz iz, čini se bezizlazne, situacije. Ali, nije li prava reč za taj izlaz’ beg, beg od toga da se uhvatimo u koštac sa nedaćama što nam ih život nosi. Nema onoga ko se u životu nije razočarao, koga nije uvredila nepravda, koga nisu izdali ni prezreli… Ali, svi ti nemili događaji možda su poslani da nas osnaže, da učine otpornijim na udarce one koji pate. Ukoliko pak pribegnemo smrti kao rešenju svojih nerešivih životnih problema ili nas bar obuzmu misli o smrti kao izbavljenju, dolazimo do pitanja smisla samoubistva.

 

Da li me posle mučnog života čeka nešto manje mučno? I ma koliko se upirali da učvrstimo svoju veru kako je ovaj život samo dolina suza i kako mi posle smrti (ali ne i sopstvene smrti koju bi sami namerno skrivili jer to je greh) može biti samo bolje, ipak nam ideja kroz smrt u novi život ostaje velika nepoznanica. A poznato je da se obično bojimo nepoznatog i upravo taj strah od onog po smrti, strah od tajne zemlje, s čijih međa još nijedan putnik vratio se nije koči nas u naumu da ubistvom prekratimo ovozemaljske muke te rađe podnosimo zla koja su tu već nego da letimo onima drugim, nepoznatim još. I Hamlet pred sebe postavlja pitanje života i smrti. Biti ili ne biti? Njegovo je dvoumljenje ustvari trilema. On promišlja da li da pokuša da umiri svoju uzavrelu krv, živeći sa spoznajom da mu stric na pravdi Boga ubi oca tako mu preotevši i presto, i ženu, i sve što se preoteti može. Ili da olakša sebi tako što će se osvetiti zlotvoru i pribaviti sebi zadovoljštinu. Ili pak da prekrati muke i nemili mu život i usni večnim snom. I zaista se, na prvi pogled, prva solucija čini najneprihvatljivijom, druga pravednom, a treća najlakšom i najbezbolnijom. Ali sasvim je dovoljno da malo zagrebemo ispod površine pa da vidimo kako ona zaudara na malodušnost, kukavičluk i nesposobnost za suočavanje sa životnim nedaćama od egzistencijalne važnosti.

 

Oproštaj (bar od Boga) za počinjeni greh može da usledi nakon iskrenog pokajanja i ispravljanja štete koja je nanesena ako je ma kakvo iskupljenje moguće. Onaj pak ko zgreši da bi sebi pribavio neku korist a zatim uživa u blagodatima svog nedela ne bi trebao ni moliti za oprost jer ga dobiti ne može. Kad bi tako bilo, to bi značilo da je svako pozvan da učini nepravdu, prevaru ili ma šta što se kosi sa Božijim i ljudskim zakonima, da se potom iskreno’ pokaje ali ne i izvrši pokoru kojom bi se lišio onoga što mu je poslužilo kao motiv za nedelo. Svakom se dogodilo da radeći u svoju korist ogreši dušu, pa makar taj prekršaj bio mnogo neznatnijih razmera od podmuklog zločinstva kralja Klaudija. Svakom se dogodilo (bar nesvesno) da da zamaha svom samoljublju i da dopusti da ga ono zavede na krivi put. Ali ne shvati svako da je zaveden i ne poželi svako da umiri svoju savest i povrati ljudsko dostojanstvo.

 

Jedno je sigurno. Čak i nepravednik iole zdrave pameti zna da je oprost (od Boga i ljudi) nemoguće dobiti sve dok on uživa u plodovima svog sramnog čina. Jedina pokora vredna oproštenja je odreći se onoga što te je nagnalo da pogrešiš. Često to nešto nije samo nekakva čisto materijalna dobit već i osoba od krvi i mesa i u tom slučaju se pitanje sagrešenja i otkupljenja znatno usložnjava. I samo kajanje je veliki i važan korak jer svako sebi prvo mora objasniti da je nekom naneo zlo i požaliti zbog toga pa tek onda krenuti ili ne krenuti putem lišavanja samog sebe blagodati što mu ih je čin nepravde doneo.