Luj-Ferdinand Selin, autor „Putovanja nakraj noći“, romana za koji je Čarls Bukovski rekao da je najbolja knjiga napisana u poslednjih dve hiljade godine, u Francuskoj ima dvostruki status: status parije zbog antisemitskih pamfleta mržnje ali i status klasika francuske književnosti. Nedavno su pronađeni Selinovi rukopisi koji su nestali 1944. i za kojima se od tada uzalud tragalo. Pronalazak hiljada izgubljenih stranica velikog pisca predstavlja senzacionalno literarno otkriće.

„Otkriće veka!” Tako je u francuskim kulturnim krugovima dočekana vest da su hiljade stranica koje je tokom Drugog svetskog rata ispisao Luj-Ferdinand Selin ugledale svetlost dana, osamdeset godina nakon što im se izgubio trag.

Naime, početkom juna 1944. godine, u poslednjim danima nemačke okupacije Pariza, Selin je u žurbi spakovao najpotrebnije i sa svojom ženom, plesačicom Liset Almanzor, napustio stan na Monmartru. Od nemačkih vlasti uspeo je da dobije vizu za Nemačku sa lažnim imenima. Već 17. juna je u vozu za Baden-Baden, gde se okupila mala kolonija francuskih „gubitnika”, saradnika okupatora iz visokog društva – aristokrata, novinara, glumaca, političara.

Selin se među njima izdvajao svojom boemskom figurom, električnim pogledom iz plavih očiju i gnevnom kritikom maršala Petena, predsednika kolaboracionističke Višijevske vlade.

„Maršal? Filip Poslednji! Naš poslednji kralj Francuske, od Navara i Višija. Šesnaest bonova za hranu samo za njega dok obični Francuzi umiru od gladi!”, gunđao je na sav glas u prostorijama hotela „Brener”, impresivne palate u rokoko stilu, u koju su pre rata dolazili evropski prinčevi, američki industrijalci i indijske maharadže (osamnaest godina kasnije su na istom mestu Šarl de Gol i Konrad Adenauer dogovarali su sporazum o francusko-nemačkom prijateljstvu).

Selinov sarkazam je unosio dodatnu nervozu među njegovim sunarodnicima kojima je glavna briga bila kako da spasu živu glavu, ali su na njegove opaske iz poštovanja odgovarali kiselim osmehom.

Bio je to početak izgnanstva pisca koje će se nastaviti u Berlinu, u Zigmaringenu gde se sklonio i Peten sa saradnicima, a potom u Danskoj, gde je proveo šest godina, od čega godinu i po dana u zatvoru, čekajući izručenje francuskim vlastima koje su ga tražile zbog izdaje.

Selin ipak nije izručen Francuskoj. U nju se vratio 1951. godine, nakon što ga je vojni sud amnestirao.

Pamfleti mržnje

Na kraju rata Selinu je pedeset godina i poznat je pisac, iako je u prvi plan uvek isticao lekarsku profesiju kojom se bavio čitavog života. Danju je bio lekar, noću je pisao.

Već je njegov prvi roman, Putovanje nakraj noći iz 1932. godine, za koji umalo nije dobio „Gonkura”, najveće književno priznanje u Francuskoj, uzdrmao književne kodove. Narednih godina nastavio je da piše romane, ali su njegovu reputaciju trajno urušili pamfleti koji se razlikuju od ostalih tekstova koje je napisao – po otrovnom antisemitizmu i ciničnom, silovitom, provokativnom stilu. Šta je uticalo na to da napiše ove pamflete?

U Francuskoj u kojoj je Selin odrastao antisemitizam nije bila retka pojava. Drajfusova afera koja je izbila krajem 19. veka i pretvorila se u društveni i politički sukob koji je obeležio Selinove savremenike, bila je samo jedna od najsnažnijih manifestacija ovog fenomena.

Na Selinova politička opredeljenja uticao je i put u Sovjetski savez 1936, sa koga se vratio zgrožen onim što je tamo video. U prvom pamfletu Mea culpa, koji je napisao odmah po dolasku iz Moskve, u isto vreme napada komunizam i eksploataciju radničke klase od strane buržoazije.

„Nedostaje mi još predmeta mržnje. Siguran sam da ih ima”, najavljivao je tada Selin ono čime će u narednim pamfletima sebi obezbediti mesto među „ukletim piscima”.

Koreni Selinovog antisemitizma

Otkud ovo skretanje ka ekstremizmu i približavanje nacističkoj ideologiji koje je počeo da ispoljava u godinama pred rat? Objašnjenja bi mogla da se potraže u provincijskom miljeu sitne buržoazije iz koga potiče, gde se antisemitizam uvukao kao neka vrsta „teorije zavere” , slično današnjoj političkoj platformi radikalne (i ne samo radikalne) desnice koja podstiče strah od „stranaca koji dolaze da nam uzmu posao”.

Razlozi se traže i u Selinovoj profesionalnoj frustraciji u periodu između 1929. i 1933. godine, kada su mu je izmaklo mesto direktora dispanzera u pariskom predgrađu Kliši, a koje je pripalo doktoru bliskom socijalistima i Međunarodnoj ligi protiv antisemitizma.

Na njegov odnos prema Jevrejima mogla je da utiče i ljubavna drama. Selin je 1926. godine upoznao američku plesačicu Elizabet Kreg, kojoj će posvetiti Putovanje nakraj noći.

Elizabet je bila jedna od onih lepih Amerikanki avanturističkog duha koje su se obrele u Parizu „ludih dvadesetih” i koje su svojom neposrednošću, tipičnom za one koji u novoj sredini ne moraju da brinu o društvenim konvencijama već istražuju sopstvene granice slobode, delovale kao magnet na francuske umetnike.

„Mali idiot” – tako je Elizabet opisala sebe iz tog vremena u intervjuu koji je dala pred kraj života kasnih osamdesetih. Osećala je, kako kaže, „veliko divljenje” prema Selinu, ali se plašila naglih promena u njegovom ponašanju i njegove „tragične strane” koju je otkrivala, zbog čega ga je napustila i vratila se u Sjedinjene države. Selin ju je pronašao u Kaliforniji 1934. godine.

„Užasni dani koji ne mogu da se opišu”, napisao je o njihovom ponovnom susretu. Njegova muza živela je sa jednim „jevrejskim gangsterom”, kako ga predstavlja Selin, koji u to vreme sanja da se obogati tako što će da proda prava za filmsku adaptaciju svog proslavljenog romana, ali Holivud i „jevrejski finansijski baroni” nisu zainteresovani.

Dodatni razlog za Selinov antisemitizam može da bude i njegov nedostatak samokritičnosti. Njegov drugi roman Smrt na kredit, objavljen 1936. godine, nije naišao na dobar prijem kod kritike.  Roman Bagatele za jedan pokolj (Bagatelles pour un massacre), koji je izašao naredne godine, počinje obraćanjem svojim kritičarima: „Svi Jevreji su prokleti kreteni! Svi su promašaj!” Uspeh ovog teksta (u kome nije reč samo o Jevrejima), koji je iste godine prodat u 86.642 primerka, govori mnogo o tadašnjem francuskom društvu.

Savez s nacistima

U jednom pismu iz tog vremena Selin sebe proglašava za „neprijatelja broj 1 Jevreja”, čiji uticaj vidi svuda, od Holivuda do Moskve. Izdavač, podstaknut dobrom prodajom, traži mu još tekstova. U narednom pamfletu, Škola za leševe (L’école des cadavres, 1938), pisac se zalaže za savez sa Nemačkom.

Selin pripada generaciji koja se borila u Prvom svetskom ratu i koja je iz opšte klanice izašla zauvek promenjena. Na početku rata, kada mu je bilo dvadeset godina, kao konjički podoficir ranjen je u glavu i desnu nadlakticu, zbog čega je umalo ostao bez ruke. Odlikovan i otpušten iz vojske kao invalid, Selin se nakon rata odlučio za studije medicine. U osvit novog rata, Francuska nije zaboravila strašnu cenu pobede u prethodnom.

Savez sa Nemačkom je nekima, uključujući i maršala Petena, slavnog francuskog vojskovođu iz Prvog svetskog rata, izgledao kao način da se izbegne novi sukob. Selinovi pamfleti bi donekle mogli da se objasne naelektrisanom atmosferom pred rat koji je bio sve izvesniji, za šta je pisac, koji je zauzeo pacifističku poziciju, optuživao Jevreje. Njegovi neobuzdani izlivi mržnje nisu se, međutim, zaustavili ni kada je izbio rat.

Antisemitski pamfleti, zabranjeni u „slobodnoj zoni” Francuske koja nije bila pod nemačkom upravom, promovisani su od strane okupatora i objavljeni u novom, luksuznom izdanju. Još jedan ekser u kovčeg svoje časti ukucao je kada je 1941. godine objavio tekst U sosu (Les beaux draps), u kome se upustio u tumačenje uzroka francuskog poraza. To je bila njegova „smrtna presuda”, kako je kasnije napisao u pismu svojoj ženi.

Tajna izgubljenih rukopisa

U stanu na Monmartru koji je Selin 1944. u žurbi napustio mesec pre nego što su u Pariz 25. avgusta ušli oslobodioci, ostale su hiljade stranica romana i tekstova na kojima je radio. Narednih dana su nestali bez traga. Selin je do kraja života tvrdio da je pokraden i tražio da mu se rukopisi vrate.

„Dovoljno su mi uzeli, dovoljno su me orobili, sve su uzeli! Hoću da mi vrate”, napisao je u romanu Rigodon koji je završio neposredno pred smrt. Ovaj roman je deo „nemačke trilogije” u kojoj opisuje poslednji period izgnanstva i povratak u Francusku. U to vreme je paranoju naspram Jevreja i komunista zamenio strahom od „najezde” Kineza i „obojenih” koji prete da mešanjem zatru „belu rasu”.

Posebno je žalio za izgubljenom verzijom romana Topovsko meso (Casse-pipe), koji je zamislio kao poslednji deo trilogije započete delima Putovanje nakraj noći i Smrt na kredit. U pismu prijatelju iz 1950, godinu dana nakon objavljivanja kraće verzije ovog romana, Selin piše da svima treba reći da je knjiga nepotpuna „jer su Čistači bacili u đubre nastavak i kraj romana, 600 stranica rukopisa, u aveniji Žino… Ništa mi nisu ostavili… ni maramicu, ni stolicu, ni jedan rukopis”, žali se sedam godina kasnije u romanu Od zamka do zamka.

Otkriće veka

Selin je umro 1961. godine. Kada je 2019. njegova udovica Liset Detuš  umrla  u 107 godini, biografi, bibliotekari, kolekcionari i avanturisti koji su decenijama tragali za ovim rukopisima pomislili su da je njihova potraga završena i da su oni nepovratno izgubljeni. A onda je doško do neočekivanog preokreta – prošlog avgusta je objavljeno da je rukopis pronađen, pod okolnostima koje nisu do kraja razjašnjene.

Novinar koji je došao do rukopisa, Žan Pijer Tiboda, ispričao je da mu je dokumente pre petnaest godina predao čitalac koji je želeo da ostane anoniman, pod uslovom da ih objavi nakon smrti Selinove udovice. Nepoznati darodavac je objasnio da je po ubeđenju levičar i da nije želeo da se žena koja je delila život sa piscem fašistom obogati od ovih rukopisa.

Tiboda objašnjava da je narednih petnaest godina razvrstavao i sređivao Selinove tekstove koji su bili u neredu. Neke stranice, koje je Selin kačio na konopac dok je radio, još su bile spojene štipaljkama za veš.

Ko je šezdeset godina čuvao hiljade stranica ispisanih Selinovom rukom? Teorija da je to neko iz pokreta otpora ne deluje uverljivo njegovim biografima. Kao verovatnija se pominje pretpostavka da je to uradio računovođa koji je dolazio kod njega za vreme rata i znao gde se šta nalazi, a koji je posle rata osuđen zbog pljačke imovine onih koji su napustili Pariz.

Izvesno je samo da su rukopisi za kojima se tragalo od 1944. godine autentični i da će biti objavljeni jednom kada se završi mukotrpan posao njihovog sređivanja i tumačenja. Svi se slažu da je u pitanju jedinstveno otkriće.

Bilo je i nekih Prustovih stranica koje su pronađene posle piščeve smrti, ali ni blizu obimu ovih stranica ispisanih Selinovom rukom čija vrednost se procenjuje u milionima evra. Rukopis Putovanja nakraj noći, za koji se takođe smatralo da je zauvek izgubljen dok se nije volšebno pojavio na aukciji u Parizu 2001. godine, prodat je za dva miliona evra, što je najveća cena koja je ikada plaćena za rukopis jednog književnog dela.

Slučaj komedijant se pobrinuo da ovo delo završi u arhivama Francuske nacionalne biblioteke (BNF) zahvaljujući meceni, sirijskoj supruzi u to vreme najvećeg trgovca oružjem na svetu. Mora da se Selin pacifista prevrtao u grobu, taj „klošar iz Medona”, kako su ga nazivali po povratku iz izgnanstva u Francusku, zbog neurednog izgleda koji je bio koliko izraz siromaštva toliko i prezira prema svetu iz koga se potpuno povukao u parisko predgrađe.

Ništa ne skrivati

Iako Selinovo ime i danas izaziva nelagodu, vreme je učinilo svoje, pa objavljivanje njegovih dela ne izaziva tako burne reakcije kao što je to nekada bio slučaj. „Radujem se zbog onih kojima će da smeta objavljivanje Selinovih dela”, rekao je jednom prilikom Gaston Galimar, verovatno najčuveniji francuski izdavač,  koji je uvrstio Selinova dela u prestižno izdanje „Plejade”.

„Ne suditi, ali ništa ne skrivati”, to je pristup koji su usvojili francuski izdavači Selina. Polemika se vodi oko toga da li treba štampati i pamflete, što je zabranio sam pisac, a potom se toga držala i njegova udovica, ali je gotovo izvesno da će se i oni pojaviti u kritičkom izdanju kada budu prestala da važe autorska prava.

U novom milenijumu došlo je do obnavljanja interesovanja za Selina. Iako pisac nikada nije zvanično rehabilitovan, njegovi romani se slave, što je samo još jedan dokaz da delo živi nezavisno od reputacije pisca.

Selin u Francuskoj ima dupli status: i parije i klasika francuske književnosti, pisca koji je izvršio ogroman uticaj na literaturu 20. veka. Među piscima na koje je uticao su Sartr, Beket, Žan Žene, bitnici na čelu sa DŽekom Keruakom, kao i Alenom Ginzbergom i Vilijamom Barouzom koji su pedesetih posetili Selina u njegovoj kući kraj Pariza, Henri Miler i Čarls Bukovski, koji je o Selinovom prvom romanu govorio da je to „najbolja knjiga u poslednjih dve hiljade godina”.

Među poklonicima Selina bio je i DŽim Morison, rok zvezda i američki pesnik. Harizmatični pevač Dorsa je Selinu odao počast u pesmi „Kraj noći” u kojoj peva o vožnji autoputem do nakraj noći, tamo gde se spajaju svetlost i oluja.

Ana Otašević   

Izvor: Nova srpska politička misao

  Francuska knjževnost, Književnost, Luj-Ferdinand Selin, Nova srpska politička misao