Nebeski leksikon, I deo: Iskupljenje i metafizika Meseca

“Čovek kao slika i prilika Boga u carstvu objavljenja treba da nastavi delatnost Boga. Ta delatnost je: podići ono što je palo, pronaći izgubljeno, očistiti ukaljano, izglancati potamnelo, polomljeno opet sastaviti, pobunjene prepobratiti i smiriti. Jednom rečju: iskupiti. Smisao ljudske delatnosti je da svet treba uzdići u svet duha, odnosno treba ga pretvoriti u zlato. Zbog toga je ljudsko negovanje sakralna delatnost.” – Bela Hamvaš

Krug je praslika.

Sa osobitom upečatljivošću utisnuta prstima od koje je oblikovana glina “primitivnog” čoveka koji ju je prvi neposredno doživeo i sa njom se saživeo, pod silinom impresija. Ostajući uskraćen za objašnjenja, morao je tumačiti onim čime je raspolagao, stvorivši prvu metafiziku sakralnog, intuitivnu transcedenciju. Ti prsti pripadaju možda i jednom od nedovoljno opevanih Tvoraca ove odiseje na kojoj smo milionima godina – prvobitnoj spoznaji, velikom otkrovenju našeg planetarnog detinjstva.

Praslike su rađale svest(i). Svest – utabala put Zajednici kroz šipražje individualne strave. Krug jeste ovo jedinstvo, apstraktna predstava. Mesec je slika samotnog božanstva, onog naklonjenijeg diskursu sa onim što je unutra: strahovima, čežanjama, bolima. Božanstva ljudskijeg, možda, onog što obećava večnost i pravedno mesto za svakoga od nas na obodima kružnice, tog jedinog pravičnog geometrijskog nacrta.

Pogled na gore ujedno je i osvešćenje o jednu jednostavnu činjenicu: poput nasumično iscrtanih Venovih dijagrama, sve što obitava na nebu, sav onaj pitagorejski kosmički ples, igra je beskrajnih krugova; matematika skupova nam nudi čak i samo nebo kao nadskup, jer i ono je, govoreći simboličkim jezicima gotovo svih kulturnih tradicija, sferične predstave. Celestijalna dinamika, znaci života i kretnje u Univerzumu, takođe se opisuju krugovima i njegovim manje pravilnim derivatima. Krug obuhvata. On je potencijal, značaj.

Instinktivan i familijaran, Mesec nam raspreda mnogo, posredstvom nas samih. Lako nas uverava da je bezbedno otvoriti se. Sa psihološkog nivoa, sama kontrastna jasnoća velikog grumena, kolorita od titanijumsko bele preko jamtar žute do skerletno crvene na abonosnom noćnom platnu, obavezuje pažnju i njeno neizostavno upravljanje ka njemu. Nakon što nam je upregao duh, transponuje samog sebe sa našom intimom, postaje naš savršeni poverenik u fazi dana kada se introspekcija neminovno budi i piše novi čin svog solilokvija. Stvarnost se prelama, nadvoje, pa opet, i opet, ad infinitum. Nokturno poniranje u nedosegnute srži sebe, unapred zamišljeni dijalozi u lunarnom saputništvu, razgrću zastore iza kojih su prizori i istine koje bismo radije izbegli.

U suočenju sa njima je šansa za priznanjem. Iskupljenjem.

Simbolička veza je ustanovljena: Luna je predstava čistote i nevinosti. Kroz iskupljenje, i sami pronalazimo put do ovih pra-vrednosti koje se u saboru činova, vremena i življenja kaljaju, izvrću. Ne bismo li sačuvali tananost i plemenitost čiji tragovi opstaju i plene čvrstinom, računajmo sa karakterom vode, čiji je Mesec srodnik. Zemljin pratilac vrši neposrednu kontrolu nad vodenim tokovima planete, menama i gravitacijom preinačuje stanja i nivoe svake okeanske površine. Simbolika vode je u njenoj fleksibilnosti, principu blagosti i snage kroz mekoću kojoj nikakva grubost ne može nauditi, jer “za blagost ništa nije nemoguće” (Mukesh Singh).

Po budističkom učenju, i za razliku od drugih teologija, put do iskupljenja je u potpunosti na ramenima samo i jedino – sebe. “Ni bogovi, ni sveštenici, ni hramovi, ni sakramenti, čak ni vera – svi su uzalud” u potrazi individue za iskupljenjem – bilo ličnim, za vlastite grehe i počinjenu štetu nad drugim, bilo kolektivnim i globalnim, za koju osetljivi duhovi preuzimaju snažnu ličnu odgovornost i nagone za žrtvom (jedna od traumatičnih anegdota iz života mladog Ežena Joneska kaže da je, po kolapsu njegove majke nakon posebno svirepog verbalnog zlostavljanja od strane njegovog oca, ničice pao na kolena i kroz suze je molio za oproštaj – za zločin koji je počinio njegov otac pokazavši indiferentnost i ledeno odsustvo saosećanja nakon tog događaja).

Stepenište ka finalu koje jeste mogućnost iskupljenja je raznovrsno od sudbine do sudbine, ali poslednji stadijum, koji prethodi cilju jeste odluka i ustremljenje u smeru dobrog. “Svesna afirmacija da postanem osoba koja će stremiti samo činjenju dobrog, omogućila mi je da oprostim sebi i nađem iskupljenje u vlastitim očima.”

Mesec ne raspolaže vlastitom svetlošću. Poput naše refleksije čiji je jedan od mogućih ishoda pokajanje i iskupljenje, njegova reflektivna priroda u biti nagoveštava tiho prisustvo daleko veće od njega samog. On je surogat izvora svetlosti, pasivni davalac, posrednik dnevne jasnoće i u noći. Prisutna želja za elementarnošću i povratak u nulto stanje kroz instrospektivne ure, uporediva je sa ovakvom mesečevom karakteristikom. Jedno od gracioznijih tumačenja ovog astronomskog fakta na ravan filozofije kaže da “tamo gde Sunce odvažno sja i osvetljava filozofske teme, Mesec nežno obmotava našu pažnju – osvetljavajući našu psihu finim plamom koji je otvoreniji za ezoterijske utiske.”

Astronomski fakti vele da prirodnom satelitu naše Zemlje dugujemo i sam život. Bez Mesečevog blagotovornog gravitacionog uticaja kojim stabilizuje planetu, Zemlja bi bila odviše izložena tektonskim katastrofizmima koji bi u zametku satrli svaku mogućnost za život, time i kulturu, time i ljudsku dramu, time i mogućnosti da se dospe do pokajanja i iskupljenja. Luna je, dakle, naše sidro-održavatelj, garant sudbine.

Dirljiva vera detinje mašte da je Mesec dosežan, da je dovoljno pružiti ruku i – gle, eto ga na dlanu ushićenog bića! – u nekom od kamufliranijih oblika ne napušta ljudsku psihu ni u zrelijoj dobi, doduše obogaljenu znanjem o fizički nemogućem. Mesec tako staje trajnom parabolom nade osenčene setom, pod bremenom neizgovorene spoznaje o konačnoj uzaludnosti.

Ništa u ovom Univerzumu nije bez sebi inherentnog naličja. Mesečeva tamna strana je u tome što se usnuloj psihi nameće kao preki gospodar, “čije smo ovce koje striže, hrani i čisti za svoje svrhe”. To je donekle neobična tvrdnja Gurđijeva, bazirana na aktivnom i pasivnom principu čovekovom u službi evolucije odnosno involucije, a u kontekstu večnog toka energije od Sunca, preko organskog života, do Meseca (“zrak Stvaranja”). Ipak, nastavlja on, “u nama su i Sunce i Mesec, čitav sistem, i ako razumete svoj Mesec, razumete i Kosmos.” Preusmerenjem aktivne evolucije, energija teče ka Apsolutu, čovek je prima od Meseca i šalje ka gore. To je Mesec u ulozi snabdevača.

“Moonlight is sculpture…”

Veliki tumač sakralnog i religijskog, Elijade, briljantno sumira i nudi nam novi, izvanredan termin:

“Upravo je lunarni simbolizam taj koji je dozvolio čoveku da se odnosi i povezuje sa heterogenim stvarima kao što su: rođenje, postanje, smrt i vaskrsenje; vode, biljke, žene, besmrtnost i plodnost; kosmička tama, prenatalna egzistencija i život posle smrti, praćen ponovnim rođenjem lunarnog tipa (“svetlosti koja dolazi iz tame”), tkanje, simbol “niti života”, sudbina, privremenost i smrt. Uopšteno, većina ideja o ciklusima, dualizmima, polarnostima, suprotnostima, konfliktima, ali i pomirenjem suprotnosti, “coincidentia oppositorum-a”, otkrivene su ili razjašnjene lunarnim simbolima.

Možemo govoriti i o metafizici Meseca, u smislu konzistentnog sistema istina u odnosu prema načinima bivanja inherentnim živim bićima, ka svemu u kosmosu što podržava život, to jest, u postanku, rastu i opadanju, smrti i vaskrsnuću. Jer ne smemo zaboraviti da ono što Mesec otkriva verujućem čoveku nije samo to da je smrt neraskidivo povezana sa životom već i da, iznad svega, smrt nije konačna, da je uvek praćena novim rođenjem.”

Mislimo i ovo:

Svake godine, Mesec je za nekoliko centimetara udaljeniji od nas. Izmiče zagrljaju.

Žudnja će, shodno obećanju rastanka, narastati.
Posvećeno K.

Za P.U.L.S.E: Andrej Vidović

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E

  Andrej Vidović, iskupljenje, mesec, metafizika, nesvesno, simbolizam, Umetnost