Darovit čovek, Milan Kašanin je kao gotovo svi srpski velikani, platio ceh za svoju doslednost. Prvi srpski istoričar umetnosti, učenjak sa Sorbone, romansijer, esejista, direktor Muzeja kneza Pavla, a posle Drugog svetskog rata direktor Galerije fresaka – ovaj poslednji srpski aristokrata po držanju i ponašanju doživeo je stradanja koja su ostavila neizbrisiv beleg.
Od puke sirotinje do najobrazovanijeg Srbina 20. veka
Milan Kašanin rođen je 21. februara 1895. godine u siromašnoj belomanastirskoj porodici železničara koja nije obećavala blistavu budućnost. Milan i njegov stariji brat Radivoj nose prezime majke Anke Kašanin obzirom da ona i njihov otac Nikola Popović nikad nisu krunisali svoju zajednicu brakom. Braća su rano ostala bez majke, te se o njima starala njena starija sestra Latinka, koja ih je vodila kroz život s puno ljubavi i čvrstom voljom da ostvare najviše ciljeve.
Kašanin je maturirao u novosadskoj gimnaziji 1914. godine, te posle odsluženja vojnog roka 1918. g. sa državnom stipendijom započinje studije u Parizu. Tokom studija, njegov fokus je bio na istoriji umetnosti i literaturi te uči od medijevaliste Mala i stručnjaka za noviju istoriju Šnedera. Pripadao je takozvanoj “izgubljenoj generaciji”, onima koje je blesak Prvog svetskog rata trajno obeležio. Na Sorboni diplomira 1923. godine istoriju umetnosti. Vraća se u Beograd i započinje svoje bavljenje likovnom kritikom. Doktorsku disertaciju “Bela crkva Karanska” odbranio je na Beogradskom univerzitetu 1928.
Muzejsko doba
U međuratnom periodu najviše se posvećuje umetnosti. Njegov talenat dolazi do izražaja u susretu sa prosvećenim knezom Pavlom. Knez Pavle ga prihvata zbog njegovog znanja i dokazane sposobnosti koje je dodatno učvrstio tokom studiranja na Sorboni, te je bio upoznat sa evropskim kulturnim nasleđem i poznavao mnoštvo kulturnih poslenika zapadne Evrope. Takve reference bile su dovoljne da ga knez Pavle 1928. imenuje za direktora Muzeja savremene umetnosti, koji se nalazio u Konaku knjeginje Ljubice u Beogradu.
Knez Pavle je od rane mladosti želeo da podari nešto svom narodu i gradu. Kao veliki ljubitelj umetnosti smatrao je da Beograd zaslužuje svoj Muzej savremene umetnosti, i u tom poduhvatu je uspeo 1926. godine. To je bila osnova iz koje će kasnije proisteći Muzej kneza Pavla u Novom dvoru, koji je nastao 1935. spajanjem Muzeja savremene umetnosti i Istorijsko-umetničkog muzeja. Čast da vodi jedan takav muzej knez Pavle opet ukazaje Kašaninu, koji ostaje na čelu istog do kraja njegovog postojanja 1944, kada mu nova vlast menja ime u Umetnički muzej. Dve godine kasnije muzej se seli i postaje ono što danas znamo kao Narodni muzej.
Sve u plamenu
Kraj Drugog svetskog rata Kašanin sa svojom porodicom dočekuje kao beskućnik. U oktobru 1944. tokom borbe za oslobođenje Beograda, bomba je pala na njihovu kuću u današnjoj Ulici Tadeuša Košćuškog. Izgorela je biblioteka, rukopisi, dnevnici – jednom rečju sve. Ostalo im je samo ono što su na sebi nosili. Prema svedočenju njegove ćerke Marine Bojić, “kasnije smo saznali da su Nemci prilikom povlačenja ušli u kuću, polili benzinom i zapalili je.” Nisu imali kud, tri dana su proveli u podrumu nadomak nečega što je nekada ličio na njihov dom. Porodica Guteša ih prima i daje im privremeno utočište, a tog trenutka pa nadalje Kašanin je svakodnevno pešačio iz Žarkova do centra grada i nazad kako bi bdeo nad muzejom koga je smatrao svojim drugim domom.
I za vreme rata, muzej je svojim otvorenim vratima za javnost prkosio sudbini. a Milan Kašanin je održavao visok nivo, i tih ratnih godina, koliko se moglo, nalazeći načina da izdejstvuje razumevanje okupacionih vlasti. Veran sebi i Srbiji, Kašanin je sačuvao u celosti zbirku muzeja. U očima pobednika posle rata, to je bio greh.
Nastupilo je doba patnje za Kašanina. Biva isteran iz Muzeja kneza Pavla. Postao je nepodoban, označen kao izdajnik zbog svog prijateljstva i kumstva s nekadašnjim regentom, te penzionisan. Jedan gotovo neočekivan izlaz iz ovakve situacije dolazi iz Zagreba, kada mu Miroslav Krleža nudi stan i saradnju u Leksikografskom zavodu. Kašanin je to gospodski odbio i ostao veran Beogradu.
Skrajnut sa kulturne scene i odbačen iz društva, sa porodicom se skućio u Hilandarskoj ulici. Onemogućeno mu je da radi ono što je voleo, a to je da piše. Niko nije ni hteo ni smeo da objavljuje njegove radove, pa je tih godina živeo je kao izgnanik. Međutim, nije se predavao, doprinosio je koliko je mogao, makar to bilo kroz kućne poslove.
Bez titule akademika zbog nepodobnosti
Iz prinudne penzije vraćen je 1953. radi osnivanja Galerije fresaka jer je jedini imao kvalifikacije i sposobnosti za to. Na dužnosti se zadržao do 1961. godine, odnosno dok nije obučio novu generaciju kustosa, kada mesto ustupa gosođi Lepoj Perović.
To ga kao sreća u nesreći vraća na put pisanja o našem srednjem veku. Želeo da je napravi seriju po uzoru na “Civilizacije” ser Keneta Klark, ali na temu našeg istorijskog i kulturnog nasleđa. Međutim, do realizacije tog projekta nije došlo zbog navodnog ne razumevanja tadašnjeg direktora RTB-a.
Pored svog doprinosa kulturnoj sceni Beograda i silnih odlikovanja koje je dobio za života, kao što su: orden sv. Save, orden Legije časti, i drugi; ništa od toga nije bilo dovoljno da bude primljen u Srpsku akademiju nauke i umetnosti. Beograd je kasnije prepričao da se po direktivi ondašnjih vlasti njegov kućni prijatelj Vasko Popa usprotivio, rekavši da je Kašanin bio saradnik okupatora. Premda je veliki srpski pesnik poštovao Kašanina, vernosti partiji je bila iznad toga.
Nečujni odlazak
Preminuo je 21. novembra 1981. godine u Beogradu, opelo je držao Patrijarh srpski German. U Hilandarskoj br. 30, gde je živeo, 2012. g. otkrivena je spomen-ploča na dan njegovog rođenja. Šest godina kasnije, na inicijativu Biblioteke “Milutin Bojić”, Skupština grada Beograda donosi odluku da deo Palmotićeve ulice između Džordža Vašingtona i Bulevara despota Stefana nosi naziv po ovom izuzetnom intelektualcu.
Aleksandar Živković
Milan Kašanin – Najelitniji Srbin 20. veka napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →