Mudrost kao konformizam i uteha

Globalna povezanost, pored naravno brojnih drugih utopija kojih se nismo nadali u svoj našoj intelektualnoj prosvećenosti i pravičnosti, je između ostalog donela i jednu veoma upornu utopiju nesavesnog samoubeđivanja. Ta eksplicitna reč je o primeni interneta i pretraživanja da bi se pronašla što adekvatnija mudrost koja bi okarakterisala naš karakter, naše ponašanje, koja bi krasila našu profilnu ili sub-profilnu sliku, ali možda najnazadnije od svega – mudrost koja bi opravdala naše stanje bespomoćnosti, našu ljubomoru, našu osvetu ili neko drugo stanje sa kojim ne bi bili zadovoljni dok obitavamo u našoj bučnoj košnici samoće.

Berta: Šta je to?
Sokrat: Filozofija.
Berta: O, imamo mi filozofe ovde.
Sokrat: Pa gde su?
Berta: U odeljenju za filozofiju.
Sokrat: Filozofija nije odeljenje.
Berta: Pa eto imamo filozofe i oni su tamo.
Sokrat: Da li su opasni?
Berta: Naravno da nisu.
Sokrat: Ah žao mi je, onda to nisu ni pravi filozofi.

Piter Krift, „Sokrat susreće Isusa“

Sigurno je neki talentovani pisac nekad izveo neku misao i opravdao i osvetu i ljubomoru i bespomoćnost i osećanje ugroženosti i brojne ostale sociološki ne toliko pravične osobine, sigurno da te reči zvuče zadovoljavajuće utešno za nas same u momentima duhovne slabosti, ali da li one služe da podstaknu našu motivaciju da ojačamo taj naš karakter zdravim stavom ili da opravdamo naš pad u nizinu? Mudrost, neminovno, je zapravo izgubila svoj individualni smisao u tim silnim citatima koje vrtimo po našim virtualnim profilima, njen značaj je postao tragično iskrivljen, izvučen iz konteksta, autor je možda izgovorio nju u nekoj vatri, bunilu, zanosu, a mi je predstavljamo kao saznajno stanje bogatsva.Autor je možda pesnički predstavljao pravednički žar, a mi je koristimo kao osvetnički žar.Možda je baš taj isti autor nameravao da kroz izmišljeni svet prenese neku poruku stvarnog sveta, ali nama su se svideli ti drugi svetovi i ne vidimo poruke, već samo fiktivna preplitanja…
Razmislimo, situaciono, pogrešnih primera ima mali milion, ali ipak akcenat nećemo stavljati na iskrivljenje značaja te jedne rečenice, već na to da tih mudrih rečenica isto tako ima bezbroj, i ako se potrudite sigurno da možete opravdati skoro svako svoje ponašanje bilo ono primerno, neprimerno, dobro, loše, etički ispravno ili neispravno. I to verovatno ne znači da ste napredovali u jačanju svog karakternog stava već da spavate u udobnosti jedne utehe i ta mudrost je možda i centralni deo vašeg trenutnog mehanizma odbrane. A  ironija je, simbolično ona stoji i kao novi spas, nešto čemu se skoro ritualno i podsvesno molimo svaki put kada pogledamo našu sliku virtualnog profila. Mi je pogledamo i zamislimo se

„Da sledeći put ću biti spreman, biću naoružan sa mojim novim stavom, sa ovom mudrošću koju je rekao neko poštovan i literarno obrazovan! Neko ko je pametniji od mog neprijatelja!“

Razmislimo o ovome za sekund. Nije da smo mi čitali knjige na temu osvete, ljubomore, osećanja ugroženosti, osećanja bespomoćnosti. Nije da smo pisali studije i sprovodili istraživanja. Nije da smo posvetili godine pomažući drugima da saznaju svoje emotivne procese i izgrade svoje životne stavove. Nije da poznajemo načela etike, morala, a kod reči – literarnu estetiku, deskripciju… Otkud nama pravo da tvrdimo da je onda ta jedna jedina rečenica pravi izbor našeg samouverenog karaktera, otkud mi znamo da on ne šteti i ne doprinosi nekoj zabludi?

Naravno, opet, ne postoji realna šansa da možemo uvesti smislenu odgovornost i sprovesti introspektivno preispitivanje pre svakog potencijalnog javnog prezentovanja mudrosti, ali možemo se zapitati da li uviđamo kada neko projektuje svoju slabost kroz snagu jednog ukradenog citata? Ako nam se on svidi da li je naš mehanizam odbrane možda zajednički sa našim prijateljem koji je prezentovao tu mudrost? Da li postoje te tačke globalne povezanosti jednog osećanja ugroženosti, jedne kolektivne osvete, jedne zavisne ljubomore, jedne buntovničke snage koja izvire uspešno ili neuspešno iz bespomoćnosti?

Šta se dešava sa značajem mudrosti koja je tako izvučena iz konteksta? Da li bi se pisci koji su je napisali ponosili sa njom da znaju da je ona sada toliko razvodnjena korišćenjem? Šta mislite kada bi pitali pisca šta bi više voleo, da hiljade ljudi citira jednu njegovu rečenicu ili da samo jedan pročita njegovu knjigu – šta bi on na to rekao? Kako staviti deset pročitanih knjiga na profilnu sliku, kako prezentovati životnu studiju tako da joj se dive naši prijatelji i da je dele i da uče iz nje? Kako prikazati iskustvo i znanje koje neko stiče godinama u jednoj slici, u jednoj rečenici?

I ne pričamo mi sada o stihovima jedne zaostale muzičke kulture sa kojom emotivnom nizinom se hvale, kako bi ih kulturno nazvali oni koji sebe smatraju boljim, “mediokritetno izgubljeni”. Pričamo baš o njima, o prividno kulturnima. Njihova kultura nešto kulturnijih i nešto civilizovanijih jeste samo maska inteligencije, pitanje je da li oni obitavaju u ideološki istoj sredini kao i mediokriteti koje svi zajednički osporavaju, skoro kao klasno manje inteligentne.

Mudrost kao pojava je u novom dobu povezanosti neminovno izgublia svoj mistični značaj sa kojim je upućivala zainteresovane da traže dalje. Tragično, postala je možda i novi alat uz pomoć kog bi psiholozi lakše ustanovili mehanizme odbrane mladog sveta, njihove težnje i moguće opasnosti tih krajnosti. Pošto smo bezbedni u svojim kreacijma profilnih povezanosti, mi usled odabira prijatnosti i ukidanja spoljnih upliva stvaramo tu savršenu utehu, mi gradimo kuću sa bezbednim krovom, gde su drugovi koji nam odgovaraju, gde su slike koje volimo, gde je muzika koja nam se sviđa, a mudrost je tu da kruniše to konforno stanje sa jednim jednostavnim stihom ili rečenicom koju nikada ne smemo dovesti u pitanje. Proveli smo isuviše vremena gradeći to kraljevstvo i birali smo bogatstva koja nam odgovaraju. Njenu sterilnu upotrebu ćemo eventualno zameniti nekom drugom kada se susretnemo sa isuviše jakim porazom.
Ne postoje li onda novi svetovi koje otkrivamo, već samo slična opravdanja na koja prelazimo usled nefunkcionalnosti pređašnjih? Bilo bi zanimljivo videti programe i kvizove koji će formirati te savršene citate u odnosu na naše slike, sitne individualne izbore uz par jednostavnih kliktaja, pod a) pod b) i pod c) …

… Molim vas priložite dovoljno podataka o vašem konkretnom željenom izgledu mehanizma odbrane da bi mogli da vam obezbedimo što otporniji životni stav. Pored formiranja životnog stava nudimo i spisak mogućih optimalnih odgovara kojim bi potencijalni zlonamerni pojedinac želeo da vas obespravi. Ako ste nezadovoljni našim uslugama nudimo besplatno profiliranje sekundarnih životnih stavova. Hvala na saradnji

Šta se desilo sa onim rečima što retko ko sme da izgovori? Da li postoje još uvek u ovom neočekivanom moru kao nešto čvrsto i zaleđeno, deo kolektivne svesti koji se još nije stopio, koji ostatak mora ne može da prihvati? Ali ne zaustavljajmo se tu, teško je biti čist ideološki predstavnik te baš “takve” promene… Ako smo vezani za kulturu onda smo i sami deo nje, a na stranu to što menjati prirodu jednim čistokrvnim stavom bi bilo manje efikasno nego postepeno uvoditi sitne promene svesti. Pri tom ne smemo upasti u istu zamku već isprofilisane arogancije, možda baš mnogo bitnije pitanje jeste – da li ćemo ikada priznati sebi i drugima da nismo svemoćni u ekspoatisanju znanja kao forme moći u kojoj, sve dok dokazujemo nemoć većinske publike, niko neće sumnjati u naš lični stav?

Priredio Juror 8

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Filozofija, Juror 8