Upotreba Šopenhauera u svakodnevnom životu (VIII)

Epizoda: Novembarsko sentimentalno nevaspitanje

Osečam ga u kostima. Uvek me je asocirao na umiranje. Ne mogu tačno prosuditi dal je lično iskustvo kreiralo taj utisak il prozni prikazi mojih književnih uzora. Kad bi mi zatražili da nekome za sitne novce to identifikujem, zvučalo bi: Spoj ushićenja i memento mori, i ostala bih bez tog sitniša za koji sam smatrala da mi može rešiti deo vikend problema, jer iskrenost nikad nikom nije ništa poboljšala…

Jedini način da prenebregnem slabašnost koju mi niskim udarcima zadaje ovaj mesec je da se okrenem traženju kovača lažnog novca u umetnosti, da se udobno ušuškam međ pesnicima „buke dana“, piscima alhemičarima koji iz nečistote života stvaraju lepo, rasplamsavaju me poezijom. Da bih pobegla od čuvenog kompleksa zagasitosti nacije „čoveka bez karakteristika i karakternog“, pribegavam, uglavnom parnasovskom primatu forme nad sadržinom; te nije čudo da je tajna veza srodnosti Flobera i Šopenhauera, koju sam našla na dnu čaše, moj motiv da se bela stranica pretvori u svojevrsnu logoreju. Pretenciozno je s moje strane da se pozivam na „Agoniju romantizma“ Praca te da moje ekspanzione entropije emocionalnih kolera, vezujem za njegov oksimoronski spoj Lepe Meduze, al ipak ću dati sebi to za pravo jer ono pomenuto dno čaše nije ni prvo ni poslednje!

Čitajući svoju omiljenu knjigu ni o čemu, usputno razmišljam o tome dal ću kad porastem postati propali švercer deviza, globtroter il kritičar književnosti, ali promišljam i zašto svedočanstvo svih duhovnih slabosti čoveka, koje se večno batrga u svojoj nagonskoj borbi za samoodržanjem, dozvoljava sebi isključivo nehumane postupke? U tom slučaju istorijska pozadina postojanja predstavljala bi samo kolorit za senčenje propadanja i dekadencije duha, koji s početka silovit i maštovit, na kraju zapada u razočarano, besciljno i pasivno životarenje, poput… Odjednom, primećujem tihu pozadinsku melodiju, pesma peva o zemlji nedolazećih lasta i nenadkrivenoj kući našoj u kojoj nam se decenijama samo pokrov kroji. Verovatno nikada nikome nije pala takva pomisao o neobičnoj sličnosti ova dva stvaraoca, al činjenica je da  su obojica smestili svoje karaktere u vreme revolucionarnih godina i socijalnih previranja, kako bi dodatno naglasili varijabilnost duha koji, u težnji da se ostvari, najčešće izabere stranputicu, falsifikujući sopstvene snove. Mnogi, sigurna sam, smatraju da opusu Dugmeta ne bi trebalo davati za pravo da je kreirao testament umirućih ideala jednog vremena, al lepo je to Artur u svojoj Metafizici lepog primetio:

Muzika govori samo o sreći i patnji, pošto one predstavljaju za volju jedine realitete, zbog toga ona tako mnogo kazuje srcu, dok neposredno glavi nema šta da kaže i zloupotreba je ako se to od nje očekuje..

Sasvim je primenjiva teza o haotičnoj slici našeg društva, koje pokušava da opstane na zgarištu pogaženih reči i uništenih nada, bez da je naučilo barem ponešto iz floberovske „sveopšte istine“ o promenljivosti ljudske prirode. Intelektualna značenja po sebi oivičena su pseudonističkim, neprogresivističkim ideologijama, razumevanju značenja Boga, nacija, morala, patriotizma i „dobrog“ ukusa. Mi još ne znamo skrivenu snagu lakomosti, praznine korisnosti, ništavnosti starenja novine, neprepoznatljivu prepoznatljivost čulstvenog, dubinu površnosti, romansu koja niče iz trivijalne gluposti. Mesto da se klanjamo starom dvoličnom Janusu, porodismo stoglavu hidru sačinjenu od najraznovrsnijih „modernih umetnosti“, ostavljajući u prašini ono na čemu smo odgajani.

Ipak, soba postaje neoprostiva, sve više beznadna u svojoj turobnosti i odlučujem se na nove podvige, a sve se osećam ko onaj lik iz čuvene pesme o piti američkoj, što ga zapeče duša kad muzika prestane da svira… Sedeći na uobičajeno nekvalitetnom sastanku s prominentnim dosadnjakovićem s indeksom ETF-a, pričala sam, eto tek tako, da bih ispunila Beketove pauze njegovih retkih misli; kako sam zadovoljna sobom što se otrgoh nekih okova adolescentskih predubeđenja, te kako obnavljam svoj utisak o Dugmetu; na šta će on:

A taj čobanski r’n’r!.

Iskapih ostatak piva, na kom se još ni pena slegla nije i odgovorih, demonstrativno odlazeći:

Ironičan si ko pogibija Jurija Gagarina!.

Odoh da nastavim gde sam bila prekinuta…

Interesantno je to usmereno nedopadanje koje brojni slepo zastupaju. Treba imenovati stvari nesigurnim jezikom osećajnosti, a ne baviti se podelama uloga tužioca i branioca pozivajući se na egzekutornu logiku uslužne pristojnosti. Planirani animozitet zbunjuje kako izvršitelje tako i njihove nalogodavce, mesto da se vode parolom par pax universalis, oni feljtonistički troše svoje vreme i malobrojne reči, ukidajući time dignitet sopstvenih uspomena. Nisam znala da je najveći problem moje generacije, kojoj se nudi da bira osiromašeni uranijum na štapiću ili u kornetu, da li nešto pomalo liči i da li se pesma Eagles-a puštena unatraške izjednačuje s invokacijom Sotone. Izgleda sam u zabludi odrastala, predugo lutala osmišljavajući sebe i smatrajući da je lepo ako negde nešto prepoznamo i uočimo…

Sposobnost komparacije, kad i ako nam je data, pruža nam virtuozni beg u lepšu stvarnost. Tek sam sad počela da primećujem maskirani lirizam Gorana Bregovića, pesnika koji peva da ga čuju, čija je Muza zlatni rukovetnik po predskazanjima olujnih vremena. Možda je do duplog dna vinske čaše, al deluje kao da bi bez njegove dirigentske palice došlo do erozije brojnih ljubavnih zanosa. Pa neka ga mnogi smatraju juvelirom neutešno nepromišljenih i pijanih, al čak je i Hajdeger otkačio filozofiju razmišljanja radi! Druga su vremena krojila strasti, nekoć su to pesnici činili, danas se edukativni karakter ljubavnog čina svodi na dokumentarni program o kinološkoj kopulaciji. I sama sam često bila s napadačke strane, polemišući s roditeljima na ovu temu i uzdižući jednog drugog, dražeg pesnika, sa Palilule. Trebalo mi je vremena da uočim duhovni etimon njihove romantike, tu koncepciju lepog kao sublimaciju ružnog.

Uostalom, Platon je, to svi dobro znamo, u svojoj Državi zabranio flautu, ali šta je nakon toga učinio na samrtničkoj postelji-zatražio od lepe, mlade Tračanke da mu svira ovaj instrument. Šta sam sad ja, što podlegoh promeni tinejdžerskih stavova; neutešni ljubavnik, hedonista bez pića u ruci, gurman s rupom u želudcu, konformista bez krova nad glavom, čitalac s neizgaranom strašću i isteklom članskom kartom biblioteke, lav bez grive, pas bez gazde, knjiga bez naslova, pesma bez stilskih figura, prijatelj bez empatije!? Filozof je lepo uočio; Svet je sam svetu sud!, al je takođe primetio i to kako je osećati zavist ljudski, al uživati u zluradosti-đavolski! Šta se kerefečite? Volite, kako deluje, da mrzite a mrzi vas da volite! Bitno da nam je Đorđe Marjanović, Sančo Pansa rasparčane idile…

Razumem da ne postoji objedinjujući obrazac lepote koji treba da uspostavlja hijerarhiju vrednosti našeg doba, ali činjenica da su sjaj umetnosti mnogi bućnuli u septičke jame veličajući razgaljene gologuzičarke što zavijaju o slomljenim srcima i stanjenim džepovima nakon preljube tajkuna-čuvenih viteza naše epohe… Ipak, mogu da shvatim da lista nesporazuma nije ništa kraća od liste značajnih stvaralaca, i zato ne osuđujem one kojim više vremena treba da otvore um i počnu da slušaju. Sećam se jedne Monteskjeove misli koja mi neodljivo prigodno deluje:

Ja molim za milost i bojim se da mi neće biti uslišena: da se čitanjem od jednog minuta ne sudi radu od dvadeset godina!.

Zar moramo biti toliko razjedinjeni i svako, kako pesnik uočava, na svoj način živ, da ne shvatamo apriorno zadatu činjenicu da pesniku, baš kao i filozofu, moral ne sme biti preči od istine. Mene muzika ovog benda podseća na jedan Lemetrov opis:

Ne znam knjigu koja potpunije čini da se oseti savršena beskorisnost postojanja, ništavilo ljudskog batrganja, vladavina slučaja, ono što je relativno u poroku i u vrlini…i sve zajedno receno, osrednjost naše vrste….

I eto nas opet kod Flobera, koji nas je divno podučio da pasivnost i konformizam su zapravo odlika strastvenih sanjalica koji nedelanjem zapravo negiraju grubu realnost. To me fascinira u opusu ove rock epopeje razočarenja, svedoci smo raspadanja iluzija jednog coveka, onog koji je zapravo svako od nas, i spoznaje da starenje jedino isušuje cvet strasti i otupljuje osecajnost, a to dragi moji samo dobri pesnici mogu da predstave.

Evo to su moja dva, tri reda koje napisah iako sam mislila da neću stići… Odpozdravljam se od ovog dana s parolom: O profesore, profesore, ne kudi me više, od autoriteta patiti neću!

Za P.U.L.S.E Sandra Lokas

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Priče, Priče poezija putopisi, putopisi, Sandra Lokas