Ulogujte se / Kreirajte profil

“Otkad znam za sebe, oduvek sam želeo da budem gangster”: Priča o “Dobrim momcima”

As far back as I can remember I always wanted to be a gangster

Leto 1990.

Osam je sati uveče. Jedna od surovo sparnih noći u južnoj Kaliforniji. U klimatizovanom komforu bioskopske sale, u sred bogatog Okruga Orindž, stvari su se spremale da postanu još vrelije. Ne postoji slobodno mesto za veliku večernju atrakciju: prvi prikaz novog gangsterskog filmskog ostvarenja režisera Martina Skorsezea, sedamnaest godina nakon filma “Ulice Zla”.

Spakovani u salu, sa hiljadama hroničnih filmadžija, sede i filmski glavni producent Irvin Vinkler, izvršni producent Barbara de Fina (u tom trenutku udata za Skorsezea), i predsednik odbora Vorner brosa Robert A. Dali, šampion oskarovskih ostvarenja “Vatrene kočije” i “Neoprostivo”. Projektori se pale. Svetla u sali stišavaju. Studijske budže se smeštaju, vrpolje i znoje. Dvadeset i pet miliona dolara vredan celuloidni molotovljev koktel sprema se da bude ispaljen u publiku.

U ranijim intervjuima, Skorseze je opisao svoj novi film kao realnu, mafijašku home-movie priču, o tome kako irsko-italijanski razbojnik sa ulica Amerike pretvara u mafijaškog insajdera, i na koncu postaje zavisnik od narkotika. U poređenju sa Kopolinim filmom, Skorsezeov je delovao skoro beznačajno. Nije imao napucani naslov u rangu Marija Puza, a sem Roberta de Nira i Džoa Pešija, nije imao imena da pariraju Kopolinom – Al Paćino, Endi Garsija, Dajana Kiton – sastavu. No, Skorseze je bio značajno ime.

Kako je “Goodfellas” traka krenula u ofanzivu, stvari su počele da se zakuvavaju, već od prve rečenice glavnog protagoniste:

“Otkad znam za sebe, oduvek sam želeo da budem gangster”.

“Ljudi su počeli da istrčavaju iz bioskopske sale, kao da je izbio požar”, priseća se Vinkler danas. “Imali smo 38 napuštanja sale samo posle scene u kojoj lik Džoa Pešiija, Toni DeVito, seče telo Bilija Betsa u gepeku kola. A to je bio tek početak filma. Emitovanje nije prošlo loše. Bilo je katastrofalno.”

Toliko katastrofalno da je, kako se razvijao crni humor kroz veselo sakaćenje, pucanje, i kokainsko histerisanje, još tridesetak njih napustilo salu. De Fina je prikazivanje nazvala “jezivim”.

“Film je uznemirio mnogo ljudi”, objašnjava Martin Skorseze. “Ljudi nisu bili spremni za tu mešavinu humora i naslilja, za taj životni stil, za te stavove…”

Holivudski “Variety” objavljuje da je test-prikazivanje filma “Goodfellas” bilo najlošije u istoriji studija. “Kad je film prvi put prikazan u studiju, svima se dosta dopao, ali je posle došlo do pritiska da se redukuju nasilje, droga i pogano izražavanje”, kaže Skorseze.

“Kada toliko ljudi napusti salu, ne morate da čitate knjigu utisaka”, dodaje Vinkler. “Ali verovali smo u film i u to da je sve ono što smo mi želeli da bude. Želeli smo da ga sačuvamo u obliku u kom smo ga stvorili, ali smo znali da to neće biti lako”. I nije bilo lako.

I tako, film Goodfellas (Dobri momci) je i danas gospodar epiteta “capo di tutti capi”, priznat od kritike i publike za jedan od nesumnjivo velikih gangsterskih filmova – ako ne i najveći – u 88 godina dugoj istoriji žanra. Takođe, jedan je od nacitiranijih, najuticajnijih, najuživanijih i najposećivanijih filmova svih vremena.

“Godfellas” teško da je ličio na filmsko zakucavanje za besmrtnost pop kulture pre pola veka. Saga je počela 1981. kad je njujorški advokat Robert Simels kupovao ugovor za knjigu za svog problematičnog, tridesetosmogodišnjeg klijenta Henrija Hila koji je želeo da obelodani svoju ispovest. Kao jedanaestogodišnji bruklinški klinac iz radničke klase, Hil je počeo da radi za lokalne bande 1955. i nekako izrastao u ravnopravnog krimosa, trgovca drogom na veliko i hladnokrvnu mašinu koja je obavljala licitacije za porodicu Lukeze.

U njegove podvige spada i idejno vođenje čuvene pljačke pet miliona dolara u kešu i 875.000 dolara u nakitu sa aerodroma JFK 1978, koje je vodio sa kolegom gangsterom Džejmsom Burkom. Aprila 1980, Hil je uhapšen po optužnici za trgovanje narkoticima u Njujorku. Bilo mu je mrsko da ide u zatvor, ali i da bude begunac, tako da se priključio programu za zaštitu svedoka. Finansijski ogoljen, naoružan impresivnim pamćenjem i osećajem sa samopromociju, imao je priču za pričanje – ali samo po odgovarajućoj ceni.

Nikolas Pileđi bio je poštovan, dobro uvezan, veteran njujorške krimi-reportaže. Bio je idealan za Hilovog saradnika za rad na romanu.

“Upoznao sam Henrija u FBI kancelariji, bio je vrlo upečatljiv – prevarant, naizgled šonja, pametan, šarmantan… Sve što pisac poželeti može”, priča Pileđi, čiji je otac bio prva generacija imigranata iz Kalabrije, nadomak Sicilije. “Henri bi pomenuo neko ime, i ja bih odmah znao ko su ti tipovi bili, znao sam njihove nadimke i imao njihove dosijee. To je impresioniralo Henrija. To i činjenica da ga nisam osuđivao. Tokom dve godine svakodnevno smo razgovarali preko telefona i, kasnije, u hotelskim sobama, restoranima, automobilima, kancelariji tužioca, čak i u parkovima.”

Pileđijev roman “Wise Guy” (“Pametnjaković”) objavljen je 1986, kao ubedljiva, ružna, visoko detaljisana i živo napisana insajderska priča o usponu i padu mafijaškog regruta. “I pre nego što sam počeo da nudim prava za film, na desetine producenata me je zvalo radi kupovine scenarija”, kaže Stirling Lord, Pileđijev agent. Koji su bili njegovi i Pileđijevi uslovi? Pola miliona dolara, bez pogovora.

“Radio sam u magazinu ‘New York’ kad su mi javili da je Martin Skorseze zvao”, priseća se Pileđi. “Mislio sam da me prijatelji vuku za nos. Nisam odmah ni uzvratio poziv. Kad smo se konačno čuli, Skorseze je rekao da godinama čeka takvu knjigu. Ja sam rekao: ‘Pa, ja ovakav telefonski poziv čekam ceo život’. I mislio sam to.”

U tom trenutku Skorseze je u Čikagu, snima “Boju novca” sa Polom Njumenom, a ima i druge projekte u planu. “Rekao sam mu da završi svoje filmove i, kad bude mogao, napisaću taj film sa njim”, kaže Pileđi. “Dogovorili smo se preko telefona. Nikad ništa nismo potpisali. Naši advokati i agenti su to teško doživeli, jer nije bilo ugovora čiji bi deo mogli da prisvoje. Osećao sam da znam tog čoveka iz njegovog rada. Mora da je i on isto to osećao. Postojalo je poverenje.”

Roman “Wise Guy” dokumentovao je svet koji je Skorseze, odrastao u raspalom stanu u “Maloj Italiji” u Menhetnu kao dete iz katoličke porodice, odmah prepoznao. Delimično asmatičan i često izolovan, Martin Skorseze spavao je u posebnom kiseoničnom šatoru i tako postao, ne samo filmadžija, već i vrsan posmatrač.

“Knjiga je probudila vrlo moćna sećanja iz vremena mog odrastanja”, priseća se Skorseze danas. “Sećanja na ljude, na govore tela, na muškarce koji stoje ispred vrata i žene koje vire kroz prozor, jer ne znaju šta se dešava… ‘Wise Guy’ obrađuje tešku grupu ljudi, ali bilo je tu takođe i iskrenih, radnih ljudi koji su pokušavali da žive, zaglavljeni u svetu u kom je organizovani kriminal imao ogromnu moć”. Skorseze je jednom rekao i da bi njegov životni put možda izgledao potpuno drugačije da je, u to vreme, u kraju bio snažan klinac.

Iako su se Marti i Pileđi lako pronašli, bio je potreban Irvin Vinkler da ceo projekat sjedini.

“Svidela mi se priča. Pročitao sam je u Parizu kad sam radio na filmu ‘Round Midnight'”, kaže Vinkler. “Hilova priča je bila neočekivana i fascinantna, jer je on bio autsajder koji izrasta u značajnu nit mafijaškog tkanja”.

“Kad smo Marti i ja počeli da radimo, rušili bismo sve. Ja sam sedeo za pisaćom mašinom, a Marti je glumio”, priča Pileđi. “Slušali smo te likove cele naše živote pa su nam dijalozi prirodno dolazili”. Muzika je, kako se danas sećaju tvorci filma, dosta uticala na pisanje nekih scena. “Marti ima jedan od onih uvrnutih umova i ne vidi filmove linearno. On ih istovremeno vidi i čuje dok stvara.”, objašnjava Pileđi.

“Muzika je uvek bila deo mog života”, kaže Martin Skorseze. “Dok smo pisali scenario, muzika je diktirala akciju. Uz priču koju je Henri ispričao o svom životu, Nik je mogao da sklopi priču na način na koji džez muzičar imrpovizuje. A ja sam znao da želim da napravimo film sa strukturom koja je oslobođena od forme, koji će delovati kao da ruši sva pravila narativnog filma”.

Prirodno, mlade nade Holivuda su ulogu Henrija Hila doživele kao primamljivu. Tom Kruz, Šon Pen, Ejdan Kvin i Alek Boldvin lebdeli su kao kasting opcije. Ipak, u priču uleće Rej Liota, koji je tek hvatao zalet ulogom nestalnog bivšeg od Melani Grifit, u ostvarenju “Nešto divlje” Džonatana Dema.

Skorseze je imao običaj da na setove dovodi ljude iz gangsterskog miljea, radi doučavanja glumaca. “Dovodio bi ih i pitao: ‘Da li zaista tako izgleda?'”, priseća se Majkl Belhaus, glavni snimatelj. “Uvek su odgovarali sa: ‘Ne. Mnogo je gore’. Slušao sam diskusije na temu da li u sceni pucnjave ima dovoljno rasutog mozga, da li treba da se mozak da se doda… Bivalo mi je muka”

“Mislim da sam bio prvi čovek kog su videli kako igra Henrija”, priča Rej Liota. “Tog prvog puta, Marti i ja smo samo sedeli i razgovarali. Ja ništa nisam čuo. Sledeći put sam ga video tek septembra 1988, u Veneciji na Filmskom festivalu. Želeo sam da stanem pred njega još jednom. Kad sam krenuo ka njemu, njegovi telohranitelji su me odgurnuli. Ja sam uporno ponavljao: ‘Samo želim da se pozdravim sa njim!’ Koliko shvatam, kad je Marti video kako sam stidljivo reagovao na telohranitelje, znao je da treba da igram Henrija Hila. Nisam rekao: ‘Sklanjaj ruke s mene’, ja nisam takav tip. A nije ni Henri. Henri nije bio agresivan. On bi gledao, naslonjen, i puštao ljude da rade svoj posao. “

“Mislio sam da je Liota bio užasan u filmu ‘Nešto divlje’, i imao sam osećaj da bi on razumeo ono što sam pokušavao da dočaram”, kaže Skorseze danas. “Henri Hil je bio naš vodič kroz svet podzemlja, u pakao. Rej je imao bezazlenu crtu ličnosti, ali opet imao je i potrebnu čvrstinu u svom karakternom sklopu.”

Za ulogu Tomija DeVita, zasnovanu na stvarnom saradniku klana Lukeze, Tomiju DeSimoneu, Skorseze angažuje Džoa Pešija, dok Frenk Vinsent dobija ulogu Bilija Batsa, iako je na umu imao nešto drugo.

“Rekao sam Martiju da želim da igram Pola Cicera, ali je Marti smatrao da bih bio bolji kao Bili Bats. ‘U redu, Marti kako god ti smatraš da treba’. On je bog. On sve zna najbolje”, objašnjava Vinsent.

Ulogu Pola Cicera na kraju dobija Pol Sorvino.

“Toliko sam želeo da radim sa Martijem da sam otišao na razgovor obučen kao gangster”, priča Sorvino. “Obično, kad pročitam scenario znam kako ću igrati lik već posle 10 strana. Nisam imao pojma kako ovo da igram. Otišao sam, fingirao i dobio posao. Posle sam zvao agenta i molio ga da me izvuče iz cele priče. Uloga je zahtevala okrutnost kakvu nikad pre nisam iskusio. Jedne večeri, stao sam pred ogledalo da zategnem kravatu i uplašio se sopstvenog lika. To je bio taj lik”.

S obzirom na ovu postavu, nije čudo što studio nije želeo da da zeleno svetlo za film, dok se tu ne nađe jedno veliko ime za ulogu Džimija Konveja. Al Paćino je prvi dobio ponudu, ali je zvezda Kuma strahovala od tipskih kastinga. Džon Malkovič je takođe preskočio ulogu, kao i ubrzo Džon Vojt.

“Jednog dana, Marti je rekao: ‘Mislim da imamo Boba De Nira za ulogu Džimija'”, priča Vinkler. I to je bilo to. Nakon dvonedeljnih proba, Martin Skorseze otpočinje snimanje 1. maja 1989.

Iako notorno uzdržan, Robert De Niro je priznao da je Skorsezeova želja za unapređivanjem svakog detalja bila ključna za njihovu radnu dinamiku.

“Najbolji smo prijatelji kad radimo”, priča je De Niro. “Marti i ja imamo poseban nivo komunikacje. Kad radiš sa pojedinim režiserima, u nekom trenutku počneš da se zatvaraš. Pomisliš da kakvu god ideju da dobiješ, ona neće naići na oduševljenje. Sa Martijem je potpuno suprotno. Što više improvizuješ, on biva sve entuzijastičniji. To je ono što čini uživajuće iskustvo, suprotno prostom obavljanju posla.”

Skorseze je bio neumoljiv po pitanju svakog detalja na setovima.

“Marti mi je vezivao kravatu svaki dan pre snimanja”, priseća se Liota. “To je moralo biti urađeno na poseban način. Nema ničeg lepšeg od rada sa ljudima koji su tako posvećeni”. Skorseze je lično pratio De Nira i Pešija kod italijanskog krojača, koji je radio autentična odela od posebno naručenih štofova. Kad je De Niro želeo da mu džep sakoa gangsterski nabubri od svežnja zelenih hiljadarki, produkcija je to završavala istog dana.

“Marti želi da se njegovi glumci osećaju kao da žive taj život, u kom je sve autentično”, objašnjava Pileđi. “Ako vidite da neko u filmu jede italijansku hranu, znajte da je to verovatno spremila Martijeva mama”.

Skorsezeova ekipa, nije uvek bila tako druželjubiva kao što se to čini na filmu. Rej Liota se nekad osećao isključenim iz ekipe.

“Veza između Boba i mene nije postojala”, priča Liota. “Njega i Pešija sam doživljavao kao stariju braću, pa sam bi ih posle proba pitao da odemo zajedno nešto da pojedemo. Odgovor bi bio samo: ‘Ne.’ Ipak, bila je to dobra škola za nekoga ko tek ulazi u taj svet”.

Rej Liota prolazio je kroz komplikovan period života u tom periodu, poslovno i privatno.

“Moja majka je imala rak. Radio sam kad su mi javili da je umrla”, objašnjava Liota. “Slomile su me emocije. Marti je došao u moju prikolicu i smirio me rekavši: ‘Hajde da obavimo ovo’. Završio sam scenu, otišao kući na sahranu i do ponedeljka bio ponovo na poslu. To što sam imao posao na koji sam mogao da se fokusiram bila je najbolja stvar za taj trenutak mog života.”

Skorseze je imao običaj da na setove dovodi ljude iz gangsterskog miljea, radi doučavanja glumaca.

“Dovodio bi ih i pitao: ‘Da li zaista tako izgleda?'”, priseća se Majkl Belhaus, glavni snimatelj. “Uvek su odgovarali sa: ‘Ne. Mnogo je gore’. Slušao sam diskusije na temu da li u sceni pucnjave ima dovoljno rasutog mozga, da li treba da se mozak da se doda… Bivalo mi je muka”.

Nečemu što mnogi smatraju najupečatljivijim trenutkom filma, najviše je doprineo Džo Peši. To je zastrašujući momenat koji počinje sa: “Do you think I’m funny?”. Snimana u brodvejskom restoranu, scena je rezultat improvizacije.

“Sedeli smo i Džo pričao priču u kojoj mu je neko rekao: ‘You are a funny guy’ “, Liota se priseća. “Marti je odmah rekao: ‘Super. Ubaci to’. Tenziju je trebalo ja da razbijem kad kažem ‘Get the fuck outta here Tommy’, ali smo pustili trenutak da vidimo šta će da se desi. Improvizovali smo. Ne znam zašto, ali rekao sam ‘You really are a funny guy! ‘, i Džo je potegnuo pištolj. Scena je nastala tu, na licu mesta.” Vinkler, producent, bio je na setu tog dana. “Čak i dok sam samo slušao šta se dešava, oduzeo sam se od straha”, priča danas.

Skorseze je produkcijski spakovao priču decembra 1989, u skladu sa visokim umetničkim i tehničkim očekivanjima. Naoružani gotovim filmom, hrabro su dočekali taj sudbonosni maj 1990. u Okrugu Orindž. Prema Telmi Šomejker, Skorsezeovoj dugogodišnjoj saradnici, Martin nije bio nimalo srećan uputstvima za cenzuru filma. “Ako se Marti uzrujao, to je bilo zbog ograničavanja njegove umetničke slobode, sa pravom”, objašnjava Telma. Trebalo je objasniti svima da film nema za cilj glorifikovanje nasilja. Na kraju, Skorseze je skratio deset krvavih scena kako bi film izbegao X rejting, i dobio R.

Uprkos lošem startu, njujorška premijera privukla je ličnosti poput Madone, Kristofera Riva, Čevi Čejsa i Bruk Šilds. Henri Hil je takođe došao. Kritika je podržala film. Čikago Tajms je “Dobre momke” proglasio boljim filmom o organizovanom kriminalu od “Kuma”.

“Bio je to težak film za prodaju jer je igran kao komedija, a nije komedija”, objašnjava Skorseze. “Šta da kažeš publici? Šta dolaze da gledaju? Kad se reč o filmu proširila, ljudi su znali šta dolaze da gledaju i bili su pripremljeni.”

Tačnije, bili su pripremljeni za duhovitu, eksplozivnu i nasilnu vožnju. Skorseze je dobio ‘Srebrnog lava’ za najbolju režiju na Festivalu u Veneciji. Kad su objavljene nominacije za Oskara, “Goodfellas” je bio u trci za najbolji film, najbolju režiju, najbolju montažu, najbolji adaptirani scenario, najbolju žensku sporednu ulogu i najbolju mušku sporednu ulogu. Sa statuom je, na kraju, kući otišao samo Džo Peši.

“Da je Marti snimio ‘Dobre momke’ ove godine, bez sumnje, dobio bi Oskara za najbolju režiju”, kaže Pileđi. “Marti je ispred svog vremena. Za deset godina, kad priča oko Vol Stita krene da puca, njegov ‘Vuk sa Vol Strita’ bio bi mnogo bolje prihvaćen. Tip kog Leonardo Di Kaprio igra je Henri Hil sa penkalom!”.

Liota i Henri Hil su se par puta sreli tokom godina. Jednom prilikom, Henri je Roju pružio ruku i rekao: “Video sam film. Hvala što nisi napravio od mene ološa.”

“Nisam rekao ono što sam pomislio: ‘Jesi ološ. Cinkario si prijatelje'”, priseća se Rej Liota. Pileđi je takođe u par navrata sreo Henrija Hila. “Henri je voleo da bude poznat. Uživao je u kontroverzi i slavi”, objašnjava Pileđi.

Svakako jeste voleo. Samim tim, verovatno mu se ne bi dopala njegova iznenadna i nedramatična smrt. Posle svega, Henri Hil je umro u bolnici, 12. juna 2012, samo dan nakon šezdeset i devetog rođendana. Njegovo srce je prosto poklelo od tolikih cigara i italijanske hrane. Ne baš pravi način za odjavljivanje jednog “dobrog momka”.

Za američki Playboy: Stiven Rebelo

Izvor: Nedeljnik

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.