Pas, depresija, samoubistvo i saveti za preživljavanje ili – kako kontrolisati haos

Ima nešto gore od depresije same, a to je ćutanje o njoj. Sve dok ćutimo ništa se ne menja. Evo zato glasnog spiska kratkih saveta za preživljavanje koje sam (nažalost) patentirala sama. Svi stavovi i zaključci su lični. Ako ste u od onih crnoj rupi, pročitajte, možda pomogne. Ukoliko ste u taboru koji misli da je cela ta priča drugo ime za “sjeban sam” ili nešto uvezeno sa Zapada, probajte da radite sve ove stvari u nastavku. Biće žurka, obećavam.

Trik pitanje: da li pisati o depresiji?

O tome šta depresija jeste, a šta nije, svako ima mišljenje, a oni koji su je iskusili uglavnom ćute. Zato što znaju da se ceo kompleks osećanja, događaja i situacija koji u tu čarobnu reč ulazi teško može objasniti. Lično sam se dugo lomila da li uopšte da govorim javno o tome.  Jer, svi će da misle da sam depresivna, misila sam. Svi će da me gledaju sažaljivo. Svi će da misle, o pa ona nije normalna. Svi će da misle o pa ona sigurno misli o tome da se ubije. Svi će da misle ona se pretvara kad se smeje. Javno istupam, dva puta sam odgovornija za svoju reč. Ne predstavljam samo sebe nego i mesta gde pišem ili govorim. A onda sam se zaustavila na tom delu svi će da misle. Postavila sam stvari ovako: da li je važnije što će nekome da bude žao uz dodatne predrasude o meni (jer ah, noge), ili preteže to što će neko možda osećati da je manje sam ako sam o tome progovorila? Nije bilo teško odlučiti.

Ovo je spisak stvari koje mi u momentima kad se osećam loše pomažu da preživim. Nadam se da će i vama, ako tonete. Ako ne tonete, šta da vam kažem srećnici. Čitajte iz zabave i sadizma. 🙂

P.S. OK mi je, ne brinite. Uglavnom. 🙂

1. Ako opet dođe, preživeću

 Prvi i osnovni strah nekog ko je padao kroz crne rupe depresije i uspešno se izvukao, ostaje rečenica “vratiće se opet”. Svaki put kad se oneraspoložiš, svaki put  kad te nešto razočara, svaki put kad se rasplačeš misliš – evo ga, dolazi, samleće me. I sve može da bude alarm. U takvim situacijama ne pomaže da misliš “Neće da se vrati” nego “Ako opet dođe, preživeću”. Možda i nećeš, ok. Ali hajde da se nadamo da hoćeš. Samo ponavljaj.

2. Ako nisam dobro reći ću, i tražiću pomoć

Najteži deo je reći ljudima okolo “nisam dobro” jer se plašiš da će te osuditi. To je ipak, prvo što treba da uradiš. Kad ne nosiš sav prostor crne rupe sam bude lakše. Drugi korak je konkretna medicinska pomoć. Svojevremeno sam otišla kod psihološkinje praktično usput, samo da je pitam jesam li normalna jer ne plačem posle tatine smrti. Usput sam pomenula isksutvo depresije od pre par godina. Pitala me je kako sam izašla, rekla sam – sama. To ne preporučujem. I nastavila sam da izlazim sama. Zato i verujem  da lekovi postoje s razlogom. Ako vidiš da nije OK, idi kod lekara i uzmi nešto. Depresija teže odlazi kad je dugo pustiš da divlja. Lično nikad nisam pila antidepresive, zato i kažem. Popij, to ti je ko kad te boli glava, a ti nastojiš da trpiš. Nemoj. I obećaj sebi da ćeš reći naglas ako nije OK. (Ja neću lekove. To je ipak, samo moja odluka, i iza nje odgovorno stojim. I ne preporučujem je, naravno).

3. Suicidne misli su alarm

Mislim da mi je lakše da oribam ceo stan, nego da zaustavim navalu suicidnih misli kad krenu. Osim što su u najmanju ruku iritantne jer vas spopadaju dok perete zube, ili dok ste vani na žurci, ili dok se kupate ili slažete odeću, dakle, skoro uvek i svuda,  one imaju i jednu dobru stranu – mogu da posluže kao alarm. To znači da ako jednom dnevno pomislim da se treba ubiti, neću da se zabrinem. Ali ako hvatam sebe da na dve normalne misli dolazi treća loša, pokušaću da je zaustavim. (Ovde valjda napomenuti da normalnim ljudima koji nemaju problem sa smislom života i sveta i ovo jednom predstavlja alarmantan momenat. Meni lično nije.) Zaustavljanje se radi nabrajanjem dobrih stvari zbog kojih treba ostati tu. Svaki put, uporno. Odaberite tri stvari koje vas čine srećnim. I nabrojte. Ide teško, ali radi. Ponekad. Nekad samo legnete na pod i plačete. Može i to da pomogne da stane, umorićete se.

4. Ne bežim, dišem kroz to

Iskustvo depresije je, bar iz mog ugla nešto što nikad do kraja ne prolazi. To traje u nama, i trajaće uvek. To nije prehlada, pa kad se naliješ lekova, sve bude gotovo i tragovi nestaju. Ovo ne prolazi. Samo je razlika u tome da li svet vidiš iz užasne crne rupe ili samo sa iksustvom užasne crne rupe koje je u tebi, i ti ga se ne odričeš. Mislim da sam počela da se oporavljam u sebi onda kad sam shvatila da nema potrebe da bežim. Da je to stanje, da treba da ga prihvatim, i da ga poštujem. Da ću sa tim živeti i umreti. Da kada talas dođe on i prođe, samo treba izdržati. Samo treba osvestiti svaki udah i izdah. Da to nije uvek tako strašno. I da ako i bude, imam kome da kažem.

5. Odustaje se samo jednom

Imaj to na umu ako planiraš da se ubiješ. Smrt je jedina sigurna stvar u životu, nema potrebe da trčiš tamo. Ako misliš da ne možeš da izdržiš bol, traži pomoć, zovi prijatelje, napij se, šta god da pomaže. Pokušaj da misliš pametno, iako je najteže tako činiti kad se daviš u crnoj vodi i osećaš kao da nemaš vazduha. Ja sam od onih što misle da je za samoubistvo potrebna veika hrabrost. Ali to ne znači da treba da je dokazuješ. Pokušaj da svaki put kad počneš ozbiljno da razmatraš načine na koje možeš da okineš, podsetiš sebe koliko si lepo i neponovljivo biće. Stvarno jesi, i nema nigde još jednog tebe na svetu. Poštuj to. Nateraj se da budeš svestan svega divnog što jesi, i onog ružnog. Ne odriči se ni jednog dela sebe. I zapamti da mrtav ne možeš ama baš ništa, a živ možeš gomilu stvari, čak i depresivan. Na primer, da ležiš i plačeš za početak. A kad talas prođe, možda i da prošetaš i podsetiš se koliko je lepo napolju.

6. Brini o sebi – u redu je ako ne možeš da ustaneš iz kreveta

Kad ti nije dobro na ovaj način, nemoj se osećati krivom ili krivim. Ako ne možeš da ustaneš iz kreveta, u redu je. Ostani da ležiš i plačeš. Ustaćeš malo kasnije. Ili, kako sam jednom rekla dragoj osobi – ostani da ležiš danas da bi imao snage da ustaneš sutra. Jedna devojka mi je kazala – ja bih rekla još i – brini o sebi, to ti je kao kad polomiš kost pa treba vremena da zaraste. Zadaj sebi male dnevne zadatke i nemoj se ljutiti na svoje biće ako ih sve ne ostvariš. Oni su tu da ti pomognu da prođeš kroz to. Budi topao/la i blag/a prema sebi u momentima kad možeš, nemoj se samokažnjavati. Drugačije ne možeš da zaceliš.

♥Ako znam šta je depresija, ne znači da ne volim život

Ili da se pretvaram kad se smejem, ili da sam srećna, ili da sve vreme samo ležim i plačem. Ne pretvaram se, volim da postojim, i volim svet, i volim sunce i travu, i ljude, i sve ono što radim. Nisam manje ja, zasmejana, vesela, umetnica, pesnikinja, štagod, samo zato što znate da povremeno hodam ivicom crne rupe. Nisam manje ja jer povremeno mislim o samoubistvu.

Nismo manje mi, i nismo manje srećni i čarobni samo zato što smo vama, što niste u ovome, rekli da smo nekad i na tamnoj strani.

I nema koga da vam bude žao, niste imuni na ovo, niko nije. Budite srećni što vas nije dokačilo, i nadajte se da neće. Nikad. 🙂

Ako ipak nekad dođe, setite se i ovoga: isksutvo depresije nije samo crna rupa, nego i podsetnik koliko je život prelep. Zato toliko i boli.

I nemojte nam govoriti da se razvedrimo i oraspoložimo. Ovo nije voljno stanje. Recite nam samo – ja ti verujem, i ja sam tu. Pa će odatle sve biti lakše.

P.S. Ako vas zanima kako depresija (između ostalog) izgleda, pogledajte video koji me je inspirisao da napišem tekst. Depresija je kao ovaj veliki crni pas. Malo nespretan, trapav, uporan, ponekad previše vidljiv i voleli biste da ga nema. Ali tu je, i morate s njim naučiti sve, pa i da se igrate.

Za P.U.L.S.E: Lana Nikolić

Izvor: Lana Nikolić Blog: