“Petrijin venac” Dragoslava Mihailovića
Unedelju 12.3.2023. preminuo je književnik, dramski pisac i akademik Dragoslav Mihailović. Njegov dugačak život bio je ispunjen kako književnim i umetničkim uspesima, tako i konfliktima sa jugoslovenskim vlastima, koje su rezultovale teškim i mučnim egzistencijalnim neprilikama po njega. Naime, Mihailović je sa svega devetnaest godina bio poslat na Goli otok, a u oktobru 1968. Josip Broz Tito će, veoma neuobičajeno za njega, direktno pomenuti najpoznatiji Mihailovićev romana Kad su cvetale tikve, kao negativan primer blaćenja društvenog sistema. Nakon toga, predstava rađena po ovom romanu skinuta je sa repertoara JDP-a nakon svega pet izvođenja, a Mihailovićeve knjige su povučene iz skoro svih knjižara i biblioteka. U to vreme u njegovu odbranu je putem simboličkog gesta stao i nobelovac Ivo Andrić, tokom manifestacije „Borina nedelja“ u Vranju. Pa ipak, sve ove nedaće nisu sprečile vrsnog, talentovanog i upornog pisca da stvori prozna dela koja bez ikakve dileme nazivamo savremenim klasicima srpske književnosti. Tako će za roman Čizmaši 1983. dobiti Ninovu nagradu, a 1984. godine ovo je bila najčitanija knjiga prema tradicionalnoj anketi Narodne biblioteke Srbije. Prenosimo vam kritiku njegovog romana Petrijin venac, objavljenu 1976. godine u novosadskom književnom časopisu „Polja“. Ona može poslužiti kao svedočanstvo da je književna kritika već u samo vreme objavljivanja Mihailovićevih knjiga bila veoma svesna kvaliteta i književno-umetničkog formata njegovog proznog stvaralaštva.
Već svojim prvim knjigama (Frede laku noć, pripovetke, 1967. i Kad su cvetale tikve, roman, 1968. i 1969.) Dragoslav Mihailović je izazvao interes i skrenuo pažnju naše književne javnosti, naznačio jedan određen, svojevrstan ton proznog kazivanja i sasvim evidentne stilske i tematske opredeljenosti. Petrijin venac potvrda je najboljih kvaliteta njegove ranije proze i, u tom smislu, nastavak njegovih literarnih preokupacija, ali, s druge strane, i pokušaj traženja i otkrivanja novih mogućnosti u okviru već fomriranog i, na izvestan način, definisanog proznog govorenja.
Petrijin venac sačinjavaju pet odeljaka od kojih prva četiri imaju odlike kraćih novelističkih zapisa, a poslednji („Nebeski svirači“) sadrži izvesne elemente romaneskne književne celine. Dakle, svi ovi delovi, na neki način, mogli bi se posmatrati kao izdvojene, samostalne celine, ali, u stvari, tehnikom Mihailovićevog pripovedačkog postupka, oni se čvrsto impregniraju u koherentnu celinu koja sadrži sve elemente romanesknog književnog roda.
Junakinja romana je Petrija Đorđević, žena iz naroda, koja govori svoj život, ispoveda se bez zastoja, ujednom dugom neprekinutom monologu. U euforičnosti njenog kazivanja otkriva nam se, segment po segment, ne samo njen raznolik žiovtni put, nego i svojevrsna opšta filosofija ljudskog postojanja, trajanja i smrti. Opredelivši se za formu direktnog kazivanja u prvom licu, Mihailović je. nužno, morao pretpostaviti prisustvo Petrijinog sagovornika, dakle „drugog lica“, neku vrstu gotovo imaginarne ličnosti koja od sebe ne daje glasa i čija se funkcija svodi isključivo na prihvatanje impulsa ispovesti kojoj je sagovornik u potpunosti podređen.
Doduše, žena mu se u više navrata obraća pitanjima ili banalnim domaćinskim ujudnostima, ali ne očekuje odgovore, sama ih daje, sama reprodukuje njegove misli, njegovih reakcija smo svesni tek kada se prelome kroz njenu svest, njeng govor. Petrijino govorenje ne odlikuje sistematičnost i stroga vremenska hronologija. Događaji se nižu asocijativnim putem, stoga su česta ponavljanja nekih, za Petriju bitnih zbivanja njenog života, ali ona su uvek ispričana drugačije, nekad sasvim kratko, nekad su nadopunjena novim momentima koji ih višestruko osvetljavaju, te se momenat jednoličnosti uvek potiskuje, jer se dobije utisak da je to novo, nerečeno poglavlje života.
Preplićući rečeno i nerečeno, menjajući stalno tematske pravce Petrijinog govorenja, koristeći sve mogućnosti fleksibilnosti slobodnog sećanja i interpretacije, Mihailović je ostavrio uspelu timitčku raznolikost svoje proze i, pord prividne kompozicione slobode, veštim ali neosetljivim usmeravanjem, navodi nas da postepeno, iz novelističkih skica, definišemo najistknautije polove tmatsko-motivske strukture, koji formiraju celovit obrazac romana.
Zapravo, radi se o modelu koji nam autor sugeriše, potpuno uveren da direktan, neposredan kontakt s junakom, na principu magnetoskopske verodostojnosti koja se, u znatno dubljoj ravni, nadopunjuje čitaočevim saučestvovanjem u narativnom procesu, omogućava najpotpunije uklanjanje granica između knjiđksih i stvarnih, životnih realija i vodi u sagledanjae života u totalu. naznake u tom smislu i sugestije za jednu od viših mogućnosti pristupa tumačenju samoga dela, autor daje u kratkom početno zapisu „Pi vodu i ćuti“, gde neke iopšte egistencijalne postavke dobijaju dimenzije elementarnih uslovljenosti, što će docnije takoše biti evidnetno u trenucima kada Petrija govori o smrti, nesrećama, sovjim ali i tuđim, bolestima, samoći. Ona prča o zbivanjima koja se vremenski vezuju za period pred početak rata, zatim slede događaji do sedamdesetih godina, do treutka kada je za sobom ostavila bolove i nesreće, muževe i lutanja i utopila se u, možda, još tragičnije osećanje potpune usamljenosti u napuštenom rudarskom oknu, prepuštena sećanju, rakiji i mačkama. Iz sveobuhvatne, surove samoće uzdiže se njena ispovest. Ona je dosledno priča dijalektom centralne Srbije i sam se, bez intervencije autora, definiše kroz svoje stavove i mišljenja. Ukazuje nam se kao starica koja ponovo proživljava svoj život, ali njena je ispovest lšena sentimentalnog, melodramatičnog i plačnog tona. Pravi uzrok koji određuje njenu neodoljivu unutrašnju potrebu za kazivanjem, za nezaustavljenim pletenjem venca životne patnje to je želja da se otrgne zagrljaju samoće i da se ponovo nastavi doticanje sa životom. U svesti ove priproste žene samoća i smrt su elementarne negativne odrednice ličnog i opšteg postojanja.
Najčešći motiv Petrijinog govorenja je smrt shvaćena kroz sujeverje. Od prvog poglavlja, priče o vodi, rađanju i smrti dece, pa dalje, do smrti mjževa i poslednjeg poglavlja u kome se egzaltirano prepušta muzici „nebeskih svirača“ – Petrija ispoveda sasvim određen stav: smrt je neminovnost u kružnom kretanju životnih okolnosti, impuls iskušenja u sudaru kategorija dobra i zla, pri čemu se mnoge stvari ne mogu realno objasniti te ih treba prihvatiti kao fatalističko delovanje veštica, vradžbina i čini. U tom kontekstu Petrijino sujeverje, nagrađeno maštom, proširuje tematsku strukturu dela, ali, s druge strane, ono ima i funckiju duhovnog katalizatora, nudi joj moralnu podršku i snagu da shvati slojevitost života, razluči dobro od zla i, ipak, uprkos svemu, opredeli se za život, potpuno i definitivno. Čak i da izgradi misaoni odnos prema njemu. Petrija ne tumači život. Ona ga priča sa svog vitalističko-humanističkog stanovišta i izrazitom neposrednošću uvlači nas u tamni svet svojih samotiničkih solilokvija. Oni, na momente, ponesu jasne dramaturške dimenzije, ali njihova snaga dostiže najpotpunije samoodređenje u sposobnosti Petrijinoj da humorom i ironijom analizira ljudsko i svoje postojanje.
Dinamičan ritam Petrijinog ispovedanja, postpunost njenog samootkrivanja, uspešno kompoziciono struktuiranje dela, slojeviti folklorni elementi, etički vrhunci i tragična misaona projekcija – između ostalog – doprinose da ovaj roman postamtramo izvan ustaljenih književnih, tematskih i stilskih tokova, da ga smatramo uspešnim. I da ga pamtimo.
Zora Stojanović
Izvor: Glif
Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E
“Petrijin venac” Dragoslava Mihailovića napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →