Pitagorino užičko

Akustičnu gitaru znao sam svirati satima. “Svirati” je možda preteran izraz. Umeo sam nekoliko akorda menjati do iznemoglosti, hvatao sam uglavnom rok i bluz ritmove. Majka je bila na poslu, sestra je studirala u Brčkom. To su bili sati koji bi me učinili gospodarem naših 35 kvadrata na drugom spratu u centru kasabe.

Muzika i matematika

Nisam bio izrazito muzikalan, ali sam umeo pomalo da čitam note – sakupljao sam notne zapise sa označenim harmonijama, kupovao ih u tuzlanskim knjižarama. Najpre bih uvežbavao osnovni ritmični obrazac. A onda bih se posvetio soliranju – melodija bi bila glavni izazov.

Osećao sam se dobro u društvu tonova koje sam proizvodio. Um mi se praznio od drugih sadržaja i počinjao da se razlaže u muzici, da postaje jedno sa njom. Moji gimnazijski filozofski junaci su bili pitagorejci – oni su shvatili da visina tona zavisi od dužine žice. Pitagora sa Samosa je bio jednako moj uzor kao i Hendriks. Verovatno zato što su brojevi bili moji prijatelji, a matematika kao igra brojeva, jednako uzbudljiva kao muzika, igra tonova. Za mene su određeni akordi imali boju, jednako kao i brojevi. A Pitagora – neki smatraju da uopšte nije bio filozof nego šaman – doveo je dve stvari koje su mi pričinjavale zadovoljstvo, matematiku i muziku, u duboku međupovezanost.

Naposletku, nije li uzbudljiva misao da nebeska tela proizvode zvuk koji se sliva u simfoniju, koju ne čujemo samo zato jer je sveprisutna? Dok sam vežbao grleći gitaru u svojoj petnaestoj godini imao sam utisak da postajem deo te harmonije sfera.

Užička vežba za prste

Među bezbrojnim notnim zapisima pronašao sam i jedan na kojem je pisalo “Užičko kolo”. Nisam baš bio upućen u taj žanr. Znao sam samo da na svadbama, za osme martove ili nove godine, u lokalnom motelu Košuta, tvrđavi narodnjačkog zvuka, u jednom trenutku harmonikaš zasvira opštepoznatu melodiju, a prisutni poskoče sa stolica, uhvate se za ruke i počnu da pocupkuju. Ima li magije u toj melodiji, kada je sposobna da odrasle ljude natera na smešno preplitanje nogama i podvriskivanje? Odlučio sam da proverim.

Srazmerno lako sam došao do načina da skakutanjem prstiju po vratu gitare proizvedem melodiju užičkog kola. Što sam je duže ponavljao, to su prsti postajali gipkiji. To im se više sviđala ta gimnastika. Uvrstio sam ovu vežbu za prste u svoj rokerski repertoar. Menjao sam brzinu, sinkopirao, improvizovao. Užičko je postalo moj privatni Summertime – ograđeno standardno polje na kojem su moguće sve ludorije.

Dve godine kasnije, kao prekaljeni gimnazijalac, jedne subote sam sa društvom otišao u Osmake. U selu smeštenom na pobrđu iza Spreče nije bilo ničega što bi me privlačilo. Ali Pop, moj školski drug iz tuzlanske gimnazije, bio je iz tog sela. Opsesivno je želeo da u mesnom domu kulture pokrene pravu diskoteku. Trebalo mu je pojačanje iz kasabe, pa me zamolio da jedne subote dođem i povedem što više ravničarskih stanovnika. Čuo je za naš tek osnovani bend. Rekao je da je nabavio instrumente i pojačalo, pa da dođemo i odsviramo nešto. Autobus je bio robustan i smrdljiv. Skoro niko nije subotom naveče išao u Osmake. Kondukter je sedeo u svom boksu i sa čuđenjem posmatrao nas desetak kako ulazimo i tražimo kartu “do zadnje”. Posle desetak kilometara i jednog uspona, autobus nas je izbacio u seoski sumrak. Na brežuljku iznad stanice žarili su se prozori doma kulture. Pop je izašao pred nas i sve nas izgrlio.

Seoska diskoteka

Ušli smo u veliku prostoriju u čijem ćošku je bio postavljen komplet bubnjeva i pojačalo veliko poput frižidera. Pop je uzeo kasetofon, priključio ga na pojačalo i uključio. Praznom prostorijom je odjeknuo Blekmurov rif. Dim na vodi, vatra na nebu. U narednih pola sata smenjivali su se klasici tvrdog zvuka, anglosaksonske gitarske vratolomije.

Pijuckali smo pivo. Pop je sedeo na naslaganim gajbama i otvarao pivske flaše upaljačem. Seoska omladina se okupljala. Bilo ih je sve više kao da su užareni prozori u sve gušćoj pomračini i tvrdi rok koji je odjekivao sve do žmirkavih svetala zaseoka na okolnim brdima, izmamili iz kuća sve što je makar zakoračilo u pubertet. Devojke u uskim, preuskim farmerkama sa slobodnim dekolteima i na štiklama, momčići – a neki od njih i brdski dvometraši – u kožnim jaknama iz Turske, farmericama sa zvorničke pijace, belim sportskim čarapama i “šimikama”, cipelama na špic. Frizure su im bile poluduge, zastale tačno na sredini između vojničkog šišanja i naših griva, koje su već uveliko padale na ramena.

Pop je promenio muziku. Pomislio sam da domaći pastirski rok, kako se od 1974. zvanično zvao sudar ruralnog i zapadnog zvuka u sarajevskoj verziji, ove ljude čini srećnim. Oni su to razumeli. Njihova mlada tela su se divlje bacakala uz te ritmove, a tekstovi su skicirali njihov svet. Kao rokerski čistunac nisam tada mogao da priznam da će ta formula neminovno biti šampioska, da je nadmoćna nad svakim Morisonovim stihom. Ali sam sopstvenim očima gledao čistu demonstraciju nadmoći ovog zvuka u odnosu na sve što sam ja zaista voleo.

Bend koji ne ume da svira

Stajali smo po strani, pijuckali i posmatrali gužvu u sali. Pop nam je prišao i rekao da će za pola sata završiti, ali da mi odsviramo nešto za fajront. Zgledali smo se. Mi jesmo osnovali bend, imali smo čak i jednu probu na kojoj smo zaključili da ne znamo da sviramo. Onda sam ja procedio – ako imaš gitaru, Ćiro će za bubnjeve. Ja ću da odsviram nešto. Pop je hteo da zna šta. Rekao sam da će biti iznenađen.

Pop je u mikrofon razočaranoj seoskoj omladini saopštio da je vreme da se razilaze, ali da pre toga ima iznenađenje večeri. Priključio je električnu gitaru na pojačalo, lepu, novu čehoslovačku gitaru kratkog vrata i belo-plavog tela. Ćiro je premeštao bubnjeve jer je bio levoruk. Izašao sam pred ljude i počeo da štimam gitaru. Začulo se par zvižduka. Neki su počeli da dobacuju, a drugi da izlaze. Uskoro je grupa ljudi u sali bila manja od one pred ulazom.

Okrenuo sam se prema Ćiri i namignuo mu. “Ajde keca”. Upitno me je pogledao. Onda su moji prsti nepogrešivo pronašli put do melodije užičkog kola.

Kolovođa, trećak, kec

Već posle prvih taktova visok, suvonjav mladić se probio kroz gužvu i stao nasred sale. Zabacio je nogu ispred noge, u jednu stranu, u mestu, pa u drugu stranu. Ponovio je to zaplićući nogama na način koji verovatno ni on nije umeo ponoviti. Kolovođa, pomislih. Do njega je već bila oniža devojka utegnuta u crvene somotske farmerke. Odmah se priključio i treći igrač, oniži, krivonogi momak u vijetnamci. Savršeno je pratio korake kolovođe. Nisam svirao ni minut-dva, a kolo je naraslo na pedesetak ljudi. Okolo, uz zidove, gomilali su se ostali. Povremeno bi se neko iz te mase izdvajao da bi se uhvatio u kolo i spojio se sa drugima kao kap sa potokom. Ulaz se zakrčio onima koji su pošli kući pa su se na prve zvuke užičkog vratili. Na licima tih ljudi je bila radost. Kao da sam bio njihov dugokosi totem sa gitarom u ruci oko kojeg su poskakivali u obredu plodnosti.

Nevericu, kojom je verovatno odisalo moje lice, prekrio sam kosom, navodno gledajući pragove na vratu gitare. Ubrzao sam. Ubrzali su i oni. Neko je podvrisnuo, neke devojke odvrisnuše. Opet sam ubrzao, kolovođa je to pratio ludim šarama stopala na betonskom podu. Ćiro me iza bubnjeva zabrinuto pogledao. Još jednom sam ubrzao, do granice sopstvenih mogućnosti. Kolovođa i trećak su me pratili, za njima svi ostali, sve do keca. Ukršteni korak, poskok, sitno pocupkivanje, nezamislivo nadmetanje, radost zajedničkog pokreta.

Misao, da bi me ovi ljudi pratili ovako i u vatru i u vodu, samo da ne prestanem svirati, bila je za mene najpre zabavna. Ali je s vremenom postajala strašna. Hipnotičko ponavljanje fraza dovelo je gomilu u trans koji će nerado napustiti. Pop je pogledao na sat i nemoćno raširio ruke uz šeretski osmeh.

“Dva seljaka iz Meljaka”

Tek mnogo kasnije pročitao sam podatak da užičko kolo, ma koliko to izgledalo čudno, nije bilo oduvek među Srbima. Ili barem ne u toj formi. Šezdesetih ga je “patentirao” harmonikaš Milija Spasojević. On je stvorio celi lipovički stil sviranja, nazvan po Lipovičkoj šumi u šumadijskoj okolini Beograda. Svedoci vele da je, za razliku od umerenog brata Ilije, takođe harmonikaša, on nastupao kao spektakularni zabavljač, neka vrsta Hendriksa među harmonikašima. On je, kažu, stvorio užičko kolo. Ili ga je čuo od nekog ciganskog violiniste – oni su uz Ibar i Moravu svirali svoje ludorije, a narod je igrao, mnogo pre pojave harmonike među Srbima. Milija i Ilija Spasojević iz Meljaka – sela koje se nalazi nešto južnije od Železnika – ili “dva seljaka iz Meljaka” kako su ih od milja zvali – obezbedili su svojim harmonikama vrstu besmrtnosti. Tada, krajem sedamdesetih, dok sam svirao užičko na gitari uprkos želji da sviram drugačiju muziku, nisam znao da je Milija, tvorac tog magičnog niza zvukova, živ, da je u Čikagu – jer mu je dosadilo da zabavlja pijane funkcionere duž ibarske magistrale, pa je otišao u Ameriku. I da će umreti prerano, u svojoj pedeset i petoj godini, 1980., negde kada i vrhovni komandant tih ibarskih meraklija, Tito. Sada, posle toliko godina, pomislim da je između Osmaka i Čikaga te noći stvoren nebeski, muzički most, sav od sinkopiranog kola, da je Milija možda osetio da ga hitri, složni koraci mladića i devojaka u toploj balkanskoj noći pred smrt čine besmrtnim.

Užičko na liri

Tek sam u trećem pokušaju uspeo da prekinem svirku. Prvi put je Ćiro jednostavno nastavio da udara ritam na bubnjevima. Drugi put mi je jedna devojka prišla i molila me kršeći ruke: “Još malo, molim te, prvi put sam u kolu”. Treći put je bilo lako, jedan od pripitih mladića je napolju razbio flašu. Zvuk lomljenja stakla je za Popa bio zvuk apsolutnog fajronta.

Uživao sam u svojoj kratkotrajnoj slavi. Te noći u Osmacima shvatio sam da će ovaj zvuk pobediti, a da bi zvuk o kojem ja sanjam okupio jedva desetak ljudi.

Išli smo kući desetak kilometara peške jer je poslednji autobus odavno otišao. Pričali smo viceve, kovali planove za bend. Iznad nas su se rojile zvezde, a meni se učinilo da sam negde na kraju Mlečnog puta video zvezdani notni zapis užičkog kola. I da sam unutrašnjim uvom čuo kako ga na liri svira Pitagora.

Dragoslav Dedović

Izvor: B92

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  B92, Dragoslav Dedović, Muzika, Priče