Prevazilaženje oca

Jedno jutro sam ga primetio kako gleda na vrt iza svoje kuće, sa uzvišene omalene terase. Napolju je bilo toliko hladno da se dah ledio. Vlažnost je bila neubičajeno velika, a ipak vazduh nekako oštar – tmurno jutro, svetlost se jedva probijala, sunce se zaklanjalo ledenim oblacima. Ostaci snega od pre dva dana su još uvek stajali na mrtvoj travi i ledenoj zemlji poluobrađenog vrta. Vrane su skakale i graktale jedna na drugu, glasni i nemirni ker je ćutao skvrčen u uglu iza ograde… Posmatrao je tu pustoš sa takvim mirom i opčinjenošću, kao da gleda lepotu proleća. Priđoh k njemu ali ne rekoh ništa, ne želeći da ga prekidam.

“Postao sam tiranin.” reče, ne odvajajući pogled od pustoši.

– Beleške o učitelju

U par azijatskih kultura se smatra da ako u borbi jedan na jedan naiđeš na boljeg od sebe, ali ne samo boljeg, već i iskusnijeg, jačeg, pametnijeg, smatra se da ćeš to osetiti odmah i da ćeš znati da ti noge klecaju, da ti se grlo steže, znaćeš da ne možeš još dugo da održiš taj prkos ispred postojane, mirne i sigurne figure. A on će čekati tvoju predaju ili tvoj prvi nesiguran napad koji će te možda odvesti i u sigurnu smrt.

Uzmimo tu prikladnu figuru snage i nastavimo dalje sa našom pričom: dok stojiš ispred njega pitaćeš se šta se dešava sa tobom, od kuda ovaj neosnovani strah, zašto se osećaš kao ugrožena, pokisla životinja daleko od topline i zaštite svog doma. Ustvari, shvataš, ti si možda stvorenje koje je zalutalo u pogrešne vode. Čak ti se javlja slika tvoje majke, ti želiš da je prizoveš bar u mislima, želiš sigurnost… Želiš da pobegneš. Nije ovo za tebe. Posle ćeš već nekako sebe preubediti zašto si pobegao iz ovog umnog pakla.

Zašto je bitan ovaj čovek, ova figura prekomerne neizdržive tenzije? Okrenimo se jednom drugom primeru – postoji jedna interesantna vrsta grabljivih vodozemaca koju je Andre Žid opisao, naime oni su veoma izdržljiva i snažna stvorenja koja obitavaju na mestima gde se slanitet vode menja, to jest gde se reke ulivaju u druge reke ili u mora. Tu one čekaju svoje ošamućene žrtve koje promene u vodi doživljavaju malaksalo i one padaju u sigurnu smrt.

Civilizacija je malo drugačija. Čovek zna, ima mapu svih opasnih mesta, i često ne želi da ima ništa sa tim mestima, što je sasvim normalno. Bilo bi kontraintuitivno misliti drugačije, a ipak pojedinci željni dokazivanja često nesvesno traže inicijacije u „opasnim društvima“ i izlaze sa pričom i ponekim ožiljkom kojim se bezuslovno ponose. Mada i tih pojedinaca je sve manje, i oni postaju sve smešniji u svojim dečačkim dokazivanjima, a usled većinskog broja ovih drugih koji iz pozicije sigurnosti vode svoje živote – ovakve inicijacije su sada svedene na ismejavanje od strane nesposobnih muškaraca…

DA – pogrešno je tražiti nevolju iz dečačkih razloga i DA – pogrešno je sedeti u majčinskoj zaštiti i komforu i smejati se ovoj odrasloj deci kako nepotrebno traže đavola.

Ali šta je ispravno?

Vratimo se korenu naše priče. Dakle, šta je Otac? Otac je figura koja dokazuje svoje postojanje ili kroz iskustvo ili kroz znanje, a ponekad i kroz oboje. Šta je Otac koji se dokazuje kroz znanje? To je Otac koji zna kako da doskoči svakom pokušaju muškog deteta da ga nadvlada, ali ne zbog toga što ima puno životnog iskustva već zato što jednostavno zna pravila ponašanja. Neko ga je naučio svim tim pravilima, on je figura lažne potentnosti i iza njegovih reči ne postoji iskustvo kojim podupire svoje reči, u većini slučajeva on se ponaša kao glumac koji nevoljno ispunjava svoju ulogu. Ali i najbolji glumci će možda posle određenog vremena izgledati kao otelotvorenje svojih uloga, tako da glasni povici, širok raskoračni stav, pretnje i razrogačene oči su opravdana mimika, sve dok muški protivnik ne vidi kako može da porazi ovu priliku Oca. Možda najinteresantniji primer krajnosti ovog oca bi bio Denis Hoper u Linčovom filmu “Blue velvet.” On ne samo da (namerno) nevešto glumi tu poziciju, on i sprovodi junaka filma kroz svet podzemlja u kom on vlada – još jedan inicijacijski put.

Drugi otac je Otac iskustva. On je prekaljeni ratnik, koji iza sebe ima velik broj duela, što fizičkih to i mentalnih, on poznaje prirodu kukavice i instinktivno zna sve slabe tačke, za razliku od Oca znanja koji je morao sve njih da nauči napamet i pritom da glumi svoj stav. Otac iskustva možda neće znati da je on dobar učitelj za mladog muškarca, možda ga neće ni biti briga, ali će se osmehnuti kada mladi učenik prvi put pokaže volju za delanjem. On je neustrašiva figura koja poznaje zakone prljanja i prkosi čak nadgrobnom životu. Dobar primer je recimo Džon Vejn u legendarnim „Tragačima“ gde on izbija oči mrtvom indijancu tako da on ne može da pređe u zagrobni svet i zauvek će da luta kroz neku vrstu limba… To su opasnosti sa kojima se suočava učenik, ili sin – ne samo smrt već i bezdan, opasnosti umnog pakla, sami vrhunci inicijativnih zadataka. Posle njih individua više nikada neće biti ista.

“Iza majke, stoji slika oca koji će skrenuti svoj pogled od strasti i želja mladog muškarca/ sina.”

Žak Lakan

Sada prelazimo u našu osnovnu zajednicu oca, majke i deteta. Šta znači ovaj citat? Ukratko, otac će reći “ne smeš to i to, ne smeš ovo i ovo, budi kući u to i to vreme, da nisi slučajno pipnuo to i to, da nisi slučajno otišao sa tim i tim društvom”, i tako dalje. A ipak, on će znati i nadati se da će se probuditi stav u mladom muškarcu i da će on istražiti zabranjenu stranu i igrati se sa vatrom. Jedno od pravih nezvaničnih životnih umeća je uvek bilo – igrati se sa vatrom a ne opeći se. Bar ne previše. To je ustvari nezvaničan mit avanture koji prkosi svim striknim zakonima.

Izgradnja stava kroz avanturu je česta tema i jednog drugog bitnog autora. “Putanja leve ruke”, gde je putanja desne ruke, ustaljeni put kroz dobronamerno vaspitanje, školu, posao i porodicu, a njena suprotnost je (po rečima Džozefa Kembela) avantura gde mi pronalazimo naš stav, gde se suočavamo sa opasnošću, sa vatrom.

Ali kako inicirati put u ovaj stav? Kako upoznati muškarca sa opasnošću i mračnom stranom? Odgovor je – buntom. Bunt je životna snaga. I za njenu iskrenu inicijaciju je potreban Otac.

Ovo je opasnija, skoro zaboravljena psihologija zasnovana na mitu o snazi. Otac koji izaziva, proziva i stvara zabrane. Mnogi psiholozi su protiv ovog Oca jer on je opasan, on ponekad i preti, on je životinja od koje često ne znaš šta da očekuješ, on će individuu koja se ne suprotstavi zgromiti u još veću kukavicu, jer se nosi i ponosi zakonom prirode: “Ili će imati svoj stav ili će znati da je kukavica, do kraja života!” On će reći i “Ne možeš ti protiv mene, ovo je moj svet.” Psiholozi se sa pravom plaše ove mračne figure, jer dosta često pređe granice i napravi veliku štetu. U stvari veoma su retki pravi, usavršeni primerci ovog duhovnog učitelja iliti Oca, što ćemo malo kasnije pojasniti.

Ostaje nam još da kažemo da je ovaj Otac završio svoje putovanje kroz individualnost, i on može da obezbedi svom sinu i materijalnu podršku za sve što je potrebno jednoj individui da se razvije…

Ovde sada nastaje i veliki problem. Problem zbog koga najverovatnije naokolo šetaju nekompletno formirane individue koje glume muške stavove a ipak samo trče da udovolje suprotnom polu, jer ni sami ne znaju ko su i šta su. Taj problem je prevazilaženje oca koji nije kompletan Otac. Šta ovo zapravo znači? Najjednostavnije objašnjenje je da je ovaj otac morao da bira da li će da pruži svom sinu obrazovanje o životnom iskustvu (stav) ili će da mu pruži svu finansijsku podršku da živi lagodno. Oba ne može, jer ili mora da radi po ceo dan, onda nema vremena za vaspitanje, ili može da vaspita, ali ne donosi prihode bog zna kakve i individua sina, iako zna da se bori, ipak nema uslove za napredak. Ovaj otac je ušao u svet roditelja nespreman, i ovo je i više nego česta pojava danas. Proces neminovno teče dalje tako što muškarac koji ima stav često fizički malaksava prerano i umire u svetu gde nije imao dobru osnovu za napredak. Često se odrekao školovanja zbog altruističkih poriva da pomogne starim roditeljima, braći, sestrama i tako dalje. A mnogo zanimljiviji je ipak ovaj drugi, sve češći i češći primer današnjeg “muškarca.” Pošto otac nije tu da ga vaspita on često sluša majku i uviđa (da se ohrabrimo da razgraničimo i kažemo) “ženske” prioritete. Majka ga uči da je bitna sigurnost i to da mora ostvariti napor u smislu da ima dovoljan prihod zbog sopstvenog gnezda sigurnosti, takozvane komfor zone. Ta ista komfor zona je bitna stavka u svetu jedne ženke, ipak zbog zakona preživljavanja – mesto gde se može roditi mlado i nezaštićeno stvorenje. I ovo je bitan deo za razviti u nečijoj svesti, ali to je često sve što majke znaju da razviju u svesti muškarca. Komfor zona, komfor zona, komfor zona… Koja majka će izazvati svog sina da ide u vatru nepoznatog?

Ovde se rodila jedna veoma zanimljiva društvena nenormalnost: često žene biraju baš ovakve nepotpune muškarce, bez svog JA, opterećeni komforom i prekomernim zarađivanjem. Nema veze što su kukavice, bitno je da život ide dalje kakav god da je. Čovek je još jednom našao način da na pogrešan način napravi kompromis i rezultat je možda i prenos nejakog gena muškarca.

Muškarac danas prevazilazi prvo neuspelog oca, onog kojeg je mrzeo jer mu nije obezbedio uslove za život ili onog kojeg je mrzeo jer ga nije naučio da bude muškarac. Ustvari današnji muškarac prvo mora da prevaziđe mržnju koju oseća prema svom neuspelom primerku oca, a zatim treba da poradi na polju koje mu nedostaje. Ali mnogi neće uvideti ovu alarmantnost. Teško je starog psa novim trikovima naučiti, pa makar mu pretili i izumranjem… Čak i iskrenije opaske nežnijeg pola govore u prilog ovome, nekompletnost i neostvarenost utiču u velikoj meri i na partnerske odnose.

Otac / Učitelj postaje sve više mit prošlosti, mračna figura moći koju suprotni pol još uvek vidi u svojim snovima, ali ne i na javi. Na javi ova figura ima dug put ispred sebe i velike šanse su, ne da će nastradati, već da će zastraniti.

Danas je najveća hrabrost za muškarca – priznati da nije kompletan u svojoj individualnosti. A to je ujedno i prvi korak ka napretku.

Drugi korak bi bio razuveravanje da neće biti slabi ako ovo priznaju. Iako će biti verovatno sputani povremenim zlonamernim društvenim opaskama. Dakle treba i njih izdržati.

Treći korak bi mnogima bio put u vatru i suočavanje sa smrću, to jest ritualna inicijacija sa svetom potpune nesigurnosti. Ali kako u civilizaciji naći idealan uslov da već povređen i iscrpljen mora da obitava blizu osobe koja želi možda da mu oduzme život? Prema definiciji fikcijskog mita ovo je idealan uslov, naglašavan kroz stare priče i legende, prenešen u očinačke filmove o odrastanjima.

Pitanje je da li mi ustvari živimo u svetu koji sve više ne vidi ovu mračnu stranu koja je potrebna da bi se stvorio pametan ratnik, delom lud, delom životinja, reptil, delom pesnik sa dušom, delom učitelj… Generacije prolaze, muškarac ovog kalibra može i uplašiti nežniji pol, uskoro će i nežnijem polu trebati hrabrosti da voli na pravi način, zbog naviknutosti na sve ovo gore navedeno.

Da li će društvo dozvoliti ovo tragično ignorisanje nekada prave slike moći zbijene u figuri Oca ili će ona naći način da preživi, pa makar i u podzemlju? Frojd je davno naglasio u svom delu Totem i tabu: “Ko prekrši tabu, taj time i sam postaje tabu.” Možda će današnji muškarac ipak naći vremena da popuni polje koje mu nedostaje i preuzeće na sebe tu neslavnu titulu moći. A možda i neće. Sve su šanse da neće. Civilizacijski komfor ga je isuviše usaglasio sa opšteprihvaćenim društvenim mitovima i usledila je lenjost duha. Telo se još uvek interesuje za nekog ili nešto, ali ne i za sopstvenu dušu.

“Znao sam tvog oca, i njegovog oca. Znam i tebe. Ali ti nikada nećeš upoznati mene. “

– Beleške o učitelju *

Konačno možemo reći da postoji i spoj iskustva i znanja, spoj koji je možda i najbolje suzbio i ukrotio snagu, i podario joj odmeren pogled na stvarnost. Ovakav Otac će držati distancu i uništavaće rečima, jer zna da reči imaju veću snagu nego sama snaga. A ako se sin osili, usprotivi se i napadne, onda tek ga i fizički lomi. On će gledati sa distance i smejaće se svakom napretku, lomiće tu individuu što ona više napreduje do momenta kada iz poraza može da ustane i konačno prevaziđe svog učitelja. Privilegija je imati ovakvog oca, jer postoje tačke začeća individualnosti van morala, van etike, van poštovanja… Momenti vatrenog pritiska, vrtlozi haosa i sam dah umnog bespuća. To su tačke krucijalnih preokreta koji će stvoriti životnu snagu koja će pomerati planine i uzrokovati promene.

Retki će razumeti pravu vrednost ovih inicijacija, a posle razumevanja, retki će se odreći svog dragocenog komfora u koji su toliko ulagali. Retki će postati očevi današnjice. Mnogi će u sebi, u svom srcu reći: “Nije to za mene…” I sebi nikada neće priznati da su odustali.

*Beleške o učitelju preuzete iz dnevničkih zapisa autora

Za P.U.L.S.E: Juror 8

Tekstovi iz sociologije na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Juror 8, Konflikt, Priroda konflikta