Luj-Ferdinand Selin – Putovanje na kraj noći

Filozofija očajnika i svedočanstvo o propasti kulture i svih ljudskih vrednosti kulminiraju u delima Luja Ferdinanda Selina, prvenstveno u njegova prva dva romana – Putovanje na kraj noći (1932.) i Smrt na kredit (1936.). U ovim delima izuzetnog francuskog književnika i pesnika predstavljene su okrutne varijacije na temu savremene civilizacije u kojoj ljudi ludački teže ka samouništenju, pritom neobjašnjivo uživajući sa žarom. Nepravda u svetu i hladnokrvna okrutnost čoveka prema čoveku rađaju kod Selina osećaj vrtoglave mučnine i gađenja. On kroz mračne i žestoke slike izražava prezir prema čovečanstvu i najavljuje njegovu propast, društvenu i filozofsku. Selin je prvi otvoreno progovorio o duhovnoj bedi savremenog čoveka, otvarajući vrata Roquentinu iz Sartrove Mučnine i Meursaultu iz Kamijevog Stranca – vrata egzistencijalizmu i njegovom konačnom obračunu sa ništavilom i neslobodama potonulog sveta nemorala i apsurda.

Knjiga za koju je Bukovski rekao da je najbolja u poslednjih dve hiljade godina, jedna je od onih koje su presudno obeležile književnost 20. veka. Do tada neviđeni izliv nihilizma, cinizma i ruganja ratništvu i herojstvu šokirao je mnoge kritičare, ali i oduševio francusku čitalačku publiku. Stilom koji na čitaoca deluje kao da mu autor neposredno govori, Selin opisuje doživljaje svog junaka u Prvom svetskom ratu, njegova putovanja u kolonijalnu Afriku i Njujork, i na kraju, povratak u posleratnu Francusku, gde otvara lekarsku radionicu. Jezik romana apsolutno je originalan – povremeno jezik ulice i podzemlja, povremeno liričan i intelektualan. Prema Selinovim rečima, njegov ključni izum je neposredna emocija, proizašla iz direktnog izražavanja pojava koje ga okružuju.

PUTOVANJE NA KRAJ NOĆI (1932.)

Zar je važna moja knjiga? Nije to književnost. Šta je onda? To je život, život takav kakav je. Ljudska beda me potresa, bila ona fizička ili moralna. Oduvek je postojala… ali se svojevremeno prinosila Bogu, bilo kojem. Danas u svetu žive milioni bednika, a njihovo očajanje više nema kud. Uostalom, naše je vreme – vreme bede bez umetnosti, ali je to jadno. Čovek je go, lišen svega, čak i vere u sebe. Svi se međusobno mrze. Kad bi znali da se vole!.

Kao Bretonac, ja sam mistik, mesijanac, sasvim prirodno fanatik – bez napora – bezuman. A uz to, paganin po apsolutnoj udivljenosti telesnom lepotom, zdravljem. Mrzim bolest, robijanje, morbidnost. Lišen svake ljubomore, donžuanizma, sadizma, itd. uvek sam negovao oduševljenje samo za lepotu oblika, njihovu salivenost, mladost, ljupkost i svežinu. Život je hteo da se nađem u okolnostima, u nezgodnim situacijama. Onda sam pokušao da ih predstavim na najzabavniji način, morao sam da budem memoarista da ne bih gnjavio čitaoca, ukoliko je to moguće. I to u tonu za koji sam za koji sam mislio da se razlikuje od drugih, pošto ne mogu da radim baš kao svi drugi. U vreme Putovanja ja još nisam smeo da idem do kraja, ako ne baš noći, ono svoje ideje. Međutim, tu se ipak nalazi ono što sam ja izumeo: neposredna emocija, kao u govornom jeziku. Nisam to učinio namerno, samo sam se trudio da biće i pojave izrazim najprirodnije moguće. Za pisanje treba stil. Priče! Treba se samo sagnuti i pokupiti ih, pogledati na ulicu. Ali pisati! Preneti drugom svoju groznicu, svoj strah, svoj glad, ljubav, bes. Treba prvo sve to osetiti, zatim naći sebe, razumeti sebe, raditi na svojoj dragocenoj ličnosti. Ja nisam čovek s porukom. Ja nisam čovek od ideja. Ja sam čovek stila. Užasavam se fraza, uglačanog jezika. Osećanje direktno sledim rečima, ne ostavljam mu vremena da se zaodene u fraze. dograbim ga dok je još u sirovom, bolje rečeno u poetskom stanju, jer čovekova suština, uprkos svemu, jeste poezija… Učiniti jezik ponovo osetljivim, da više treperi nego što obrazlaže – to mi je bio cilj.

Putovanje na kraj noći je romansirano pripovedanje u prilično čudnom obliku za koje ne vidim mnogo primera u književnosti. Pre je reč o nekoj vrsti emotivne simfonije nego o pravom romanu. Ljudi imaju tešku i vrlo bolnu sudbinu, pošto se priroda, u stvari, igra nama. Pate da bi umrli i čekaju da bi živeli. Tako je to: čekaju da žive, ali nikad uistinu ne žive. Osećaju da umiru i pate većim delom vremena. Očekuju penziju, neko unapređenje, čekaju da polože maturu, stalno nešto čekaju. Čekaju da budu voljeni, potom imaju nekoliko meseci zanosa, nekoliko kriza snošaja, potom se opet vraćaju u život mnogobrojnih obaveza. Čovek nije životinja, pošto on zna svoju budućnost. Zato u sebi nosi bojazan, vrlo opravdanu, od onoga što ga čeka. Životinja ne zna, sudbina je stiže i ona pati, ali ne predviđa ili vrlo malo. Životinja koju ubijaju to oseća, ali je to vrlo kratko, dok čovek može šezdeset godina unapred da vrlo dobro zamisli šta ga čeka.

Težnja ka sreći je velika obmana koja komplikuje čitav život! Zbog nje su ljudi tako naopaki, podli i nesnosni. U životu nema sreće, ničeg do nesreće, lake, teške, trenutne i trajne, javne, pritajene, skrivene, podmukle. Đavo ima dobar princip koji uvek važi. Kao i obično, bio je u pravu kad je Čoveka ćušnuo u materiju. Nije mu trebalo dugo. Za dva veka, ohol do ludila, uz pomoć mašina, postao je nepodnošljiv. I danas je takav: divalj, sit i presit, pijan od rakije, pijan od benzina, slep i nerazuman, nepopravljiv, mešanac ovčice i bika, ali i hijene. Baš je sladak!. Čovek je human isto koliko i kokoš ume da leti. Kad je iz sve snage šutneš u guzicu, kad je zvekeneš limuzinom, može da se vine čak do krova, ali se odmah vraća na bunjište, da pokljuca šta ima. To joj je priroda, ambicija. Isto važi i za nas, u društvu. Prestajemo da budemo najcrnja đubrad tek kad nas snađe katastrofa. Sreća je biti sasvim sam na obali mora i da me ostave na miru. I jesti vrlo malo, da, skoro ništa. I jedna sveća. Ne bih živeo s elektrikom i svim tim glupostima. Jedna sveća! Jedna sveća i da čitam novine. Druge da vidim kako se muvaju, da vidim kako ih podstiču ambicije, pravo pozorište, njihov život.

Neposrednim, veoma lucidnim stilom i pronicljivošću, sa dozom jetke ironije i bez ikakve patetike, Selin kroz lik glavnog (anti)junaka – studenta Bardamija (vojnika-dobrovoljca u besmislu Velikog rata i potonjeg lutalice na kraj noći) nemilosrdno komentariše društvo i pojedinca, njihove postupke i svet koji svojom zlobom, licemerjem, mržnjom i nasiljem čine nepodnošljivim za život. Proizašlo iz ogorčenja, bunta i egzistencijalne potrebe za Istinom, Putovanje na kraj noći predstavlja apsolutno originalnu, na momente brutalno iskrenu emotivnu simfoniju briljantnog i rezigniranog francuskog pisca Luja Ferdinanda Selina, čoveka koji ustaje smelo i beskompromisno protiv ustajalih laži, svetinja i poretka jednog društva i sveta zasnovanog na perfidnosti, zlu, sebičnosti, gluposti, mržni i vlastitoj apsudrnosti, gde nestaju sve prave vrednosti i potreba čoveka za humanošću, saosećajnošću i lepotom. Putovanje na kraj noći pozdravljen je kao francuski književni gorostas. Stil romana, njegov ritam, upotreba slenga i kolokvijalnog govora predstavljali su ogroman izazov tradicionalnim književnim konvencijama tog doba, i Putovanje na kraj noći je sa oduševljenjem primljeno u društvo velikih francuskih romana 20. veka. Stil romana je ikonoklastički, a antijunak romana Bardami nihilista i mizantrop.

Uvek me je plašila skoro potpuna praznina u meni, to što,u stvari, nemam nikakvog ozbiljnog razloga da postojim.Tužno je gledati ljude kad ležu, lepo se vidi da ih je baš briga što stvari idu kako bilo, lepo se vidi da ne pokušavaju da shvate zašto smo na ovom svetu. To im je svejedno. Spavaju kako bilo, naduti, učaureni kao školjke, nimalo osetljivi. Život sve skriva od ljudi.Da nema pričanja laži, svet bi se zaista mogao zaustaviti bar za dva ili tri pokolenja. A duša je neodgovorna.

Parižanin, student medicine – Ferdinand Bardami, odlazi dobrovoljno, kao francuski vojnik, da bi osetio čari Prvog svetskog rata. Tako počinje njegovo sudbinsko putovanje na kraj noći, putovanje samo za one retke i odabrane, one koji mogu da u potpunosti osete svu tamu i bolnu iskrenost istinskog života. Tako počinje njegovo putovanje ka onome čega se svi plaše.

Kad te svi toliko guraju u noć, ipak najzad negde moraš da stigneš, pomislih. I to je bila uteha.Hrabro, Ferdinande, govorio sam sam sebi, da bih se ohrabrio,pošto te već odasvud izbacuju sigurno ćeš naći ono čega se svi toliko plaše, sva ta đubreta koliko god da ih je, to dno noći. Zato oni i ne idu do dna noći?. Istina je agonija bez kraja. Istina ovoga sveta je smrt.

Čovek je pred užasom nevinašce, kao i pred uživanjem. Zar sam mogao i naslutiti ovaj užas kad sam krenuo s Trga Kliši? Ko je mogao i da zamisli, pre nego što zaista uđe u rat, sve to što krije gadna herojska i lenja duša ljudi? A kad sam zapao u ovu masovnu jurnjavu ka opštem ubistvu, ka vatri. Krenulo je iz dubina i, eto, buknulo je. Iznenada sam sagledao rat u celini. Izgubio sam nevinost. Treba biti skoro sam pred njim, kao što sam se ja našao u ovom trenutku, da bi ga čovek dobro video, gada, i spreda i s profila. Ljudi i samo ljudi se treba plašiti, uvek. Za njih je top značio samo buku. Baš zbog toga ratovi i mogu da potraju. Čak i oni koji ga vode, koji su neposredni učesnici, ne mogu da ga zamisle. I sa zrnom u trbuhu nastavili bi da skupljaju stare sandale kraj puta, jer još mogu da posluže. Tako i ovca, oborena na bok, izdiše na livadi, ali još pase. Većina ljudi umire tek u poslednjem trenutku, drugi počinju i pripremaju se dvadeset godina unapred, a ponekad i više. To su nesrećnici ovog sveta.

Asteci su obično, kako kažu, prosipali utrobu u svojim hramovima sunca žrtvujući po 80000 ljudi nedeljno bogu oblaka da bi im poslao kišu. U takve stvari čovek teško može da poveruje, sve dok ne pođe u rat. Ali kad se tu nađe, sve mu je jasno, i Asteci i preziranje tuđeg tela, jer je taj isti prezir mog bednog droba morao postojati kod našeg generala. Konji ipak imaju više sreće, jer i ako podnose rat kao i mi, od njih se bar ne zahteva da na to pristanu, da se prave da veruju. Nesrećni konji, ali slobodni! Oduševljene je, avaj, samo za nas. Gadost!. Najteži je poraz kad se zaboravi, a naročito kad se zaboravi ono od čega si crkavao nikako ne shvatajući kako uopšte ljudi mogu da budu takva đubreta. I kad se nađeš na ivici rake, nećeš se praviti važan, ali nećeš zaboraviti, jer sve treba ispričati ne menjajući ni reč, sav onaj pokvarenjakluk koji si video u ljudima, a onda možeš da pljuneš i mirno siđeš u raku. To je posao koji bi opravdao čitav jedan život.

Unutar apsurda i haosa opšte ljudske klanice, Bardami počinje da upoznaje stvarnog sebe i sagledava svet sa neke druge, za većinu nedostupne i ne baš prijatne strane, strane gde prestaju fine laži i namešteni, licemerni osmesi. On je u potrazi za čistotom Istine i Ljubavi. Ne nailazi na razumevanje ljudi, dolazi u sukob sa svetom apsurda i ogoljenog zla, a onda ga odvode i na posmatranje.

Ništa ne menjamo! Ni čarape, ni gospodare, ni mišljenja, ili ih menjamo dockan, kad više ne vredi. Rodili smo se verni: od toga crkavamo, takvi smo! Uzaludni vojnici, heroji za sve i majmuni koji govore, a reči im se muče, mi smo ljubimci Kralja Bede. Njegovi smo! Kad ne slušamo, on pritegne. Njegovi su nam prsti oko vrata, uvek, ne daju ti da zineš, dobro treba da paziš ako hoćeš da imaš šta da pojedeš. On za sitnicu davi. Kakav je to život?. Mi smo dole u utrobi broda, dahćemo, smrdimo, cede nam se jaja. A gore na palubi, u hladovini, sede gazde i baš ih briga, s lepim, ružičastim i namirisanim ženama u krilu. I tako ti oni stave cilindar na glavu i zaurlaju na nas iz sve snage:Mrcine, rat je! – tako vele. Krenućemo na one bitange iz domovine br. 2 i porazbijati im tintare! Hajde! Hitro! Na brodu ima sve što treba!.

Otkad se svet izvrnuo naopako, pa ispada lud svako ko pita zašto ga ubijaju, očigledno ne treba mnogo da bi nekog proglasili ludim. Samo treba još i to da prođe, ali kad je u pitanju izbegavanje opšte klanice, neki mozgovi dospevaju do izuzetne maštovitosti. Sve što je zanimljivo odigrava se na kraju u skrivenoj senci. Ništa se ne zna o pravoj istoriji ljudi. Na pristojnim sahranama čovek je takođe vrlo tužan, ali ipak misli na nasledstvo, na iduće letovanje, na udovicu, kako je slatka i za koju kažu da je i temperamentna, i da je pred njim, naprotiv, dug život, da možda nikad neće crći. Ko zna? Kad tako ideš u pogrebnoj povorci, svi ti duboko skidaju šešir. To ti je milo. Samo tad se treba lepo ponašati, pristojno izgledati, ne smejati se glasno, radovati se samo u sebi. To je dopušteno. Sve je dopušteno kad se ne vidi. Ogromna lukava podmuklost izbijala je na sve strane. Međutim, slabi su mi bili izgledi da sve to izbegnem, nisam imao nijednu od onih veza neophodnih za izvlačenje. Poznavao sam siromahe, to jest ljude čija smrt nikog ne interesuje.

Ako hoćeš da te smatraju pametnim treba samo da si silno bezobrazan – a ovo je najbolji dokaz. Kad si dovoljno bezobrazan, ništa ti više ne treba, skoro sve ti je dozvoljeno, apsolutno sve, većina je uz tebe, a većina odlučuje šta je dobro, a šta ne valja. Kad je čovek slab, snagu će steći ako u sebi uništi i poslednju trunku autoriteta kojih se plaši. Treba da nauči da ih vidi onakve kakvi su, i gore no što jesu, to jest s bilo koje tačke gledišta. To opušta, to vas oslobađa i predstavlja odbranu kakva se ne može ni zamisliti. To vam daje još jedno ja. Onda ste dvojica.

Krađa siromaha postaje kao neki protest pojedinca, shvatate li?. Kuda to vodi? Tako je kažnjavanje sitnih krađa, ne zaboravite, bilo gde, uvek krajnje strogo, ne samo kao način odbrane društva, već, i pre svega, kao ozbiljno upozorenje svim bednicima da budu na svom mestu i u svojoj kasti, mirni i vredno pomireni sa crkavanjem od gladi i bede vekovima i još duže. Za siromaha na ovom svetu postoje samo dva osnovna načina da crkne, bilo od krajnje ravnodušnosti svojih bližnjih u miru, bilo od ubilačke strasti tih istih u ratu.

Nakon iskušenja rata, Bardami kao usamljeni putnik nastavlja svoje čudesno putovanje i emotivnu simfoniju odlazeći prvo u Afriku (jednu od zemalja iz grupe francuskih kolonija) i tamo radi jedno vreme kao službenik (jedan od nemilosrdnih eksploatatora ljudi i sirovina) u trgovačkoj kompaniji, a potom ga put vodi u obećanu zemlju – Ameriku, tačnije Njujork a zatim i industrijski Detroit (gde na kratko ponovo radi jedan od besmislenih poslova i uviđa blagodeti sistema). Bardami napokon pronalazi svoj mir i nekog ko ga istinski voli i razume – Moli, devojku iz bordela. Na kraju, nemirni duh stranca u svetu apsurda tera ga na novi pokret(povratak u Francusku, čime se pakleni krug iskušavanja zatvara i otpočinje novi – bez kraja) i rastanak i on nastavlja svoje sudbinsko putovanje na kraj noći, poput usamljenog putnika, prokletog i izgnanog iz idiličnog sveta licemerja, bezdušnosti, zlobe, nasilja i perfidnih laži.

Dok traje rat, misliš biće bolje kad bude mir, i grickaš tu nadu kao bombone, a posle ipak sve ispadne samo govnarija. Prvo ne smeš da kažeš da se ne bi drugima zgadilo. Iz puke dobrote. A onda jednog dana izlaješ sve to pred svima. Dosta ti je da se daviš u govnima. Možda to i tražimo u životu, samo to, najveću moguću žalost, da bismo postali ono što jesmo pre no što ćemo umreti. Usamljeni putnik najdalje stiže!.

Selinovo vanvremensko Putovanje na kraj noći ostaje poput emotivne simfonije sazvučje nestvarnih tonova u kakofoniji obolelog sveta, tračak svetlosti u totalnoj pomrčini licemernog sveta. Bila je to moćna i beskompromisna najava Selinove opsesivne i ogorčene težnje za istinom, njegova iskrena pobuna protiv reda i svetinja jednog lažnog društva, satkana od lucidnih, nemilosrdnih komentara njegovog glavnog junaka. Ovaj genijalni roman, Selinova duhovna autobiografija, ukrašen stilskom savršenošću i beskompromisnom hrabrošću ostaje poput monolita uokvirenog čudesnim spleenom da govori kroz vreme kao jedno od najvećih i veoma uticajnih književnih dela dvadesetog veka.

Za P.U.L.S.E Dragan Uzelac

Dragan Uzelac, Književnost, Luj-Ferdinand Selin, Putovanje na kraj noći