Simbolizam senki u drevnim religijama, Mirča Elijade

Preliminarna napomena: nema govora započinjanju detaljne analize na ovih nekoliko strana, zadovoljićemo se da ukratko predstavimo određene aspekte koje direktno pripadaju predmetu ovog članka, simbolizmu Senki u primitivnim tradicijama. Simboli otkrivaju modalitet stvarnog ili duboku strukturu Sveta i na duhovnom horizontu primitivnog čoveka, stvarnost se meša sa svetim, a svet se smatra kreacijom Boga.

Simbolizmu senki moramo pristupiti jednovremeno na svim nivoima na kojima se on pojavljuje – imamo priliku da opazimo njegov značaj ukoliko imamo na umu sve njegove kontekste. Senke simbolizuju Kosmičku Noć, neizdiferencirani totalitet, nestvoreno, tajnu. Iz jedne perspektive, Senke se mogu poistovetiti sa Haosom, pošto nema  forme koja je primetna, nema strukture koja je razdvojena, to je modalitet prethodno stvorenog. Senke simbolizuju u isto vreme ono što je pre manifestacije oblika i što je posle nestajanja, kada se forme regenerišu u prvobitnu masu.

U ikonografiji američkih, okeanijskih i azijskih Indijanaca prelazak iz senki  u svetlo, iz nemanifestovanog u kosmogoniju označen je maskama, simbolom tame;

Ali strogi odnos između simbola Senki (podzemno čudovište, tigar itd.) i Svetla (Sunce, fazan itd.) uči nas da se Senke ne vrednuju samo u negativnom smislu (ne-bića) već i u pozitivnom smislu: šuma ‘nestvorenog’,  ‘semenje’.

Prekosmogonijski Haos nije ne-biće, već totalitet, stapanje svih formi.

To postaje još očiglednije kada ispitamo kontekst simbolizma Senki: inicijacijski kontekst.

Poznato je da u većini tradicionalnih društava inicijacijski obred u pubertetu suštinski obuhvata ceremoniju simboličke smrti i ponovnog rađanja iskušenika. ‘Smrt’ je označena ritualnim torturama postojanja ‘neprosvetljenog’ koje je prethodilo posvećivanju (inicijaciji), ali izolacijom u žbunu ili osamljenoj kolibi, što je zapravo izdvajanje u Senke. Šuma, džungla, Senke simbolizuju ono što je iza, ‘Pakao’. U tom kontekstu Senke simbolizuju jednovremeno smrt i Kosmičku Noć, regresiju u nestvoreni, prekosmogonijski oblik. Sa druge strane, biti zatvoren u inicijacijsku kolibu simbolizuje matericu majke. ‘Smrt’ posvećenika označava i regressus ad uterum, i povratak u prekosmogonijsko stanje. Često koliba u koju se zatvara posvećenik predstavlja telo ili otvorena usta morskog čudovišta, krokodila ili zmije. U nekim delovima Surinama otvori kroz koje posvećenici prodiru nazivaju se ‘zmijska usta’. U Novoj Gvineji se za obrezivanje dečaka gradi koliba koja ima obli čudovišta Barluna, ulazak u kolibu jednak je ulasku u stomak, utorbu Barluna.

Inicijacija čini ‘novo rođenje’ i tako simbolički ponavlja regresiju u matericu Ali, primereni model embriologije, štaviše , svih stvaranja, svih sačinjavanja, jeste kosmogonija. Ulaženje u trbuh je ekvivalentno regresiji u prvobitnu prazninu, u Kosmičku Noć, a izlaženje iz  čudovišta je prelaz iz Haosa u Stvaranje.

Regresija u Haos često se potvrdjuje tako što se uzima doslovno, to je slučaj, na primer, sa inicijacijskom bolešću budućih šamana koja je često smatrana istinskim ludilom.Kao rezultat toga, svedoci smo potpune krize koja vodi u dezintegraciju ličnosti. Na horizontu drevne spiritualnosti, ‘psihički haos’ se vrednuje kao odgovor na ‘prekosmogonijski haos’, amorfno i neopisivo stanje koje prethodi celoj kosmogoniji. Ali, znamo da je za drevne i tradicionalne kulture simbolički Haos neophodan za sva nova stvaranja koji god da je nivo manifestacije, svakom novom sejanju ili novoj žetvi prethodi kolektivna orgija koja simbolizuje reintegraciju totalne ‘konfuzije’, isti simbolizam prepoznajemo i u ‘ludilu’ budućih šamana, u njihovom ‘psihičkom haosu’, u Senkama u koje su zalutali, a to je znak da je profani čovek spreman na poništenja i da je nova ličnost na putu da se rodi.

Iz određene perspektive možemo videti usklađenost početnog ‘ludila’ budućih šamana sa poništenjem stare ličnosti, koje prati ulazak u trbuh čudovišta ili silazak u Pakao. U svim tim kontekstima zainteresovani smo za potpuno uranjanje u Senke. Svaki početni događaj ove vrste uvek se završava stvaranjem nečeg, osnivanjem  ‘sveta’ ili novim načinom postojanja.

Polinežanski mit odlično ilustruje to što smo upravo rekli. Na kraju života bogatog avanturama, Maui, veliki maorski heroj, vraća se u svoju zemlju, svojoj babi, Velikoj Gospi Noći. Nalazi je usnulu i brzo, skidajući odelo, prodire u njeno ogromno telo. On prolazi bez incidenta, ali kada se spremi da ode, zapravo kada je još uvek više od polovine njegovog tela u njenim ogromnim ustima, ptice koje su ga pratile prasnu u smeh. Naglo se probudivši, Velika Gospa Noći stegne zube i prepolovi heroja, koji umire. Maori kažu da je zbog toga čovek smrtan, a da je Maui uspeo da napusti telo svoje babe nepovređen, ljudi bi bili besmrtni.

Mauijeva baba je Mater Terra. Ulazak u njeno telo jednak je silasku u život podzemne dubine, u Pakao. Ovoga puta reč je o tome da se suočava sa smrću bez umiranja, silazi u Kraljevstvo Noći i Smrti i vraća se Živ – što šamani rade u vreme transa. Maui je tražio besmrtnost, dakle on je verovao da je sposoban da tim inicijacijskim podvigom uspostavi novo ljudsko stanje, slično onom kod bogova.

Mnogostruke osobine simbolizma Senki mogu biti klasifikovane kao što sledi:

1. na kosmologijskom nivou: Kosmička Noć, prethodno stvoreno, totalitet, stapanje formi, Haos;
2. na antropokosmičkom nivou: nadalje Pakao, ali i materica majke, regressus ad uterum, Zemlja Smrti, ali i ‘nestvoreno’, seme;
3. na antropološkom niovu: smrt, ali i inicijacija, tj. ritualna smrt praćena mističkim ponovnim rođenjem;

Deo iz knjige ‘Simbolizam, sveto i umetnosti’, Mirča Eliajde

Originalni naziv ‘Symbolism, the Sacred, and the Arts’, Mircea Eliade

prevela sa engleskog: Dubravka Alić

Um i Spoznaja na portalu P.U.L.S.E

  Mirča Elijade, Mit, Senke, Um i spoznaja