Skamenjeni haski – U svetu su se još pisale knjige. Istina, industrija cenzure je funkcionisala besprekorno – mnogo više se čitalo, istraživalo, analitička odeljenja bila su prepuna kreativnih mladih ljudi, što su doktorirali u Berlinu, Parizu, Pragu, pa čak i u Osaki. Znanje je bilo dostupno svima: biznis-ovisnicima, religioznim fanaticima, klanovima u oblasti kulture, tradicionalnim protivnicima slobode govora i kritičkog mišljenja. Informacije su se caklile posvuda, poput mnogobrojnih aksesoara, koji su visili sa svakog mobilnog telefona, umreženog u večnost. Odatle se tragalo za podacima o smislu, barenom povrću s kolutićima presne šargarepe, o korporativnim stipendijama, slobodnim mestima u vrtićima, veštačkoj inteligenciji i oplodnji, te preciznom obaveštavanju o tome gde i kako nabaviti asimetrične čarape za naredno leto, kao i o mnogim drugim zanimljivostima vezanim za mogućnosti potrošača, odnosno jednu beskonačnu kombinatoriku raznolikosti.

Veronika je bila umorna, odviše umorna. U svom nesređenom slikarskom ateljeu, koji je bila nasledila od dalekih rođaka što su se pre nekoliko decenija preselili u Kanadu i živeli od socijalne pomoći, daleko od sina, a tako blizu majčine samrtne postelje, nije stizala da oduva ni prašinu s monitora računara, pored koga se rumenelo jedno četvrtasto dugme, tik uz neveliku tastaturu. A tamo su se odvijali pravi ratovi: za teritorije i finansijski uticaj na globalnoj sceni, za nove kolonije, strateške proizvode, useve i semenje, sve i svašta… Iako je bila vrhunski profesionalac, u ovom trenutku to joj nije značilo ništa. Ugovorom zaštićeno pravo na privatnost garantovalo je željeni mir. Makar na papiru. Automatski masažer se upravo bio pokvario. Bolovi u levoj ruci, što su se s manjim intenzitetom protezali i preko dlanova, čitavu noć nisu prestajali.

Možda bi trebalo da nabavim bioničku šaku – promrmljala je u dahu, ali za to u ovom času nije imala dovoljno sredstava, a ni vremena.

Osvanuo je jedanaesti dan otkako joj je majka bila u komi, što je prirodno usledilo posle više uzastopnih moždanih udara koji su doveli do katastrofalnih oštećenja organizma. Ipak, svi vitalni organi su bili u funkciji. Najsavremeniji aparati, na koje je bila priključena, pokazivali su stabilno stanje pacijentkinje; osim bubrega, nije pretilo otkazivanje nijednog drugog organa. Mozak je, međutim, i dalje bio u dubokom snu. Sada su se njegove vibracije činile jedva primetnim. Stimulacija čitave moždane regije, i to različitim nadražajima, odnosno binauralnim bitovima (sa frekventnim razmakom među zvucima od 30 Hz), realizovana je u svrhu eksperimenta koji su zajednički izvodili studenti kvantne medicine i estetičari pitagorejske orijentacije. Iako se činilo da telo sneva, ovo stanje je, u stvari, bilo toliko različito od svih prethodnih manifestacija života. Jer, u toku spavanja, ono je bilo delimično ili potpuno paralisano, dok je mozak ostao slobodan, kreativan i pokatkad lucidan; komatozno stanje, na izvestan način, lišava telo svih misli, želja, vizija, te se može reći da je ono izolovano od najznačajnijih spoljnih pritisaka, iako maska za kiseonik, te elektronska narukvica što ga s vremena na vreme kontroliše i steže, predstavlja možda poslednji represivni dodir sa tzv. stvarnošću. Telo, dakle, ne sanja… I možda je upravo stoga opušteno i, paradoksalno gledano, srećno – tešila se Veronika, prevlačeći kažiprstom po grandioznom slikarskom platnu.

Izvesno, trebalo je blagovremeno zaveštati organe: oči su bile posebno na ceni. Ali, sada je za to bilo kasno. Doletela je u Pariz, u svoj nekadašnji atelje, čim je saznala dramatičnu vest, ostavivši za sobom kompletnu prošlost i neplaćene račune za struju, vodu i grejanje. Vila „Butterfly“ u novogradnji, trenutno je zvrjala prazna. Trebalo joj je nekoliko meseci da je kompletno sredi. U kući se, na njeno iznenađenje, mogao zateći još po koji radnik. Majka je samo trepnula i nastavila da diše. Negde su gorela deca. Materijalizovana smrt čekala je tu, kod prvog ugla, neraspakovana. Trebalo je samo povući rajsferšlus i suočiti se s istinom…

… Ženka haskija je dugo bolovala. Imala je upalu žlezda, otežano disanje. Po brodskom parketu kretala se veoma tromo i usporeno. Bila je stara i poluslepa. Setivši se majke na samrti, Veronika je razmišljala o svom poljskom poreklu, devojačkom prezimenu koje je u sebi – kako su joj kasnije objasnili – sadržalo čak tri reči, u značenju nekakvog „malog drveta“. U pogledu svog porekla, zbunjivala je mnoge kod kojih je bila posebno označena u poverljivim fajlovima. Retke fotografije, prilično izbledele, sa sibirskim haskijem u prvom planu, bile su gotovo jedini trag koji je imala o sebi. Njenu nestalnu dušu su, zapravo, posedovali totemi, što su se na gradskim zastavama vijorili visoko na nebu. Odatle su je posmatrali i diskretno nadzirali. Najviše je volela medvede, vukove i ovce. Ove poslednje otuda, što se njena ljubimica, ženka haskija, neko vreme starala o njima.

Mnoštvo indijanskih totema, koji su je štitili u kriznim situacijama, činili su njen život potpunijim i relativno podnošljivim. Recimo, kada je jednom prilikom bila na brodu, a keruša se razbolela, trebalo je sačekati iskrcavanje u prvu luku i odvesti je kod veterinara… Vremena je bilo malo, toliko malo da ne bi moglo da stane ni u završnicu Poove poeme „Nevemore“. I dok je jedan odani život oticao niz prljavu palubu teretnog broda, pitala se o čovekovoj moći, snazi kojom prevazilazi životna uganuća, sezonsku teskobu i konstantne probleme s egom. Jer, sigurno je bila među najboljima u svom poslu, spretna poput lasice, s mudrošću krokodila i trpeljivošću krda slonova. Kada je, tokom detinjstva, zamišljala kojom će se profesijom baviti i šta joj je osnovna životna misija ili poziv, opsesivne misli uvek su je vodile ka jednom: nepogrešivoj intuiciji kojom je, uz pomoć upaljača, redom fotografisala sve svoje klijente, da bi ih potom isecala sa slike, i ostavljala zaturene po fiokama, za večno sećanje.

Tako je; ona zvanično nije postojala, i u službi je, svakako, o tome ostao nekakav trag. Bio je to njen možda jedini, ili bar najznačajniji uspeh u životu. Pobeći iz Berlina, pa zatim iz Kelna, zaglaviti se u nečemu neopipljivom, nestati sa zvaničnih fotografija, ostati nemušt, nesaznatljiv i nepostojeći u oku gomile. U tom fluidnom međuprostoru, totemi su je upozorili na još jedan treptaj, pa još jedan. Bilo je to sve. Potom su majku tiho skinuli s aparata. Telo se potpuno smirilo i opustilo, kao da je sa sebe otkinulo i poslednju pokoricu neba. Vizije su konačno prestale. Leto je bilo na izmaku. Šume su zadobile tirkiznu boju. Vreme se prekinulo na najnezgodnijem mestu, ostavši da visi na klatnu individualne istorije sloma i pobeda.

I odjednom, neka nova snaga se izlila iz nezgrapno izdvajanih indijanskih figurica, poispadalih iz džepova farmerica. Ponešto svetlosti drhtalo je u dubini sobe. Veronika nije mogla da zna da li je njena keruša još živa. Teturajući po ateljeu, činilo joj se da sigurno vidi i oseća svoje toteme. Tigar i polarni medved su bili tu, uz nju. Uspela je da preživi kritičnu noć, pa čak i narednu. Konačno se vratila u život, ločući prosutno mleko iz tek otvorenog frižidera. Telefon je isprekidano zvonio, dok je on, kratko podšišan, čekao pred vratima. Totemi su mu otvorili vrata verande i sve je nekako bilo po starom… Oni, haski i nebeski svod u majčinom oku.

Nešto kasnije, posmatrajući jutro s prozora, ispratila je, istovremeno, i izrešetana tela što su uplovljavala u maglu. Leševi su bili koščatai i zgrčeni, podsećali su na decu, ali o tome nije smela da misli. Pravila su bila unapred dogovorena, bez mogućnosti problematizovanja načina poslovanja. A i s kim bi vodila te „pregovore“ –  možda s realnošću? S mučnim iskustvima čovečanstva? Istorije? Religija i „civilizacija“? Valjalo je ipak sačekati da se magla podigne, zatim nabaviti novi otirač, kofu za polivanje cveća i još neke važne sitnice. Majka je konačno nestala sa fotografije, iz gornjeg desnog ugla; gomila šuta je istovarena iz vile „Butterfly“, a sa njom i keruša haskija, skamenjena, bez nevinih psećih snova, s njuškom upravljenom ka večnosti.

Mami i tati, gde god da su…

Divna Vuksanović

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Divna Vuksanović, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi