Skeč o Oskaru Vajldu – Monti Pajton

34 Tite Street, Chelsea

Vreme desavanja : London 1895.

Mesto desavanja : Salon u rezidenciji Gospodina Oskar Vajlda,  34 Tite Street, Chelsea

Prisutni : Michael Palin – George Bernard Shaw,  John Cleese – James McNeill Whistler, Graham Chapman – Oscar Wilde i Terry Jones – The Prince Of Wales

Neka vrsta snobizma je voleti apsurde Monti Pajtonovog letećeg cirkusa. Ti britanski komičari, sajednim jedinim Amerikancem među njima, počeli su sa Bibisi TV-serijom da bi, posle velikog uspeha, snimili nekoliko urnebesnih celovečernjih filmova o legendarnom kralju Arturu i Isusu Hristu. Duhoviti pisci, čak sofisticirani intelektualci, sa uspehom su parodirali sve čega su se dotakli, pa i Oskara Vajlda sa njegovim čuvenim aforizmima, prerafajlitskog slikara Vistlera i Princa od Velsa, u dijalogu koji počinje od lakih doskočica da bi se završio kočijaškim uvredama.

Skeč o Oskaru Vajldu

 Zumiranje na scene iz sirovog  filmskog materijala, prolazak luksuznih fijakera. Preko filma titl: LONDON 1895. Zatim titl: Rezidencija G. Oskara  Vajlda. Počinje odgovarajuća otmena muzika. Vožnja kroz Vajldov salon. Gomila naroda, obučenog kako dolikuje ambijentu, u tipičnom lepršavom razgovoru, afektirano se smeje i pije šampanjac.

PRINC OD VELSA: Čestitam, Vajld. Vaša najnovija drama je veliki uspeh. Ceo London priča o vama.

OSKAR: Postoji samo jedna stvar na svetu gora od toga da se o vama priča, a to je da se o vama ne priča. Sledi petnaest sekundi uzdržanog i ulagivačkog smeha.

PRINC: Vrlo, vrlo duhovito… Vrlo, vrlo duhovito…

VISTLER: Postoji samo jedna stvar na svetu gora od toga što ste duhoviti, a to je da niste duhoviti. Još petnaest sekundi istog smeha.

OSKAR: Kako bih voleo da sam ja to rekao!

VISTLER: Reći ćete, Oskare, reći ćete. Još smeha.

OSKAR: Vaše visočanstvo, da li znate DŽemsa Meknila Vistlera?

PRINC: Znam, mi zajedno igramo badmington.

OSKAR: Postoji samo jedna stvar na svetu gora od toga da se zajedno igra badmington, a to je da ga igrate sami. (Tišina.) Kako bih voleo da ja to nisam rekao!

VISTLER: Ali ste rekli, rekli. (Smejuljenje.)

PRINC: Moram da se vratim kući u palatu.

OSKAR: Vaše visočanstvo je kao velika krofna punjena pekmezom, sa šlagom odozgo.

PRINC: Molim!

OSKAR: Hm… To je jedna Vistlerova.

VISTLER: Ja to nikad nisam rekao.

PRINC OD VELSA, u iščekivanju, zuri u VISTLERA.

VISTLER: … Pa, Vaše Visočanstvo, hteo sam da kažem da ste kao krofna, hm, vaš dolazak nam je pričinio zadovoljstvo… a vaš dolazak izaziva u nama samo dodatnu glad… (Smeh) Vaše Visočanstvo, vi ste kao mlaz mokraće slepog miša.

PRINC: Šta!

VISTLER: To je jedna od Vajldovih. Jedna od Vajldovih.

OSKAR: Ta pizdarija nije moja! Ona je Šoova!

ŠO: Ja sam hteo da kažem, Vaše Visočanstvo, da vi sijate kao komad zlata kad je svuca unaokolo mrak.

PRINC (prihvata kompliment) Ah!

OSKAR (Vistleru) U pravu ste! (Princu) Vaše Visočanstvo je kao napad tripera. Najpre uživanje, a onda bol u pimpeku.

PRINC: Šta?

VISTLER i OSKAR: Jedna Šoova, jedna Šoova!

ŠO: Vi, propalice! Ovaj… ja sam hteo da kažem, Vaše Visočanstvo, šta sam ono hteo da kažem…

OSKAR: Prešli smo ga, DŽim.

VISTLER: Hajd’ sad, Šoji! 

OSKAR: Hajd’ sad, Šoji!

 ŠO: Ja sam samo hteo da…

OSKAR: Hajd’ sad, Šoji!

VISTLER: Valjda možemo malo da se našalimo, Bern.

 OSKAR proizvodi ustima zvuk kao da prdi. Princ se rukuje sa Šoom. Opšti smeh. Kraj

 (S engleskog preveo Jovan Ćirilov iz  ‘Najkraće drame na svetu ‘)

Autor o knjizi

Kad je kratko – dugo

‘Kad je Petru Krdu u ovoj ediciji 1999. godine objavio moju malu antologiju” Najkraće drame na svetu”, tiraž je planuo za nekoliko meseci. Na Fakultetu dramskih umetnosti, i profesori i đaci, obilato su koristili tu knjižicu za svoje ispitne predstave. Čak sam jednu predstavicu sastavljenu od tih dramica video. I baš se čudim da još niko nije napravio predstavu na nekoj od malih scena naših velikih pozorišta. Antologija nije izašla iz štampe, počeo sam da nalazim još malih drama velikih autora. Među prvima su bili Antonen Arto i Ivo Andrić. Na jednoj od promocija moj kolega Jovan Hristić izgrdio me je na pasja kola što u knjigu nisam uvrstio parodije na operska libreta Stanislava Vinavera. A nekoliko autora mi je ponudilo da specijalno za ovaj nastavak antologije napišu svoje najkraće drame. Neke od njih sam ja animirao da ih napišu. Plodove te „ponude i potražnje” naći ćete u ovoj knjižici. Za ovu novu pregršt kratkih drama imao sam bolji naslov nego što je ovaj koji se našao na koricama. Glasio je Još kraće drame, drugi deo, ali u ovoj novoj zbirci ima i kraćih i dužih od drama u onoj prvotnoj, pa nisam hteo, radi dobrog naslova, da mimoiđem istinu. Podnaslov bi mogao da bude Od Indije do Inđije, jer je u knjizi prvi autor Amaru (VIII vek) iz Indije, a poslednji Zoran Jovanović iz Inđije. Kao Romu, njegovi daleki preci su poreklom iz drevne Indije, prognani sa tog potkontinenta baš u vreme kad je živeo Amaru. Petru Krdu ima ideju, ako se tiraž i ove knjižice rasproda i približno tako brzo kao prvi, da izda oba dela u jednoj knjizi. Nije loša ideja. To će me spasti truda i troškova da prijateljima, a i ponekom neprijatelju, fotokopiram prvu knjigu. Već odavno ne pozajmljujem unikatne primerke knjiga iz svoje biblioteke, a naročito ne one čiji sam autor. Jer, priznaćemo, mi, Srbi, gotovo bez izuzetka, nemamo običaj da vraćamo pozajmljene knjige.’

Jovan Ćirilov, autor knjige “Najkraće drame na svetu”, izvinio se u uvodu što su njegovi “uvodi u pojedine drame katkada duži od samih drama”. Petru Krdu, izdavač knjige, prekinuo je nabrajanje šta je sve uradio i šta zanima Jovana Ćirilova, kako bi biografija u njemu bila kratka. Nenad Prokić, recenzent, uspeo je da opiše i pronikne u te čudne drame kratkim tekstom.

Knjiga je, dakle, zarazna.

Knjiga izvesno jeste jedinstvena na svetu: niko nigde nije objavio zbirku najkraće drame osim sada Književne opštine Vršac, a moguće da je Ćirilov jedini kolekcionar takve forme književnog roda kome sažetost nije odlika. “Čini mi se da sakupljam najkraće drame već jednu, i još šezdeset godina. Sva moja iskustva o drami su u toj knjizi”, kaže Ćirilov. Sve je počelo još dok je Jovan Ćirilov bio član redakcije “Narodne knjige”. Dogovoreno je da David Albahari napravi antologiju najkraćih priča, a Ćirilov antologiju drama. “Gde god sam putovao, a putovao sam dosta, uvek sam mislio na moju zbirku. Kopao sam po knjižarama, raspitivao se. Slagao ih na polici, imao svesku u kojoj sam ih beležio. Sakupio sam ih toliko, da znatno prevazilaze mogućnosti jedne knjige.”

Šezdesetak odabranih drama jedino je bilo moguće svrstati hronološki. Najstarija je “Susret između Arlekina i Brigele”, komedija del arte, 16-17. vek. “Venclovića mi je otkrio, a ko bi drugi, nego Milorad Pavić. Jednu mi je izabrao i iz svog opusa, to je ‘Zvezda ili vertep’. Dušan Kovačević nema kratke drame, ponudio sam mu da je napiše za ovu antologiju, i tako sam dobio ‘Ponoćnu poštu’. Ljubivoje Ršumović je bio iznenađen kad sam za neke njegove pesme smatrao da su dramoleti.” Ćirilov kaže da je Branislav Nušić, odnosno njegova mini-drama “Kod jagnjeta”, potpisana pseudonimom Ben Akiba, pravo otkriće. Čitaocima je otkriće da je filozof Šopenhauer pisac drama. Sada je prvi put objavljen prevod Dragoslava Andrića “Radostan Uskrs”, dramolet Pjer Kamija, komediografa nepoznatog kod nas, iako ga Milan Gutović igra u “Džepnom teatru” od osamdesetih do danas, ali mu nije spominjao ime. Prvi put je objavljena i drama Dragana J. Ristića, profesora iz Niša, jednog od dvadesetak ljudi koji su Ćirilovu, na vest da priprema ovu knjigu, poslali svoje priloge. Ristić je pored “(S)udbe” poslao i svoje prevode Ćirilovu nepoznatih austrijskih pisaca. Jednočinka Nikolaja Koljade “Radio” nije objavljena u Rusiji, samo u Nemačkoj, ali u okviru njegove memoarske proze, i ovde kod Ćirilova. “Ni Koljada nije očekivao da će je Rusi objaviti, on sam ovaj svoj tekst s puno razloga naziva bezobraznim. Mi malo drugačije od njih gledamo na te stvari. Takvi kurioziteti su mi, podrazumeva se, bili najveće zadovoljstvo. Pomenuo bih dijalog ‘Gaće i košulja’. Objavio ga je bečki folklorist Fridrih Kraus, rođen kod Slavonske Požege, u jednom glasilu za folkloristička ispitivanja i proučavanja polnog morala. Tu je objavio i druga usmena ‘bezobrazna’ narodna kazivanja koja je sakupljao krajem prošlog veka, ali je samo ovo zapisano u dramskom obliku.”

Taj dijalog između Mirka i Marice je najkraća drama od svih u knjizi. Najdužu među najkraćim, napisao je, ko bi rekao, Ežen Jonesko. Ćirilov napominje da je predstava “Pozdravi, Jonesko” igrana u Zagrebu u režiji Ivice Bobana i da su te tri-četiri stranice teksta na sceni trajale duže od sata. Jonesko je gledao predstavu i bio je oduševljen. Pisci najkraćih drama, kaže Ćirilov, uglavnom nisu mislili da će one biti izvedene. “Pisali ih često sebi za zabavu, kao probu pera. Nušić, ovu koju sam objavio, svakako nije pisao za scenu. Apoliner je opisao kako da se izvedu. Futuristi i nadrealisti su svakako mislili na scenu kad su pisali. Naravno, nisu znali da će biti izvedeni. Aleksandar Popović je kratke drame pisao za radio. Amerikanci su često pisali skečeve, to su odlične parodije, i objavljivali ih. Ja sam objavio skeč o čuvenoj vamp glumici Taluli Benkhed, šalu šta joj se dešava kad ostane bez kuvarice a treba sebi da spremi večeru, koji je napisao Džozef Stajn.”

Šta god da im je tema, u najkraćim dramama “sve izgleda kao tačno shvaćeno, usvojeno i izrečeno, a u osnovi ipak nije ili tako ne izgleda, međutim ipak jeste”, piše u recenziji Nenada Prokića. “Kao da je drska interpretacija velike ljudske nervoze u njima našla svoju najadekvatniju formu. Nemilosrdnost, odsustvo patetike, nemanje vremena, prenadraženost, neka akrobatska tuga, najbolnija redukcija, ubistveni humor, temeljna izvrnutost, konflikt i apsurd, otvorena rana – osnovni su elementi takvih dramskih krhotina.”

Odmah nakon ove knjige, dogovorena je druga. “Kad je objavljena ova, mnogi su mi javili gde da nađem još najkraćih drama, pa smo se Petru Krdu i ja dogovorili da napravimo ne dopunjeno izdanje nego novu knjigu.” A prethodiće joj, takođe je dogovoreno knjiga najdužih monodrama na svetu (“Koljada ima i na 20 strana”), i knjiga najlepših monologa. “Tako je iz ove jedne, eto, nastala serija.” Smišljene su već i korice knjiga. “Zajednički će im biti jedan kuriozitet: dogovoreno je da u svakoj bude reprodukcija neke od slika koju ja imam u stanu i koju ja odaberem. Na ovoj je ‘Oplakivanje (Posvećeno Sartru)’ Dragana Mojovića. Jednom sam bio u njegovom studiju i ispričao mu da neobično volim tu njegovu sliku, da sam godinama hteo da je imam, i Mojović mi je poklonio. Sad razgledam po zidovima i gustiram šta će biti na naslovnim stranama sledećih knjiga.”

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Jovan Ćirilov, Književnost, Monti Pajton, Oskar Vajld, Skeč, Tv serije