Verujem da ste ubeđeni da vi birate knjigu, koju ćete pročitati? No, moram vas razočarati, niste vi glavni, iako vam se čini da jeste. Ne, nema tu nekih nadprirodnih sila, nekih izakulisnih dešavanja, već jednostavno knjiga bira vas. Taj njen put do vas otelotvoruje se u njenim pojavljivanjima na bilbordima ili pak u razgovoru uz preporuku prijatelja. Ili pak odete u lokalnu biblioteku, onako potpuno nespremni, bez spiska, ali čim kročite kroz njene odaje, ta knjiga, ona prava za vas, ona sija. A vi nesvesno omađijani, donekle, slepo pratite taj njen iskričavi sjaj. U tom trenutku nastaje magija, vi ste naprosto privučeni i ne možete da odolite njenom nevidljivom zovu. Ta knjiga, možda, nema najdivnije korice, ali vaša ruka nesvesno poseže za njenim mekim hrbatom. Vi ste ti koji ste očarani. Poput ljubavnika ste koji se, vođeni snažnom energijom privlače. To je ta hemijska reakcija, koja podiže nivo dopamina u mozgu i zbog koje srce jače udara, a koja se ispoljava u nežno-isceljujućem zagrljaju knjiga-ljubavnika. Može biti da pisac ili spisateljica nisu imperatori svetske književnosti, takođe, možda njihova imena nisu toliko poznata na belosvetskoj književničkoj sceni. Možda taj ljubavnik ne predstavlja u potpunosti savršenu sliku vašeg viteza, ali tu je ta energija, koja vas privlači, koju ne možete zanemariti, odbaciti, ignorisati. Ono što možete da uradite, možete joj se prepustiti. Da li će to biti rolerkoster vožnja ili mirna luka, koja će vas isceliti, nije ni važno toliko. Iz tog susreta, svakako ćete nešto naučiti. A samo od vas zavisi da li će te nešto od naučenog i primeniti. I upravo u toj primeni krije se ona dovoljna količina mudrosti. Baš na identičan način, dogodio se moj susret sa Suzan Sontag.

Njena knjiga, zračila je takvim sjajem da je u senci ostavila sve druge koje su se našle u njenom prisustvu. Svojom toplom aurom, sve druge je zasenila. Iako je njeno ime počelo da iskače, tu i tamo, kao i sabijeni tekstovi o njenom političkom aktivizmu, ti obrisi raspirili su moju radoznalost. Bilo je to poput prvih, nesugurnih, sitnih koraka u procesu osvajanja ljubavnika. Tek iskra, koja pobuđuje radoznalost. Al’ ono pravo, sveprožimajuće, bio je trenutak kad sam pomilovala njen mekani hrbat, sam čin spajanja i stapanja.

Zajedno sa Suzan Sontag, vođena njenim prefinjenim perom, zaronila sam u prošlost, opipavala sam plodno tlo pomalo skrajnute Poljske, putujući u Ameriku. A ta knjiga, koja je sijala, bila je, kratko i jasno „U Americi“. Otkrila mi je jedan potpuno novi svet pozorišta, iza scenskih dešavanja, otvarajući jednu, mnogu širu, ličnu sliku sagledavanja. Suzanino čarobno-prefinjeno pero, izostavljenog hronološkog sleda događaja, podarilo mi je širu perspektivu samog pozorišta. A šta reći o Suzan, čiji rad nije dovoljno propraćen na ovim našim medijskim prostorima?

Kako približiti javnosti jednu snažnu spisateljicu izražene osećajnosti? Bila je američka spisateljica, filozofkinja, rediteljka i politička aktivistkinja. No, kad se odstrane sve te karijerne uloge, mi nailazimo na jednu nekonvencionalnu ženu britkog uma, možda čak i najkontraverzniju intelektualku druge polovine dvadesetog veka, koja je vodila svoj život u skladu sa svojom prirodom, ne obazirući se na govorkanja. Ono što po opšte prihvaćenom načelu spada u oblast senzacionalističkog jeste njena senzualna, dualna priroda, čije prohteve je zadovoljavala vezama kako sa muškarcima tako i sa ženama.

Njena dugogodišnja partnerka bila je fotografkinja Eni Lebovic. Možda je upravo taj podatak dovoljan da zagolica sezacionalističke apetite širokoraspojasane publike. A možda će ta činjenica pružiti utehu onima koji bi se mogli poistovetiti sa Suzaninom senzualno-dulanom prirodom. A neki bi možda mogli, da vođeni njenim primerom, okuraže i da ponosno iskorače, veličajući svoju dualnu, pravu prirodu. A ako istupite, na tom putu, verovatno je da  će vas  obasuti uvredama, mamiti stigmama, ali vi ćete ne obazirući se, uzdignute glave i dalje koračati. I onako se samo prave zainteresovanima, ti čuvari obezglavljene tradicije i pravila, vitlajući svojim dogorelim bakljama, ustvari su irelevantni na vaš način življenja koji ih uistinu baš i ne zanima. Suzan je pisala o homoseksualcima, ali nije na pijadestl isticala, svoj privatni život. Jednostavno prihvatala je svoju dualnu prirodu, koja se ispoljavala. Dok sam čitala, došla sam do saznanja da nijedan   sinonim nije bio dovoljno adekvatan , koji bi bio zaista doledan nje. Svi oni učinili su mi se malim i nedostojnim da podrže i ispolje nju, samu.

Tragajući za tim, skoro pa savršenim , iznenada, na um mi pade, neustrašiva, kao jedino  istinito merilo Suzaninog karaktera. Iako je američka spisateljica, Suzan je poznavala i pisala o Sarajevu. Upoznata je bila sa ovim našim trusnim područjem  i sa ovim zadnjim ratom. Za nju, odlazak u Sarajevo bilo je kao odlazak u varšavski geto 1942 godine. Pričala je o Sarajevu, kao špansko-građanskom ratu svog vremena.

U Sarajevu, gradu pod opsadom, režirala je predstavu „Čekajući Godoa“. Za to, bilo je potrebno kuraži. Njen politički aktivizam bio je tek fragment njene virtuoznosti. No, nisam njime, koji se zasniva na izjavama i sporadičnim odlomcima u tekstovima  inspirisana. Već naprotiv njenom prozom, koja je oplemenjujuća. Njeno pero je ono koje zadivljuje, ispisujući sitna podrhtavanja koja samo sokolovskom oku mogu biti i jesu vidljiva.

Neka od njenih najznačajnijih dela su : „O fotografiji“, „Bolest i njene metafore“, „Kao svest upregnuta u telo“, „Ako knjige nestane“, njen čuveni esej „Beleške o kempu“ i roman „U Americi“ za koji je dobila Nacionalnu nagradu za književnost. Ostavljajući autorku i njena ne mala dostignuća, upuštam se u njenu zavodljivu prozu, koja je izrazito nadajnjujuća.

Originalni tekst „U Americi“, pročitala sam u jednom dahu, izuzev nekoliko predaha, koji su nastali emotivnim stapanjima sa glavnim likovima. Svi ti protagonisti nabijeni su inteziviranim osećajima, to je taj iskričavi elektricitet, koji ih sve prožima. Difuzna dijalektika  intimnih doživljaja, koja u emotivnim izlivima doživljava amplitudu epskih razmera.

Okosnica romana je biografija poljskog književnika Henriha Sjenkjeviča i slavne poljske glumice Helene  Modrzjevske (Modjeske), no sve ostalo je fikcija. Stvarnost i mašta, neizostavno su povezani. Glavna junakinja je Marina Zelezovska, koja je poljska, pozorišna glumica. Zanosna je i šarmantna, puna je nekog lepršavog sjaja. Stvorena je za tragične heroine, navešću samo neke od njih: Kameliju (Margerit Gotje), Ofeliju, Juliju sa kojima se istinski poistovećuje. Dupke puno nacionalno pozorište, ovacije publike i pogled milih i dragih lica za nju jesu reči ohrabrenja, kojima se predaje. Zajedno sa njom i njenim prijateljima, hodala sam do sada nesaznatom Poljskom, jednom novootkrivenom državom, koja je tavorila u senci, bliskih joj suseda, moćnika. Takođe, tu je bio i jedan sasvim novi svet pozorišta, koji je raširio svoja vrata, dopuštajući mi da zavarim iza kulisa. Glumice i glumci, veštom rukom odabrana scenografija, rekviziti razbacani unakolo, sve su to sastavni činioci vodviljskog sveta pozorišta. I glumica u ulozi glavnog protagoniste.

Snaga jedne glumice leži u njenoj sposobnosti metamorfoze, u njenoj ličnoj transformaciji da se poistoveti sa brojnim likovima i njihovim sudbinama. Bilo je zanosno posmatrati njenu istinsku identifikaciju sa tim tragičnim ženskim heroinama. Upravo to mesto bilo je neka vrsta lične perceptivne sistematizacije, da i u glumačkom taboru postoje karakterne kategorizacije. Neko je, poput Marine, obdaren za sentimentalno-tragične uloge, čija verodostojnost prevashodno zavisi od njene upečatljive moći empatije. Drugi su, opet obdareni za komedijaške uloge, a treći, oni britkog jezika, za satirične likove. Dok sam razmišljala o tim raznorodnim ulogama glumačkog tabora, zapitala sam se da li postoji glumica, koja bi, sa lakoćom mogla da igra sve te raznorodne likove? Moje lično mišljenje da takva ne postoji. Analizirajući glumačke kalibre, uvek ta jedna kategorija, bilo ona dramatična ili komedijaška, vuče na onu stranu, koja je po njenoj samoj prirodi preovlađujuća i samim tim i najmoćniji deo njenog bića.

Ostavljajući Poljsku i blještava svetla varšavske pozornice, zajedno sa Marinom i nekolicinom njenih prijatelja, uputila sam se u osvajanje avanture Novog sveta, koji se na Zapadu promalja. Marina otresa karijeru na daleko poznate nacionalno-pozorišne glumice, kao što se otresa pepeo sa cigarete, zarad ostvarenja utopijske kolonije na jugu Kalifornije. Evropski doseljenici suočeni su sa prerživljavanjem. Vođenje farme od starne grupe intelektualaca ne donosi profit i život u komuni jenjava, sama je struktura njihovih iluzionističkih pretenzija. Njihova odviše kompleksna i robusna imena, takođe se moraju prilagoditi američkom govornom području.

Došljački život Evropljana i njihov farmerski život ma obodima Suncem okupane Južne  Kalifornije, upečatljivo je dočaran, te vam se čini da ste vi sami farmeri u stranoj i dalekoj zemlji. Lični utisak uistinu prevazilazi moja očekivanja. Okopavala sam tu stranu  zemlju sa pobuđenim genomom praiskonskog opstanka. No, pitanje je da li grupa intelektualaca može da odgovori na surove zahteve realnosti doesljeničke? Komuna nije mogla da odgovori niti da prati sopstvene iluzionističke protekcije. Većina njenih članova vratila se poznatom, već utabanom podneblju Starog kontinenta. Nekolicina njih, među njima i Marina, je ostala pokušavajući da zasadi seme, koje će proklijati natopljeno ovacijama nekadašnjeg prestoničkog sjaja.

Taj novi svet, odškrinuo je za nju vrata, svetla pozornice, nanovo su je pozivala. Na toj novoj sceni, bez ovacija poznate joj, evropske publike, bez osmeha podrške dragijh joj lica, koja sede u prvim redovima, Marina je u ulozi dive, nesvesna, dostojanstveno iskoračila i zasijala. U ulogama romantičarskih-tragičarki, koje je porađala na maternjem, poljaskom jeziku, u toj novoj zemlji, ovlaploćavala ih je američkim govorom. Uzimala je časove ne bi li ispravila omaške u izgovaranju, ali taj akcenat strankinje samo je doprinosio njenom još većem i zanosnijem iskričavom sjaju.

No, sama pozorišna scena Evrope i Amerike, bila je dijamentralno suprotna. Dok je evropska pozorišna tradicija  negovala kulturnu ozbiljnost i etikeciju, u kome je pozorište bilo nosioc otmenosti divljenja i epicentar kulturnih dešavanja, u Americi ono je imalo drugorazrednu, komedijašku ulogu zabavljača raznorodnih narodnih masa. Ali Marina je uspela da čitavu strukturu preobrati, iznoseći na američku pozornicu, tragično-romantičarske junakinje scensko-evropske umetnosti.  Pozorišne trupe, gostovanja u raznim gradovima širom Amerike, institucije operskih kuća adaptiranih za izvođenje predstava. Svaku noć pred drugom, ali uvek istom publikom, mora biti  da bilo je iscrpljujuće. Nije bilo udobnih i brzih vozova, koji bi obezbedili udobnost za nekoliko sati preko potrebnog sna i odmora. Ali istrajavala je u toj zanosnoj ulozi glumice umetnice, koja je svojom upečatljivošću i snagom svog genija zadivila podjednako oba kontinenta i postala internacionalna, evropsko-američka diva.

U knjizi se spominje i Sara Bernar, francuska glumica, koja je izazivala divljenja gde god se pojavljivala. Marina je posmatra, ali tu nema zavisti, već zdrave konkurencije, da u tom glumačkom indirektnom okršaju i nadmetanju, nadvisi i prevaziđe i samu sebe. Ideal otelotvoren u toj ženskoj silueti i želja za transformacijom i unapređenjem svoje sposobnosti glumačke, prevazilazeći sopstvene granice.

No, pored tog očiglednog dara da iznese sve te prebujne tragičarke, te potrebe da se otisne u avanturu na nepoznatim prostorima i da tamo sa nekolicinom prijatelja izrežira utopijsku komunu širokoplodnog, južno-kalifornijskog poljoprivrednog gazdinstva i da posle fijaska, snagom svoje ličnosti, rasne glumice zaseni prvobitno-komedijaška, američka usnula pozorišta, prisutna je ljubav koja iska da se preobrati u ogoljenu strast među njenim protagonistima. Tog Eros ima, bezmalo na svim stranicama. Poput rasplamsale buktinje rasvetljava unutrašnja podrhtavanja glavnih likova. Celokupno delo obiluje emotivnom nadiranjima. Marina je bila udata za Bogdana. I dok je on ostao da sredi ono što je ostalo posle utopijske komune, ona je pomalo, sitnim koracima osvajala američku pozornicu. Bogdan pripada poljsko-plemićkoj porodici, koja, ništa za čuditi se, ne odobrava njegov izbor. A tu je i Ričard, prijatelj, koji je tu, u stopu ih prati. On je pisac i podrška, koju Marina ne traži, ali čije joj prisustvo izuzetno godi. Marina zna da če on uvek biti tu, kad ona to nesvesno od njega zatraži. Ričardov skriveno-otvoreni flert i zadžikavanje i njenom mužu bili su vidljivi. U svom dnevniku Bogdan je zapisao:

 

„Muž koji se žali, gleda na drugu stranu, dok se drugi muškarac udvara njegovoj ženi. Ali neće me ostaviti zbog njega, Ričard nije muškarac za nju. Nisam budala“.

Te nijanse flerta bile su više nego očigledne. Bogdan ju je voleo baš takvu kakva jeste, bez iole pretenzije da je promeni. Bio je idealan drugi muž. Prvi je bio Henri, koji je ostao u Evropi, na starom kontinentu, sa previše godina u nizu, kako bi se upustio u neizvesnu avanturu stvaranja novih korena na obećavajućem američkom tlu. Bogdan, muž-pratioc velike umetnice. Ričard, verni prijatelj, umiljato štene, koje je obigravalo oko svoje vlasnice, ne usuđujući se da joj priđe zbog straha da bi ga konačno mogla odbiti. Možda najerotičniji momenat, kad su se našli, isprepletanih udova u postelji. A posle izvojevane prve premijere, pobeda i ovacija oduševljene Američke publike. I rečenica kao potvrda Ričardove upornosti i obletanja, „…bilo je to dugo putovanje za nas oboje da dođemo do ovog kreveta“, koja je spontano skliznula sa Marininih usana. Taj naelektrisani naboj, koji se mogao osetiti u njihovim razgovorima, ta podrhtavajuća esencija razbludelog Erosa, ovlaploćena je upravo na tom krevetu, ispunjenom uzdasima. Svaki milimetar prostora, koji su zauzimali bio je nabijen inteziviranom magijom privlačnosti. Zasigurno, najprofiniji trenutak esencijalne intimnosti. Celokupni doživljaj bio je iste intezivnosti, koji vas uvodi u magični svet glumaca i pozorišta. I navodi vas da se zapitate da li možda sve te glumačke heroine u ovacijama, zapravo traže, spontano obožavanje publike?

Ono što je činjenica, Sontagova je svojim istančanim opservacijama, snagom svoje ličnosti i senzualnim perom oživela poljsku glumicu sa kraja 19.veka. U poslednjem odlomku, zastava suza treperila je na mojim širom otvorenim očima. Bez sumnje, autorka je verno odigrala svoju ulogu. Pa ako i ne volite biografsku prozu. Izmaštanu ili transkribovanu, saznaćate bar o životu „U Americi“.

za P.U.L.S.E: Aleksandra Čolić

  Aleksandra Čolić, Književnost, Suzan Sontag