Рене Генон: Шта подразумевамо под Традицијом?

…Ми смо стално били у прилици да говоримо о традицији, традиционалним доктринама или концептима, чак и о традиционалним језицима, и то је заиста неизбежно када покушавамо да објаснимо основне карактеристике источног погледа на свет у свим његовим облицима; али се поставља питање – шта је тачно традиција? Да бисмо отклонили један могући неспоразум, рећи ћемо на самом почетку да не узимамо реч „традиција“ у ограниченом смислу који јој понекад дајe западна религиозна мисао, у случајевима када супростављају „традицију“ писаној речи, користећи први од ова два термина искључиво за нешто што је предмет усмене предаје. Напротив, за нас традиција, узета у много ширем смислу, може бити писана као и усмена, мада она најчешће, ако не и увек, изворно јесте усмена. Међутим, у садашњем стању ствари, традиција, било да је у религиозној или некој другој форми, се свуда  састоји од две комплементарне гране, писане и усмене, и ми се не устручавамо да говоримо о „традиционалним списима“, што би очигледно било контрадикторно када би посматрали реч „традиција“ само у њеном специјализованом значењу; етимолошки, традиција једноставно значи „оно што се преноси“, на овај или онај начин. Поред тога, неопходно је у оквире традиције укључити, као секундарне и изведене елементе који су у сваком случају ипак важни за формирање потпуније слике, читав низ институција разних врста које налазе своја начела у самој традиционалној доктрини.

Гледајући на овај начин, традиција се може појавити у облику који се не разликује од саме цивилизације, која се према неким социолозима састоји од „целог скупа техника, институција и веровања заједничких  некој групи људи у току одређеног времена“[1], али се поставља питање колико је ова дефиниција уопште тачна? Суштински, ми не мислимо да се цивилизација може уопштено описати дефиницијом ове врсте, која ће увек бити или сувише свеобухватна или превише уска у неким аспектима, при чему постоји ризик да ће елементи заједнички за све цивилизације бити изостављени или ће бити укључени елементи који припадају само одређеним цивилизацијама. Претходна дефиниција тако не узима у обзир суштински интелектуални елемент који можемо пронаћи у свакој цивилизацији, јер је то нешто што се не може уклопити у категорију познату као „технике“, које, како нам кажу, обухватају „оне врсте пракси које су специјално развијене да измене физичко окружење“; с друге стране, када социолози говоре о „веровањима“, и чак додају да се ова реч мора „узети у свом уобичајеном смислу“, они под тим мисле на нешто што јасно претпоставља присуство религиозног погледа на свет, које је заиста ограничено на само одређене цивилизације и не може се наћи у другим цивилизацијама.[2] Како бисмо избегли све потешкоће ове врсте, у почетку смо се задовољили тиме да једноставно опишемо цивилизацију као производ и израз одређеног менталног погледа на свет заједничког за мање или више распрострањену групу људи, што нам је омогућило да сваки конкретан случај посебно третирамо што се тиче тачног утврђивања његових саставних делова.

Какогод било, остаје и даље тачно, да је што се тиче истока, идентификација традиције са целом цивилизацијом суштински оправдана. Свака источна цивилизација, ако се гледа у целини, може да се посматра као суштински традиционална… Што се тиче западне цивилизације, показали смо да је, напротив, лишена икаквог традиционалног карактера, са изузетком религиозног елемента, који ју је једини очувао. Друштвене институције, да би их уопште размотрити традиционално, морају бити суштински делотворно везане са доктрином која је по себи традиционална, било да је метафизичка, религиозна или било које друге замисливе врсте. Другим речима, традиционалне су оне инстуције које налазе коначно оправдање у својој мање или више директној, али увек намерној и свесној, зависности од доктрине која је, што се тиче њене суштинске природе, у сваком случају интелектуалног типа; али та интелектуалност може да се пронађе или у чистом стању у ком је предмет потпуно метафизичка доктрина, или може да се нађе помешана са осталим хетерогеним елементима, као у случају религиозних или других начина који су традиционалне доктрине у стању да преузму.

…У Исламу се традиција испољава у два различита аспекта, од којих је један религијски – он представља основу од које друштвене институције зависе  – док је други аспект, који је чисто источњачки, потпуно метафизички. У одређеној мери може се рећи да је нешто слично постојало у средњовековној Европи у случају схоластичке доктрине, у којој се, чак, арапски утицај осећао у већој мери; али како не бисмо проширили аналогију предалеко треба додати да метафизика никада није била довољно јасно издвојена од теологије, то јест од своје посебне примене на религиозни вид мисли; штавише, изворно метафизички део који може да се нађе у њој је непотпун и остаје подложан извесним ограничењима која су, изгледа, својствена целој западној интелектуалности; несумњиво ове две несавршености треба посматрати као резултат двојног наслеђа јеврејског и грчког менталитета.

У Индији постоји присуство традиције која је чисто метафизичка у својој суштини; тако да је повезана, као и њени бројни додаци, са различитим применама које изазива, тако да било у неким секундарним гранама саме доктрине, као што су оне које се односе на космологију, или у друштвеном поретку, што је, чак строго регулисано одговарајућим кореспонденцијама које повезују космичку и људску егзистенцију. Чињеница која се у индијској традицији много јасније испољава него у исламској традицији, пре свега због одсуства религијског погледа на свет и одређених крајње интелектуалних елемената које религија нужно подразумева, јесте потпуна подређеност различитих посебних поредака у односу на метафизику, то јест у односу на област универзалних принципа.

У Кини, постоји оштра подела између метафизичке традиције са једне стране и друштвене традиције са друге стране, које могу на први поглед да изгледају не само различито, као што и јесу у суштини, већ чак и релативно независне једна од друге, утолико више што метафизичка традиција увек остаје скоро искључиво везана за интелектуалну елиту, док друштвена традиција, због саме своје природе, тежи да се наметне свима без разлике, тако да можемо рећи да постоји њихово подједнако ефикасно учешће. Треба, међутим, имати на уму да је метафизичка традиција, представљена у форми Таоизма, изникла из принципа изворније примордијалне традиције, формулисане у Ји Ђингу, а управо су су из ове примордијалне традиције потпуно изведене све друштвене институције најчешће познате под именом Конфучијанизам, иако мање директно, и тада само као примена на могућу област. На тај је начин суштински континуитет између два главна аспекта далекоисточне цивилизације поново успостављен, и њихов однос појашњен, али овај континуитет би готово неминовно био пропуштен да није било могуће да их пратимо до њиховог заједничког извора, тако да можемо рећи да је примордијална традиција очувана у свом идеографском одлику, у континуитету од времена Фу Хсија па надаље, скоро нетакнута педесет векова.

Превод: Никола Димитријевић

За П.У.Л.С.Е приредио: Игор Стевановић Орељ

[1] E. Doutte – Magie et Religion dans I’Afrique du Nord, p.5

[2] У Геноновим списима изрази „религија“ и „религиозни поглед на свет“ се односи на егзотеризам и егзотеричко становиште. Генон сматра да је овај поглед искључиво карактеристичан за семитске монотеистичке традиције.

  fritjof shuon, primordijalna tradicija, rene genon, sophia perennis, tradicija