Stroj rotira na istom mestu

Dijalozi – Teodor Adorno, Maks Horkhajmer, Radomir Konstantinović

Na početku eseja „Kulturne industrije“ autori (Theodor Adorno, Maxs Horkheimer) iznose stavove o jednoobraznosti i sličnosti svih kulturnih manifestacija savremenog doba. Time demantuju tendencije sociloškog mnjenja svoga vremena da su gubitak značaja objektivne religije, socijalna i tehnička diferencijacija u kapitalističkom periodu proizveli kulturni haos.Ovu kategoričku postavku trebalo bi dovesti u pitanje jer se, paralelno sa pojavom kulturne industrije, javljaju i pokreti avangarde i neo-avangarde koji na nju reaguju diverzijom, kritikom i protivljenjem. Po mišljenju autora, navedene pojave dovode do saglasnosti svih odeljaka i veličanja jednog čeličnog ritma. Upravna mesta su u saglasnosti sa stambenim blokovima projektovanim kao kutije za rad i zabavu ili ćelije za stanovanje. Jedinstvo mikro i makro kosmosa nameće ljudima model kulture identičnosti pod dejstvom monopola. Vlasnici i direktori moćnih sektora industrije čelika, petroleja, nafte održavaju kulturni sistem po njima odgovarajućim standardima. Kulturna industrija je trijumf kapitala. Upravljači se čak i ne trude da kostur kulturne identičnosti prikriju, sebe javno nazivaju kulturnim industrijama, a umetnost bezočno tretiraju kao posao, legitimizujući na taj način ideologiju šunda.

Neophodnost kulturnih industrija i standardizacija vrednosti pravdaju se sve masovnijom recepcijom i potrebom konzumenata koji su zupčanici čitavog sistema. Razlika između logike dela i logike društvenog sitema nestaje, a tamo gde se u nagoveštaju javi potreba da se umakne kontroli centralnog sistema, kapitulira se pred kontrolom individualne svesti. Omasovljena kultura podleže standardizaciji, a publika gubi spontanost zbog nametnutih programa. Čak i talenti pripadaju jednom pogonu i forsiraju se samo u formi takmičenja u okviru šou-programa. Svaka osobena manifestacija talenta koja nije užljebljena u sistem kulturne industrije gubi se u nepreglednosti margina.

Fenomen adaptacije nameće se kao jedan od ključnih procesa manifestacije kulturne industrije. Naime, po mediju raznorodne grane kulture, postupaju po istom obrascu. Ovakva standardizacija konstitutivnih struktura u okviru različitih kulturnih grana sledstveno vodi aporiji u formiranju vrednosnih sistema recipijenata. Tamo gde je Kant ukazivao na važnost delatnosti subjekta u konzumiranju kulturnih sadržaja, kulturna industrija u svojim proizvodima daje gotove obrasce i konzumentu ne ostavlja prostor za individualno promišljanje. Klišei su prisutni svuda, počevši od filmskih fabula čiji se kraj unapred može predvideti, preko muzičkih šlagera, pa čak i modnih ikona, filmskih diva.

Karakteristika proizvoda kulturne industrije je fungibilnost detalja. Oni su rezultati gega, tehničkih dosetki, jeftinih viceva, često apsurdni i nebitni za celinu koja je prozirna i šematizovana. Jedan od opasnijih efekata kulturne industrije je u tendenciji da spoljni svet predstavi kao nastavak imaginarnih prostora svojih produkata. Konzument tako postaje u celosti apsorbovan virtuelno-šematizovanim svetom koji ga drži u neprekidnoj napetosti. Svrha napetosti je u potpunom potiskivanju mašte i razmišljanja. Tako se šematizacija uvlači u sve pore bića savremenog čoveka, a rutina travestira u prirodu.

Esej „Kulturne industrije“   nameće relaciju sa fenomenima koje je u svom remek-delu „Filosofija Palanke“ izneo pisac i filosof Radomir Konstantinović. Pojave kao što su: jedinstvo stila, legitimizacija šunda, preformulacija subjekta u objekat, transformacija govora u žargon, tj. jezika u rečnik, fenomen smeha kao podsmeha, neke su od manifestacija palanačkog duha po Konstantinoviću. Stoga ću komentarišući esej-potku „Kulturna industrija“ pokušati da uspostavim dijalog sa Konstantinovićem i njegovom Palankom.

Govor u kulturnim industrijama transformiše se u skup idioma ili žargonski jezik nametnut od strane eksperata koji maskiraju njegovu izveštačenost suptilnim mehanizmima. Reč, pak, kao posledica reklamnog karaktera kulture, gubi svoj metafizički karakter i transformiše se u Znak. Ona sada više ne znači, već samo označava, tako da se ukrućuje u formulu što podjednako pogađa i jezik i predmet. O sličnosti odnosa prema reči u kulturnoj industriji i onoj u duhu palanke, potvrđuju stavovi Konstantinovića da reč u palanci pokušava da se odvoji od govora, da se „služi reči, njoj se činodejstvuje“, a „leksika se pretpostavlja sintaksi onako kako se nepokretno pretpostavlja pokretu“.„ I u jednom i u drugom slučaju ne dolazi do saobraćaja, do stvarnog odnosa između pojedinačnih bića, ali ni do odnosa Ja- Svet“, kaže Konstantinović.

Komunikacija putem reči kao znaka, slogana, ili uprošćenih kovanica prodire i u intimni govor, koji bi trebalo da svojom živošću izražava suptilna emotivna stanja. Ljudi nesvesni ove šablonizacije, počinju da doživljavaju žargon kao prirodnost, a životni utilitarizam nametnut od strane industrije kao integralni deo sopstvene ličnosti. Problem koji se ovde javlja leži u jazu između spoljašnjih manifestacija ličnosti i njihovih istinskih životnih potreba. Jedinke postaju žrtve otuđenosti bez mogućnosti artikulacije i spoznaje ličnih problema. Mehanizmi kulturne industrije  integrišu se u individuu i potpuno je onesposbljuju za inicijacijsko sazrevanje. Kulturna industrija održava jedinke savremenog doba u neprekinutom inicijacijskom obredu, koji samim tim što se ne završava i ne uvodi u novu životnu fazu. Subjekt se u potpunosti pokorava moći koja ga udara. Autori su skeptični da ovako rascepkana i dezintegrisana ličnost jednog dana može da se nanovo uspostavi, a njihov skepticizam se do danas pokazao opravdanim. Upravo bih ovde uvela korelaciju sa Konstantinovićevim, koji objašnjava položaj duha individualizma kao statički nekomunikativnog u kolektivizmu palanke.

Fuzija kulture i zabave takođe je posledica delovanja kulturne industrije. Ona, dakle, teži ne samo da visoku umetnost uprosti već da zabavi da smisao, značenje i učinak. Industrije podjednako preziru naivnost kao i intelektualizam. Razonoda u vreme kapitalističkog liberalizma postaje višim ciljem i stupa na mesto uzvišenih vrednosti. Ona postaje zlatna pozadina projektovana iza realnosti koja viša dobra oduzima konzumentima upravo njihovim stereotipnim ponavljanjem   regresirajući ih tako do nivoa reklamnih setova. Kulturna industrija neguje kult zabave kao rezultat proizvodnih procesa. Iako želi uteći od rada u zaborav zabave, konzument ne dobija željeno jer je zabava samo produžetak mehaničkih radnih procesa. Ona utvrđenim pravilima nizanja asocijacija koje ne dozvoljavaju nikakav otpor, vodi u dosadu, u „nihilizam tamnog vilajeta“, po Konstantinoviću R. Kao posledica svega javlja se prerastanje kvantiteta zabave u kvalitet okrutnosti. Podsticanje okrutnosti od strane kulturnih industrija autori su slikovito opisali promenama u unutrašnjoj šemi animiranih filmova koji su samo u početnoj razvojnoj fazi eksponirali maštu nasuprot racionalizmu i afirmisali pravičnost. Imali su konzistentne sadržaje koji bi se tek u poslednjim trenucima pretvarali u zbrku utrkivanja, kao u slapstick komedijama. Kasnije se vremenske relacije izokreću. Animirani filmovi samo na početku imaju motiv zbivanja koji se u kasnijim sekvencama temeljno razara i pretvara u sveopštu zbrku. Jurnjava traje do kraja i junaka nemilosrdno baca iz jedne situacije u drugu. Kvantitet zabave prerasta u kvalitet organizovane okrutnosti. Ekspanzija okrutnosti koju su opisivali Adorno i Horkhajmer kulminaciju dostiže u savremenom društvu. Konstantinović o nasilju:

…Ja sukoba, ali i za sukob, Ja nasilja.

Smeh u kuturnim industrijama gubi arhetipska svojstva prirodnog mehanizma oslobođenja od strahova ili begstva od moći. On sada postaje zluradi smeh uspešnosti propasti, rezultat je savladavanja straha zbog prelaska na stranu instancija kojih se treba bojati. Kada govori o palanačkom smehu, Konstantinović takođe ukida njegova izvorna svojstva. U palanci smeh mutira u podsmeh kao posledicu frustracije zbog nemogućnosti oslobođenja subjekta od merila palanke:

…ovaj ismejani smeje se istim smehom kojim se njemu smeju…

Izuzev izobličenja smeha, odricanje je još jedan of fenomena koji kulturne industrije akcentuju. Prava umetnost podstiče estetsku sublimaciju koja predstavlja slomljeno ispunjenje, a odricanje razotkriva kao negativnost. Svojstvo kulturne industrije je da samo nudi, ali nikada ne ispunjava obećanja, „ono pravo“ u njenim produktima nikada ne dolazi. Stalnim pornografskim isticanjem seksualnih atributa ona podbada nesublimiranu pražudnju koja je naviknuta na odricanje i zakržljala u mazohizam.

– Zašto sam izdvojila baš sintaksu: „Stroj rotira na istom mestu“ ? Ona je za mene sublimacija svih pojavnih manifestacija kulturne industrije. Simbolizuje večno sada, trajanje bez budućnosti, samim tim i bez kraja. Facies hippocratica. Temporalnu zamrznutost i Konstantinović navodi kao sinonim palanačkog duha. Ne nameće li se stoga sam po sebi zaključak da je pojava kulturnih industrija globalizovala palanku?

Za P.U.L.S.E Milica Raičević

Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, industrija, kultura, Milica Raičević, umetnpst