Derida je rekô – studenti su u pravu!

I ta zaokupljenost neposrednošću pretvorila nas je u neposredna, takoreći besmislena bića..

– Borhes

Udaram u bubnjeve, pratim sve proteste, mrgodim se u zatamnjena stakla, zviždim u pištaljku, pitam se da li ću ovde zaraditi koju masnicu, gledam besno u sunce, nešto me pecka prejako. Ne razumem najbolje ove proteste. Mislim da imam neke potrebe, realne i pragmatične, neki bod gore-dole, neki rok manje-više, neka generacija tu i tamo. Nisam sigurna, i pomalo me boli glava, od vrisaka, lepih i retorički pogodnih transparenata koji treba da duhovito uobliče moju muku. A šta mi ti ljudi govore o meni?

Nisam ponosna što protestujem, pitam se da li to može da bude problem. Nema strasti u mojim koracima, samo šuplja cipelčina, već malo dotrajala, linja se po asfaltu, šljapka neku komunističku uspavanku, o samosvesnim studentima koji menjaju društvo. Osećam da se borim za nešto sopstveno, a opet to nešto je toliko birokratski ulančano da me ni ne dotiče preterano. Slična boljka je, pretpostavljam, pokosila moje kolege koje je mrzelo da ustanu ranije, prošetaju i nadugačko se nabeđuju da nešto ovde zaista menjaju. Šta, zar svet?

Pre sveta ja bih prvo promenila vođe naših protesta. S jedne, elitistički „poličići‟ sa već masnim očima i grbavim podočnjacima, rastežu se po oknu kamere, govore neke paradne prostakluke – a sa druge, neki pomahnitali ideolozi svih skrajnutih (levičarskih) gerila, krvavih očiju i sumnjivog moralnog pogona, u čijim grdobnim govorima politički klišei poput „fašista‟ „nacista‟ „komunjara‟ postaju nominalno skrajnuti, čas vulgarizmi čas slatke pošalice. A ovi „samoorganizovani‟ iako su mi simpatični u svojoj malo zadihanoj strasti, manjkaju „vrednosti‟ obe grupacije – malo politikanstva, tek da im iko poveruje; i malo ideologije, tek da ikom poveruju.

Al’ ne bi vođe bile problem da ja ikako verujem u ono za šta se „borim‟. Slušam kako se neki setni autoriteti prisećaju svojih slavnih dana, bila jednom neka studentska pohota, ’68 il’ ’96 kako god da obrneš, i imali su oni svoje velike kovanice – „demokratske izbore, univerzitetske slobode, nacionalno dostojanstvo‟. A volela bih i ja ciljeve koji su od opšteg društvenog značaja, boli me glava od njihove veličine, suze oči dok o njima patosno naklapam po javnim skupovima – al’ lanac sveopšte relativizacije steže mi katkad grlo (i pomalo novčanik) te budem neverni skeptik, odigram u mozgu par partija sa Deridom, i sasvim se uverim da su i njihovi i ovi sad ciljevi smešni i utoliko bolni – kao kad ti iseku osmeh oštricom sopstvenog revolta.

Možda studenstki zahtevi deluju kao loša prognoza današnjeg kursa – ali suludo, oni su zaista neophodni. U vreme bolonjske birokratske mašinerije tri poena gore-dole je hiljade studenata gore-dole; jedan rok još koja hiljada. A te olenje generacije za koje nikome nije jasno zašto kumče za svoju osmu godinu studija, uglavnom su nesrećni, sažvakani preživci bolonjske reforme, neprilagođeni i, negde u silini promena, nužno žrtvovani.

Ali koliko god zahtevi bili neophodni, ne osećam se ispravno što se za njih „borim‟ – pre se osećam pomalo banalno, vodaju me tu i tamo, provuče se neka opasna psovka, neko nekog gurne, svi se recesivno nalegnu na političku (ne)korektnost i zbrišu da prvi tvitnu o svom heroizmu. Sjajno bi bilo ogoliti kojekakve državne zablude i nacionalne nepravde na transparentima kojih se, eto, ne bih stidela – al’ ono za šta se danas studenti bore samo je mlitavi odjek društva koje ne postoji ako se birokratski ne postroji, i samo je taksativno parče jednog obrazovnog sistema koji je podleglao svojoj relativizaciji i iznedrilo poneku individuu, a mnogo mase koja se rastegla po neosvešćenom državnom kapitalu, i polegla kô vrelo testo.

Za šta bih ja da se borim? Možda bi nekako i išlo da ja verujem u mogućnost borbe. Ali kao i svaki „samosvesni‟ mladi čovek, Derida je naš Protej, te ne verujemo mi preterano ni u sebe ni u druge, a ponajmanje u stare, fizički neudobne i politički banalne postupke – bojkotovati, blokirati, štrajkovati – to je malo prevaziđeno, zar ne?

Ugušiće nas sopstvena manija zbiranja, malo masnica, vike i iskrenih ciljeva nikom ne bi škodili – al’ za to su potrebni neki novi mozgovi, svesni i stasali za inicijativu i samostalne pokrete, a ovi naši su se udobno onlajn smestili, i sad će sve ovo lepo da izlajkuju, a posle se uspavaju i popodne podsete, neko je menjao nešto juče, mora da ima još nešto da se šeruje.

*Tekst referiše na tekst Zorana Ćirkovića „Zašto nema studentskog bunta‟, a nastao je povodom skorašnjeg teksta Čedomira Antića „Blokada‟.

Za P.U.L.S.E Nevena Milojević

  Društvo, Nevena Milojević, obrazovanje, Protest