Kada se neko, kao Tolkin, rodi na jugu Afrike u gradu cvetnog imena Blumfontejn i to na skoro 1.400 metara nadmorske visine, suđaje su mu naizgled naklonjene.

Te 1892. početkom januara, u porodici Artura i Mejbel Tolkinstiže novorođenče Džon Ronald Ruel. Otac, Englez, bavio se bankarstvom. Majka se posle još jednog porođaja žali da teško podnosi lokalnu klimu, pa se sa oba sina vraća u Englesku već 1895.

Dečak iz Afrike nosi sećanje na ujed velike tarantule – džinovski pauci će kasnije nastaniti i njegovu fikciju. Otac nije stigao da se pridruži porodici. Umro je u Africi od izliva krvi u mozak već sledeće, 1896. godine.

Majka se sa sinovima seli u seosko područje nadomak Birmingena. U predindustrijskom pejzažu začele su se slike koje će docnije Tolkinovoj mašti poslužiti kao predložak za njegov svet. Tolkinova majka je protiv volje svojih roditelja prihvatila katoličanstvo, i u tom duhu je odgajala sinove.

Tolkin je, istražujući svoje poreklo, došao do pretpostavke da Tolkinovi potiču iz nemačke Saksonije, iz koje se navodno jedan predak iselio u Englesku u 17. veku. Prezime je Tolkin počeo da tumači kao izvedenicu od nemačke reči tollkühn – ludo hrabar.

Međutim, novija istraživanja poreklo porodice Tolkin nalaze u Istočnoj Pruskoj. Tamo je postojalo nemačko selo Tolkinen – danas je u Poljskoj i zove se Tolkini. Jedan Tolkinov predak preselio se u Gdanjsk. Posle podele Poljske u vreme pomorske blokade, Tolkinov pradeda Danijel Gotlib Tolkin sedamdesetih godina 18. veka prelazi u London, gde 1794. stiče državljanstvo.

Magija jezika

Južnoafričko dete koje raste u seoskoj idili u Engleskoj, a nemačkog je porekla, dete čija majka je primila manjinsku veru, dovoljno je nesvakidašnja mešavina.

Rano pokazuje interesovanje za jezike. Majka ga je naučila latinskom, nemačkom i francuskom. Ona mu daje u ruke i knjige poput „Alise u zemlji čuda“, priče o kralju Arturu, bajke i legende među kojima je ona o Zigfridu koji ubija zmaja.

Kada se porodica seli u gradsku sredinu, on osluškuje jezik ugljara koji se dovikuju sa zaprežnih kola – prvi put čuje jezik Velšana. Kao nadaren učenik u školi savladava grčki, ali i staroengleski.

Majka umire kada Tolkin ima dvanaest godina. To ga okreće veri. Svet je dolina suza, on nastaje i nestaje u borbi dobra i zla, a spasenje je u Isusu.

I on i brat potpadaju pod starateljstvo jednog sveštenika koji ih je smestio kod bogobojazne vlasnice pansiona. Tamo upoznaje svoju buduću suprugu, tri godine stariju Edit. Sveštenik mu zabranjuje da je viđa sve do punoletstva – tada je morao da čeka do dvadeset i prve godine.

U školi Tolkin čita „Beovulfa“, epsku pesmu na staroengleskom. Posvećuje se i nordijskim sagama. Okreće se najpre učenju španskog, ali ga uskoro fascinira gotski, kao izumrli jezik. Pošto je bilo izuzetno malo očuvanih fragmenata na tom jeziku, Tolkin počinje da samostalno dopunjuje praznine u rečniku – izmišljajući reči koje nedostaju.

Uskoro je iznenadio i predavače i učenike u školi svojim tečnim izlaganjima na staroengleskom i gotskom – iako je za debate bio predviđen uglavnom latinski.

Književni kružok

Sa nekoliko prijatelja osniva krug ljubitelja književnosti i počinje u sedamnaestoj godini i sam da piše pesme. Uoči početka studija na Oksfordu, Tolkin sa bratom i drugovima odlazi na planinarenje u švajcarskim Alpima. Tamošnji doživljaj planina preneće u roman „Hobit“.

U Oksfordu je studirao klasičnu filologiju – latinski i grčki – ali mu je ta materija uskoro dosadila. Zanimalo ga je upoređivanje mnoštva jezika, a ne ograničavanje na dva. Jedan profesor mu ukazuje na velški jezik – on mu se s oduševljenjem posvećuje. S vremenom Tolkin otkriva finski i čita finski nacionalni ep „Kalevalu“.

Na osnovu iskustva proučavanja finskog, Tolkin će kasnije stvoriti jezik kvenija kojim će se u njegovim romanima govoriti u Srednjoj Zemlji. Starac, pevač i čudotvorac Vejnemejnen iz „Kalevale“ snagom reči menja svet. Reklo bi se da je on jedan od Tolkinovih uzora.

Snaga reči mu je bila preko potrebna kada je saznao da se njegova velika ljubav Edit, s kojom se zbog sveštenikove zabrane nije smeo družiti do punoletstva, obećala drugom. On ne odustaje. Odlazi da je vidi i – očito nadaren i za ljubavnu retoriku – uspeva da je ubedi da raskine postojeću veridbu. Venčali su se 1916.

Srednja zemlja

Studirajući, Tolkin je težište interesovanja prebacio na staroenglesku književnost. U jednoj pesmi čiji je autor verovatno monah Kinevulf iz devetog veka, Tolkin je pronašao ključ za svoj budući svet:

Živeo mi Earendelu, žarki anđele,
Što poslan si ljudima nad Srednju zemlju.

Ko je Earendel? To je staroengleska verzija imena iz germanske mitologije – Aurvandil. Simboliše bleštavi zrak, smatra se da su severni narodi tako nazivali Veneru – Zvezdu Danicu. A „Srednja zemlja“ je bila drugi naziv za čovekov svet.

Tolkin je posle zapisao: „Osećao sam se na čudan način osokoljen, kao da se nešto u meni pomerilo, probuđeno iz polusna. Tu je bilo nešto čudnovato daleko i lepo iza tih reči… mnogo dalje, s one strane staroengleskog.“

To bi mogao biti začetak Tolkinove mitologije, na kojoj će zasnovati čitav jedan svet. Godinu dana kasnije Tolkin zapisuje pesmu „Putovanje Earendela, večernje zvezde“ u kojoj su sadržani glavni obrisi njegove buduće fantastike.

Između Velikog rata i prvog romana

Tolkin je diplomirao 1915. tačno na vreme da leta 1916. kao britanski vojnik učestvuje u Bici na Somi, najvećoj klanici Prvog svetskog rata. Surovost i masovno umiranje u rovovskom ratu ostaviće trajan utisak na njega – provala zla u miran svet ostaće jedna od njegovih opsesivnih tema.

Više puta je obolevao i bivao lečen u oficirskim bolnicama. U jednoj od njih učio je i ruski. Između 1917. i 1924. rođena su mu tri sina i ćerka. Posle rata je uključen kao saradnik na izradi Novog engleskog rečnika, potom u Lidsu dobija mesto na novoj katedri za staroengleski.

Kod studenata je omiljen jer se jednom nedeljno okupljaju oko njega u pabu i uz pivo pevaju masne staroengleske pesme. Od 1925. je u Oksfordu. Tu osniva kružok ljubitelja islandskih saga.

Od 1930. je počeo da radi na prvom romanu – „Hobit“. Objavljen je 1937. Izdavač je hteo još. Ali došao je Drugi svetski rat. Tek posle njega, 1954. objavljuje „Gospodara prstenova“.

Tolkinu je kao perfekcionisti trebalo mnogo vremena za pisanje. Ipak je neumorno radio:

„Želeo sam da učinim to radi sopstvenog zadovoljstva i imao sam tek malo nade da će druge zanimati ovo delo, pogotovo što je prvobitno bilo nadahnuto lingvističkim pobudama i što sam ga započeo zato da stvorim potrebnu ‘istorijsku’ pozadinu za vilenjačke jezike.“

Ostavio je zapis da je pre slanja u štampu još jednom pročešljao celi rukopis i ponovo ga otkucao na pisaćoj mašini – nije imao para za daktilografkinju.

Osim toga, nije želeo da skraćuje tekst, kako su predlagali izdavači. Knjiga je izašla kao trilogija – izdavač je insistirao na tome jer su cene papira skočile. Tolkin je i dalje smatrao da je „Gospodar prstenova“ sastavljen od šest knjiga. I da su ih iz tehničkih razloga štampali u tri.

U Americi je jedan izdavač 1964. hteo da štampa ovo Tolkinovo delo kao džepnu knjigu. Tolkin je odgovorio da ne želi da vidi svoju knjigu u tako degenerisanoj formi. Izdavač je knjigu ipak objavio, pravnim trikovima je isposlovao to pravo, a knjiga je postala kultna među američkim studentima.

Britanski pisac i Tolkinov prijatelj Klajv Stejpls Luis – potpisivao se kao K.S. Luis – predložio je 1961. Tolkina za književnu Nobelovu nagradu. Žiri je dao prednost Ivi Andriću.

“Mi, u drugom stanju svesti”

Možda je Tolkin do te mere drugačiji pisac od svojih savremenika jer je zaista živeo u svetu jezika. Kao ugledni filolog nije se dvoumio oko redosleda poteza. Temelj njegovog književnog rada je stvaranje imaginarnih jezika.

Tek kada je shvatio da njegovim jezicima nedostaje cela istorija, a rečima pamćenje važnih događaja, odlučio je da oko izmaštanih jezika stvori i istoriju i geografiju i mitologiju.

„Pripovetke su tako usmerene, da pre predstavljaju jedan svet za jezik, a ne obrnuto.“

U Tolkinovom slučaju su jezici nastali pre sveta koji su konstituisali, to je jedna od tajni fascinantnosti ovog književnog dela. Tolkin je na pitanje šta on smatra najvećom slabošću svog velikog epa „Gospodar prstenova“ duhovito primetio da su i čitaoci došli do istog zaključka – delo u šest knjiga je prekratko.

Nemački poznavalac Tolkina Helmut Peš je možda najbolje objasnio odnos našeg i Tolkinov sveta, nas i njegovih protagonista:

„Srednja Zemlja možda može da na određeni način bude naš svet; ipak ona sigurno nije naša Zemlja. To je pre svet u koji se može prebaciti činom vere ili fantazije. A i njegovi stanovnici, koliko god nam fantastično izgledali, jesmo zapravo mi sami u nekom drugom stanju svesti.“

Tolkinovi naslednici su posle njegove smrti – umro je 2. septembra 1973, dve godine nakon voljene supruge Edit – objavili niz njegovih rukopisa koje nije stigao da završi.

Ali dodatnu planetarnu slavu njegova Arda – Zemlja – pobrala je nakon pretvaranja njegovih reči u filmske slike. Za ovomilenijumske generacije lice hobita Froda, koji nosi Jedinstveni prsten u zli Mordor da ga uništi jeste lice glumca Elajdže Vuda. Isto tako nam je u pamćenje holivudski urezan lik Frodovog prijetelja Sema ili čarobnjaka Gandalfa.

Filmska trilogija Pitera Džeksona „Gospodar prstenova“ – poslednji deo je snimljen 2003. – dobila je ukupno 17 oskara. Od toga je treći deo „Povratak kralja“ dobio 11 oskara. Zaradila je i dobar novac. Trijumfalni pohod fantastike – literarnog žanra koji pre Tolkina zapravo nije ni postojao – ostvario se posthumno i u književnosti, ali još snažnije i šire na filmu.

Ne znam da li bi se Tolkinu filmovi svideli. U digitalnoj eri, kada je čitalaca sve manje, Piter Džekson je jednom svetu sazdanom na rečima podigao spomenik od vizuelnih efekata.

Ipak reč

Tolkin je svojevremeno branio svoje delo od prenategnutih interpretacija i učitavanja:

„Što se tiče nekog dubljeg značenja ili ‘poruke’, pisac nije imao ništa slično na umu. Ovo delo nije ni alegorijsko ni aktuelno. Kako je priča rasla, puštala je korenje (u prošlost) i neočekivano se granala: ali glavna joj je tema bila određena od samog početka neminovnim izborom Prstena kao spone između nje i Hobita. Ključno poglavlje, Senka prošlosti, jedan je od najstarijih delova priče. Napisano je mnogo pre nego što je senka 1939. godine zapretila neminovnom katastrofom, a od te bi se tačke pripovetka suštinski razvijala po istim linijama, sve da je katastrofa i bila sprečena. Njena su izvorišta bila davno pre prisutna u mojoj svesti, ili su u nekim slučajevima bila već i zapisana, pa su rat koji je izbio 1939. ili njegove posledice malo šta izmenili, ili nisu ništa izmenili u njoj.“

Odbijajući da bude savremen, Tolkin je postao svevremen. Verovao je u suštinsku istinitost svojih fantastičnih priča. Inače na nadgrobniku u Oksfordu ispod njegovog imena i imena njegove supruge ne bi bilo zapisano „Beren“ i „Lutijena“.

To su Tolkinovi likovi. On je bio smrtnik, a ona iz naroda besmrtnih vilenjaka. Ipak su se voleli. Kao što je Tolkin voleo Edit uprkos protivljenju njenih roditelja jer je bio katolik.

Kako god, ako se makar mali deo ljubitelja filmske fantastike okrene potrazi za izvorom sa kojeg su potekle te slike, ako poneko uspe da pročita Tolkinove knjige – a one su do sada u svetu prodate u oko 150 miliona primeraka – možda će shvatiti da je na početku ipak bila reč.

Dragoslav Dedović

Izvor: DW

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Dragoslav Dedović, DW, Gospodar prstenova, Hobit, Književnost, Tolkin