Umetnost kao proces prevazilaženja i proces prevazilaženja kao umetnost

Juror 8: Da li si stekao neko novo bitno iskustvo sa tih izložbi i dešavanja? Ja sam krajnje pesimistički nastrojen kada je u pitanju kritikovanje novosadske scene kulturoloških dešavanja, jedino sam zadovoljan sa težnjom ovih psihologa da pokušaju da opismene emotivno sa gomilama ovih radionica. Zanima me kako ti vidiš rad na sebi kroz umetnost, o tome nismo još pričali, a to je veoma bitna tema.

Andrej Vidović: Rad na sebi kroz umetnost… Možda i najsuštinskiji vid rada na sebi, baš zato što nije očigledan, rezultati rada nisu trenutno manifestni i ne prikazuju se evidentno, izazivajući frustraciju onoga ko na sebi tim putem radi. A frustracije su dobre, teraju da se pogleda unazad, premeri svaki načinjen korak, porazmisli o sebi i postojanju veze samoga sebe sa onim što radi.

Ako znamo da je čovekov karakter njegova sudbina oko čega teško da može biti spora, možda baš kroz rad u umetnosti karakter najtransparentnije i najiskrenije odaje samog sebe. Bavljenje umetnošću u sebi sadrži izuzetno snažnu potencijalnu zamku oholosti, pretencioznosti i arogancije, egotizma na najnepodnošljivijem nivou, kao nijedna druga delatnost. Za umetnike važi vekovna nedodirljivost i salve divljenja od drugih ljudi, čak i od onih koji tvrde nerazumevanje jer se i u stranome, ako je pod plaštom ars-a, vidi nešto nerazaznatljivo autonomno od svega ostalog, čak i superiorno.

Budući da raspolaže takvim arsenalom moći nad “običnim” pojedincem, onaj ko se bavi umetnošću (neću ga nazvati “umetnik”, jer to je nešto drugo a i očuvao bih ekskluzivitet te titule) je upoziciji ili da neguje, da uvećava lepotu kroz duh i reflektuje svoje kreativne sposobnosti i kroz dobrotu karaktera i blagost nazora, ili da u potpunosti potpadne pod iluziju moći i svojim karakterom razori i negira sve ono što bi kao umetnik trebao da zastupa a što se smatra uzvišenim (ne razmatram ironičnu, postmodernu umetnost jer je lišena svega od kolektivnog značaja, usmerena na “ja” i previše određena socijalnim i vrlo vremenski aktuelnim momentima, sa sklonošću da pravi duboke rezove radi rezova). Naravno, u zavisnosti od shvatanja suštine i dometa umetnosti, variraće i nečiji pristup i metod bavljenja njom, a onda i smerovi u kojem će se kretati njegov karakter. Zaista najdivnije primere tranformacije – ili čak potvrde i utemeljenja ličnosti i karaktera na jednom zavidnom nivou – video sam kod ljudi koji su se umetnošću bavili možda zbog toga (a možda i ne) što su pretrpeli teške životne tragedije i umetnošću su došli do nekih odgovora, uslišenih nadanja i razumevanja. U tome je još jedna bitna stavka razmatranja tvog pitanja: koji je motiv za bavljenje umetnošću, koji je pokretač ovoga.

Juror 8: Slažem se za sve skoro što si naveo ali, što se tiče pokretača, mislim da on mora da postoji u svakom čoveku, mislim da je on deo individualnosti koja se kreće uzlaznom putanjom gde je iskustvo i znanje čvrsto utvrđeno određenim propisima, tako da kada prođe određene oluje iskustva i proguta dobar deo specifično centriranog znanja (znači ne da šeta previše po temama, već da se specijalizuje što uže da ne bi trošio vreme i energiju bespotrebno) – on dostiže tačku kada kreće da improvizuje u slobodnom stilu i on tada stvara sopstvenu školu. Moje pitanje je zapravo bilo, kako ti vidiš svoj razvoj u tim poljima specijalizacije individualne i šta misliš o mnogim uzaludnim rasipanjima umetničkim? Jer viđam previše nedefinisanih formi koje se ograđuju od preispitivanja srži i viđam previše olakog pristupanja novim definicijama umetnosti. Baš sam pričao sa Draženom kako je jedan slikar u Engleskoj sa veoma pozitivnim recenzijama koje je dobio u toku studiranja imao problema da proda svoje slike. A potom je shvatio da je crno bela fotografija u formama ogoljene ženstvenosti sa doticanjem prirodnog okruženja – potpuni hit (!) , osnovao je sajt, nakucao gomilu fotki gde slikao gola ženska tela u simetriji sa drvećem i postao uspešni fotograf. Kasnije je i sam pljuvao po fotografiji i pričao da to može svako da radi sa skupom opremom i malo smisla za simetriju i fikciju… Kako čovek da raste u takvim novim formama umetnosti kad one nemaju ni utvrđene škole koje treba izučavati do iznemoglosti i kad su iskustva isuviše isprazna i ne nude nikakvo zadovoljavajuće preispitivanje? Sem možda onog “Da li ovo što ja radim poseduje apsolutno ikakvu drugu važnost sem estetske…”

Andrej Vidović: Odlično, upravo je u tome (jedan od) problem(a), umetnost se pretežno doživljava kao odveć estetska ekspresija, tj. estetska komponenta u njoj je presudna, bilo da se radi o afirmaciji estetike ili nekoj njenoj dekonstrukciji i izvrtanju u anti-estetsko. Pri tom, i ta estetika je, možda više nego ikada pre, kolektivističkog duha, zavisna od nečijeg ispraznog uspeha pa tako ti primeri koje navodiš, golih ženskih tela u jukstapoziciji sa drvećem – evo, ja “iz prve” mogu da se setim buljuka fotografa sa identičnim pristupom, od kojih su neki čak i u mojoj neposrednoj blizini. Ovde nije samo problem neoriginalnosti, već u nekreativnom podražavanju drugog, u emulaciji koja podilazi trenutnom estetskom oku šire javnosti ili diktata trendova u umtnosti. Iz ovoga ne proizlazi umetnička evolucija i samosvest, već isključivo, ako do prekida dolazi, dešava se kroz revoluciju koja ima spasonosno htenje za karijeru umetnika ili “umetnika”.

Iako sam lično protiv društvenog a pogotovo političkog angažmana umetnosti, time ne želim reći da umetnost ne treba imati neki angažman širi od onog koji individualno inicira u biću uživaoca. Ali, pošto smo i kao ljudi skloni reviziji vlasitih ideja i ideala (makar živim u nadi da je tako!), odviše snažno usmerenje na ovo, mundano i temporalno samo doprinosi stvaranju haosa u ionako haotičnom umetničkom diskursu. Umetničko rasipanje je samo odraz rasipanja ličnosti čovekove kao individue i društvene anomije i odsustva bilo kakvih normi u sve više relativizirajućem duhu čovečanstva. Ako su najbitnije stavke postojanja nejasno formulisane, to je potencijalno pogodno tle za izuzetno dobru umetničku i društveno-naučnu diskusiju, ali ovo uglavnom završava u metežu i kakofoniji gde je bitno samo pobiti drugog i hvatati se za periferne pojave.

Pokretač svakako mora da postoji, ali najteže je odrediti kada je sam dozreo za kreaciju, da li je to trajan impuls koji će sačinjavati umetničku žetvu ili prolazna zabluda. Dozvoliti sebi osluškivanje, ćutanje, nedelovanje, neobjavljivanje, otklon, uzmicanje od, uzdržavanje od kreacije dok se još uvek osluškuje i odmerava nutrina tog pokretača. Mnogi srljaju u kreaciju, vođeni taštinom ponajpre, kojoj onda pribavljaju najmaštovitija objašnjenja svojih motiva i promišljanja. Moram priznati da još uvek ne razmišljam o specijalizaciji niti je simpatišem (iako mi je jasno da je ona rezultat istorijskih procesa), možda baš iz istih razloga koje sam naveo u pasusu iznad: ne smatram da iko od nas, ko je u ovoj fazi života, zna dovoljno da bi se sa prevelikim uverenjem upustio u tako nešto.

Juror 8: Drago mi je da vidim da shvataš ispraznosti određenih angažovanja. I da tačno je da postoji takmičenje pobijanjem i nadmoći nad sagovornikom, iako to nije uvek direktno svestan cilj onih koji su orijentisani moritvacijom ka moći (tu spadam i ja naravno). Moj pogled na specijalizaciju je takav da, na primer, ja sam krenuo od same prirode konflikta i razrešenja, da bi se suzio na interpersonalnu komunikaciju između već ukalupljenih uloga… Na sociološku i emotivnu pismenost… Shvatio sam da je šarenolikost karaktera skoro beznačajna ako ne poseduje u korenu poznavanje emotivnih i socioloških struktura koje treba da prevaziđe (kao što ja znam da moram da prevaziđem pobijanje sagovornika i dokazivanje sopstvene nadmoći). Mislim da je zadatak umetnosti da kroz kreativan način nas sprovede ka prevazilaženju naših nazadnih osobina. Recimo, možda bi moj pristup borilačkim veštinama bio bolji da poštujem protivnika sa kojim treniram… Možda bi trebao da se upustim u opisivanje određenog karaktera da bi došao do srži takve motivisanosti ka nadmoći…

Da li ti prevazilaziš neki svoj minus kroz kreativnost?

Praktično ukazujem na to da šematski, čovek mora poznavati svoj emotivni i sociološki pečat u kombinaciji sa ostatkom sveta da bi uz pomoć umetnosti prevazišao taj sklop i zadao sebi novi nivo koji mora da kasnije razreši.

Andrej Vidović: Sigurno da prevazilazim, ali se iskreno nadam da to ne radim svesno radi toga, odnosno ne radi maskiranja minusa već njegovog preinačenja. Možda nemam dovoljno uvida u samog sebe da raskrinkam to. Od samog uživanja u samotnosti i udobnosti uronjenosti u vlastito biće tokom kreacije pa do rekonstrukcije srećnijih vremena kroz slikarstvo, moram priznati da moje namere u tom smislu nisu preterano usmerene na spoljašnje, na “svetski duh”. Što je možda i srećna okolnost.

Ti si se već sada savršeno specijalizovao za nešto što jeste, po meni, dolazak u samu blizinu srži mnogih problema koje potresaju čoveka a onda i društvo. To je ono razumevanje koje ti poseduješ, o građenju i tog čoveka i tog društva odozdo na gore, a ne obrnuto što je stav mnogih, pre svega libertarijanskih ideologija koje danas dominiraju. A iz njih proističe i emotivna nepismenost jer propoveda samoživost a iz pogrešnog čitanja ljudske prirode toj dominantnoj matrici promiče da su društva strašno lomljiva i da im je potrebna kooperacija da opstanu. To su te strukture koje se moraju prevazići i meni, makar, je drago što ti kao neko ko to prepoznaje ima i znanja i veštine da to i artikuliše i prenese dalje.

Takođe smatram da je tvoja poslednja rečenica u odvojenoj poruci savršeno sumiranje svega rečenog. Ne zato što bih sad želeo da zatvorim diskusiju, već zato to se očigledno slažemo u bitnoj stavci svrhe bavljenja umetnošću – a to je orijentisanost ka ja koje želi da to ja unapredi zarad opšteg mi, redak primer svesti koja ne laska sebi već je u stanju da o sebi saspe najružnije istine. I da se pride za to bude zahvalan.

Uvek praktikovati samokritičnost i zdravu poniznost ka unutra i odmerenost i uviđavnost ka spolja.

Juror 8: U redu, ali upozoravam da takav stav može da bude nazadan za oštrenje ega. Mislim da etika nazaduje psihologiji prevazilaženja. Da, tačno je, imati zdravu poniznost ka unutra, ali kako dostići vrhunce bez arogancije? Zar nije prirodno biti malo arogantan pri rastu? Zar se ne sputava ona slavljena prirodnost ako se ograničavamo poniznošću? Moj zaključak je da je psihologija previdela vrhunce oštrenja ega i osudila destrukciju koju nosi deo arogancije sa rastom. A etika ju je dodatno ograničila. I nije to arogancija koja je štetna po ostale, ona je većinski destruktivna istina čije krajnosti prvenstveno unazađuju individuu koja ih sprovodi… Ono što znam iz sopstvenog iskustva jeste da bilo kakva nadmoć zapravo mnogo više boli nadmoćnika, nego potčinjenog… Ali zar te ne vuče da sagledaš te dubine arogancije? Zar one nisu krajnost koju kad bi spoznao, onda one bi te uputile ka tvom centru, jer mislim da već znaš drugu krajnost odmerenosti.

To je moj ekstremni predlog. Hvala ti na svim komplimentima vezanim za moje umeće, ali mislim da bi ti veoma veoma brzo dostigao saznanje o svom umeću, verovatno mnogo brže nego što sam ja to prošao, kada bi prihvatio putanju druge krajnosti, ne tako slavne.

Postoji šansa da bi me prestigao olako u mojim specijalnostima i to je za mene izazov, jer bi konačno imao konkurenciju na tim poljima i moj rast bi se morao modifikovati. Takođe smatram da ne mogu da dostignem tvoju vrstu literarnog izražavanja i to je tvoja specijalnost. Ali bilo bi interesantno kada bi ti sustigao moju.

Andrej Vidović: Vrhunce bez arogancije je možda i moguće doseći, mada je i sama težnja ili sigurnost u dostizanje vrhunaca neki vid arogancije – no to je već pitanje balansa želja i njenih izvorišta kao i razmišljanja šta činiti sa tim vrhuncima, jednom dostignutim. Nemajmo iluzija: svako je na svom putu rasta osetio makar nagoveštaj taštog ponosa i samo se stepeni sposobnosti da se to kamuflira razlikuju. Uopšte ni ne razmatram scenario po kojem je moguće da individua ne oseti pa i demonstrira aroganciju u nekoj od faza razvoja.

Verovatno si u pravu glede previda koje je psihologija načinila, ali ona ih je načinila mnogo u globalu. Konkretno ovde, da li je iz njene pozicije humanističke nauke (iako je ironično možda najdehumanizujuća nauka, makar gledajući njene zvaničnike i praktikante) postojala potreba da se napravi oštro razgraničenje između malignih i podsticajnih tendencija u ljudskoj prirodi usled čega su poizašla mnoga uopštavanja i uprošćavanja? Mislim da u nekoj zdravoj struji današnje civilizacije postoji sve manja tendencija da se stvari posmatraju ovako crno ili belo i, dokle god se to održava na temeljima kritičnosti i svetonazora i ne sklizne u neki novi relativizam, nada postoji.

Zapažanje o aroganciji kao destruktivnoj istini je odlično, dopada mi se.

A da li me ona vuče? Verujem da sam već bio na tim visinama. Možda sam ih kontrolisao, možda nisam dozvoljavao da se razmašu previše, ali bile su tu. U to sam siguran. Posmatrao sam druge u tim stanjima, koja su se ispostavila za permanentna obeležja njihovih ličnosti. Prelako je sroditi se sa tim. Strahujem od toga.

Juror 8: Ove reči koje pišeš savršeno mi pokazuju da odlično razumeš i da imaš sopstvena iskustva i znanja na tim poljima koja su te dovela do tih saznanja. Dakle sociološka pismenost. Interesantno je kako sociološka pismenost kontrira nekada emotivnoj pismenosti, zar ne?

Andrej Vidović: Kjerkegorovsko “ili/ili” za koje je upitno da li nam se zaista postavlja na putu razvoja ili je puki odraz duha i zahteva vremena, ali koji mnogi od nas nesvesno čine je odabir između sociološke okrutnosti i emotivne sigurnosti.

Mora li sociološka pismenost kontrirati emotivnoj pismenosti?

Za P.U.L.S.E Juror 8 i Andrej Vidović

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E

  Andrej Vidović, Juror 8, P.U.L.S.E, Psihologija, Umetnost