Bežanje od drugih i od sebe

Danilo Kiš  predstavlja reprezentativnu deonicu srpske književnosti i kulture. Ubraja se u najveće pisce koji su stvarali na srpskom jeziku. Uz Andrića i Crnjanskog, čije “književno roditeljstvo” je stalno isticao, spada u najprevođenije srpske pisce.

Na raznim svetskim jezicima, na katedrama, institutima i akademijama, neprestano nastaju nova dela o Kišu i povodom Kiša. Na našoj književnoj sceni kao najpotpuniji presek Kišovog života i dela ocenjena je knjiga Milivoja Pavlovića “Venac od trnja za Danila Kiša”, u izdanju “Službenog glasnika”. Ovo delo nagrađeno je na beogradskom Sajmu knjiga priznanjem za izdavački poduhvat godine i doživelo tri izdanja na srpskom jeziku (sprema se četvrto). Nedavno je ova knjiga izašla u Budimpešti na mađarskom, a spremaju se prevodi na francuski i hebrejski jezik.

Kiš je umro 15. oktobra 1989. u Parizu. Po sopstvenoj želji, sahranjen je u Beogradu po pravoslavnom obredu. Počiva u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.

Iz knjige Milivoja Pavlovića prenosimo najvažnije fragmente o životu i delu Danila Kiša.

Danilo Kiš rođen je 22. februara 1935, na jugoslovensko-mađarskoj granici, prema vlastitom kazivanju, “slučajno u Subotici, gde se spajaju dve kulture, za mene veoma značajne, što dokazuje da u sudbini jednog pisca ništa nije slučajno”. U više prilika, u zrelim godinama, Kiš je objašnjavao kako Subotica u njegovoj biografiji ima ulogu da svedoči o toj dvostrukosti, o “ambigvitetu jezika, porekla, istorije i kulture”.

Zgrada u nekadašnjoj Ulici oslobođenja broj 8 (danas Marksov put broj 2) srušena je u savezničkom bombardovanju 1945, pa tu baš ništa ne podseća na Danila, koga takođe nema. Otac Eduard Kon (naknadno je prezime Kohn promenio u Kiss, koje je Danilo pisao u fonetskoj transkripciji naše latinice – Kiš – insistirajući da tako ostane i na koricama inostranih, pre svega zapadnoevropskih izdanja) bio je mađarski Jevrejin; završio je trgovačku akademiju, tako da je u sebi nosio gene lutajućeg Jevrejina, koji se pojavljivao u Danilovim delima pod imenom Eduard Sam – osim u pesmi “Biografija”, iz 1955, kojom počinje Danilovo književno dozivanje mrtvog oca pod izvornim imenom Eduard Kon. Kišova majka Milica Dragićević, Crnogorka sa Cetinja, preminula je u osetljivom periodu sinovljevog odrastanja, kada je on imao šesnaest godina.

Celo moje detinjstvo je iluzija, iluzija kojom se hrani moja imaginacija. I kako sam o toj temi “ranih jada” napisao dve-tri knjige, sada mi se čini da je svako svođenje te imaginacije na takozvane biografske činjenice – redukcionizam. Život se, znam, ne može svesti na knjige; ali se ni knjige ne mogu svesti na život. Kako sam svoje detinjstvo dao u nekoj lirskoj, jedinstvenoj i konačnoj formi, ta je forma postala sastavnim delom mog detinjstva, jedino moje detinjstvo. I ja sam sad i sam jedva u stanju da napravim razliku između te dve iluzije, između životne i književne istine; one se prožimaju u tolikoj meri da tu povući jasnu granicu jedva da je mogućno.

Njeni preci bili su poznati kako po junaštvu – crnogorska “amazonka” je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku – tako i po pismenosti i učenosti. Ujak Danila Kiša bio je poznati crnogorski istoričar, biograf i komentator Njegoša, a jedan od Kišovih predaka s majčine strane – legendarni crnogorski junak – opismenio se u pedesetoj godini i, kako je to Kiš govorio, slavi svoga mača dodao slavu pera.

“Od svoje majke nasledio sam sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i legende, a od svoga oca patetiku i ironiju”, piše Kiš u tom neobičnom izvodu iz knjige rođenih. “Za moj odnos prema književnosti nije bez značaja činjenica da je moj otac bio pisac međunarodnog reda vožnje: to je čitavo kosmopolitsko i književno nasleđe.”

Do svoje sedme godine budući veliki književnik živeo je u Novom Sadu, u kojem je upisan u prvi razred, da bi osnovno obrazovanje dovršio u Mađarskoj, u očevom rodnom kraju. Prva dva razreda gimnazije završio je takođe u Mađarskoj, a ostala dva na Cetinju, gde je – repatriran posredstvom Crvenog krsta – živeo kod dede po majci, počev od 1947. godine. Na Cetinju je završio i dva razreda muzičke škole, na odseku za violinu, ali je muzičko školovanje prekinuo zbog preseljenja škole u Kotor. Filozofski fakultet završio je u Beogradu, 1958, kao prvi student na novoosnovanoj Katedri za istoriju svetske književnosti s teorijom književnosti. Svetsku književnost predavao mu je Vojislav Đurić, estetiku Bogdan Šešić, istoriju umetnosti Dejan Medaković, a francusku književnost Miodrag Ibrovac. Božo Koprivica, jedan od pouzdanijih tumača Kišovog života i dela, seća se da je profesor Đurić dočekivao mlađe naraštaje studenata rečima: “Na ovoj grupi diplomirao je Danilo Kiš.”

Pre no što je zavoleo široke pariske bulevare i lokale sa šansonjerima, gitaristima i pijaninom (za razliku od naših, u kojima, kako je primetio, “nismo u stanju da razlikujemo kafanu od menze”), Kiš je skrivene dimenzije ove prestonice duha otkrio u pesmama Endrea Adija.

Adijeve stihove Kiš je počeo da prevodi sa osamnaest godina (1953). U mnogobrojnim kasnijim prevodima tih pesama on je, kako je jednom priznao, istrošio svoj pesnički i lirski naboj, pa se definitivno okrenuo prozi, koja nije ostala bez lirskih elemenata, posebno u knjigama “Bašta, pepeo” i “Rani jadi”.

Svakako, odvođenje pesnikovog oca (1944) u Aušvic – zloglasni koncentracioni logor, iz kojeg se nije vratio – predstavljalo je strahovito suočavanje mladog Kiša s nacističkim divljanjem i genocidom nad Jevrejima. Senke Holokausta pratile su ga kroz ceo život (kao sedmogodišnjak bio je svedok pokolja Jevreja u Novom Sadu), a sve to ostavilo je duboke ožiljke u dečjoj duši, koji će se godinama kasnije pojavljivati i u značajnoj meri odrediti duhovni i psihološki profil budućeg velikog pisca. To je, pored ostalog, doprinelo i da glavne teme njegovih dela budu – smisao i besmisao života, progonstvo i patnja izgnanika, kao i istraživanje nesrećne sudbine obespravljenih pojedinaca u stravičnom istorijskom sunovratu. Kišovo uverenje, koje je, u Rost scriptum-u pisma Eduarda Sama, u Peščaniku, preneo čitaocima, glasilo je da je bolje ako se nalazimo među progonjenima nego među progoniteljima.

Misli, osećanja i poruke progonjenih žrtava sačuvane su od zaborava i trajno žive u Kišovim umetničkim delima, posebno u noveli “Pogrom”.

Svojom prozom i esejima Kiš je uneo u srpsku književnost dah i duh moderne evropske literature, s naznakama novih avangardnih i neoavangardnih tendencija. S pravom se smatra piscem izrazito moderne provenijencije. Kosmopolitska i, kako je sam govorio, pomalo kafkijanska životna i intelektualna sudbina, opredelila ga je da u valovima života u više navrata promeni boravište. Upoznao je kulturu i tradiciju različitih zemalja, naroda, religija i jezika. Bio je svestan svog jevrejskog porekla, ali se nije previše približavao jevrejskoj etničkoj zajednici. Njegov otac Eduard i nije bio neki vernik; navodno, nikad nije ni ušao u sinagogu.

Odlazak u svet, kao odlazak na more

Svoje bogato književno stvaralaštvo Danilo Kiš započeo je već u srednjoškolskim danima; pisao je mladalačke stihove, među kojima se po snažnim emocijama izdvaja pesma “Oproštaj s majkom” (1953), objavljena u crnogorskom glasilu Omladinski pokret. Roman Mansarda, započet 1959, završio je 1960, kada je priveo kraju i pisanje drugog romana, Psalam 44; obe knjige prvi put su objavljene kod beogradskog “Kosmosa”, 1962. godine. Prvo značajnije prozno delo, Bašta, pepeo, napisao je u Strazburu, a objavio ga 1965. u “Prosveti” (Beograd). Knjigu priča Rani jadi – koju neki kritičari, npr. Miloš Milošević, smatraju novelističkim romanom – objavio je takođe u Beogradu 1970. godine. Ovom knjigom Kiš je započeo krug porodičnih romana, koji se, kako je sam govorio, pretvorio kasnije u Porodični cirkus. Roman Peščanik, za koji mu je dodeljena Ninova nagrada, objavljen je 1972, kada je publikovana i njegova zbirka eseja Poetika.

Kišov venac novela Grobnica za Borisa Davidoviča, koji se ponegde naziva i romanom, pošto se izvesni likovi javljaju u više navrata, izazvao je veliku aferu i neprijatne polemike u tadašnjoj književnoj javnosti, najčešće bez književnih i poetičkih argumenata, zbog navodnog plagijata. S podnaslovom “Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti”, knjiga je objavljena 1976. u Beogradu i Zagrebu. Kao odgovor na neosnovane napade književnih kritičara, nakon razmene više polemičkih odgovora, Kiš je 1978. objavio svoju najobimniju esejističko-polemičku knjigu, Čas anatomije, u kojoj je nadahnuto izneo svoju “odbranu”.

Žestoko je odgovorio, bespoštedno kritikujući svoje protivnike i organizovanu kampanju protiv njega i slobode literarnog stvaralaštva. Palavestra piše (u drugom tomu Istorije srpske književne kritike), da je Čas anatomije jedno od najznačajnijih, a svakako najborbenije polemičko delo novije srpske književnosti. Kiš je u njemu bio okretniji, duhovitiji, žustriji i efektniji od onih koji su ga napadali, a osim uže književnih pitanja i tekstoloških analiza, dodirnuo je i druge “jarko obojene teme modernog vremena”, posebno moć ideologije i položaj kritike.

Kiša je zabrinulo čitanje njegovih priča u ideološkom ključu i premeštanje polemike s književnoteorijskog na politički plan. Zebnja je uvećana brutalnim izjavama nekolicine visokih partijskih zvaničnika. Jedan od njih, Dragoslav Marković, bio je uneo u svoje memoarske zapise, objavljene pod naslovom Život i politika, i ovaj komentar: “Pročitao sam knjigu D. Kiša Grobnica za Borisa Davidoviča, koju je kritika mnogo hvalila i pozitivno ocenjivala. Ne dopada mi se, ni kao literatura (iako u tom pogledu nije bez vrednosti), a ni po opredeljenjima koja zastupa. Njen antistaljinizam je ravan antisocijalizmu. Osim toga, ona je opterećena i veoma prisutnim cionizmom (čini mi se).”

Po svojoj žestini, u tim polemičkim vremenima posebno je zapamćen napad književnika Dragana M. Jeremića, u raspravi Narcis bez lica, 1981. godine – nakon čega će se Kiš, umesto uzvraćanja na polemiku, trajno preseliti u Francusku.

Većina istraživača saglasna je u stavu da je Kiš bukvalno oteran iz naše sredine, iako neki njegovi prijatelji veruju da bi on, i bez ove afere, verovatno sam otišao. Reč je o nekoj vrsti “kulturnog” a ne fizičkog egzila; taj izgon, obavljen na način sličan onom koji je autobiografski opisao Kortasar, bio je bolniji nego onaj fizički.

Svoju avanturu odlaska Danilo Kiš je objasnio 4. decembra 1988. godine u NIN-u:

“Iskreno govoreći, ja ne vidim u čemu i kako bi društvo moglo i trebalo da pomaže našem umetniku u svetu ili njegovom takozvanom prodoru u svet. Odlazak u svet, kao odlazak na more, jeste individualna avantura. Naravno, osnovni uslov za takvu individualnu avanturu jeste sloboda kretanja, sloboda odlaska i eventualnog povratka, privilegija koju nisu uživali mnogi naši talenti, slikari i pisci, koji su još negde pedesetih-šezdesetih godina od te nazovimo je pesničke avanture napravili surovo i tragično izgnanstvo.

Ja o svom odlasku, sada i ovde, nemam nameru da govorim, niti o ceni tog mog odlaska. Činjenica je, međutim, da se ja kao pisac, ili kao intelektualac ako hoćete, nisam našao u tom belom svetu intelektualno sasvim bez kompasa i nisam na taj beli svet gledao ni kao na čudo neviđeno, niti intelektualno inferiorno, a jedino što sam imao da donesem u taj svet bila je moja sopstvena poetika, moja sopstvena ideja o zajedničkoj kulturnoj baštini Evrope u vreme kada su oni ovde na Zapadu još naveliko krčmili staljinizam i maoizam.

Šta, dakle, društvo da učini za mladog pisca? Da mu, pre svega, u domovini stvori mogućnost takvog obrazovanja i samoobrazovanja koje ga neće učiniti invalidom i sektašem, koje mu neće zatvoriti ili ograničiti njegov individualni razvoj, koje neće od njega napraviti čoveka jedne dimenzije.”

DOBRICA ĆOSIĆ POVODOM KIŠOVE SMRTI

 

PISAC sjajnog intelekta, visoke književne kulture, izvanrednog stila, zaslužio ugledno mesto u našoj imaginarnoj i realnoj biblioteci. Svi umiremo, a on je bio kažnjen da najduže umire. Veliki mučenik. Ako je to kazna za njegov dar – ostali smo mu večni dužnici.(Duga, 28. oktobar 1989).

Kao književno dobro obrazovan pisac, Kiš nije odoleo pozivima da se ogleda i u dramskom stvaralaštvu. U “Arhipelagovom” izdanju dela Danila Kiša u deset knjiga (2014, priredila Mirjana Miočinović, urednik Gojko Božović), jedan tom, pod naslovom Noć i magla, sadrži Kišove drame, televizijske i filmske scenarije.

Naslovna drama, Noć i magla, koju Kiš naziva dramoletom, nastala je kao neka vrsta lirske varijacije na temu vremena i sećanja. Izvedena je na TV Beograd, januara 1968, u crno-beloj tehnici. Režirao ju je Slavoljub Stevanović Ravasi, a glavne uloge igraju Miša Janketić i Ljiljana Krstić.

Na bledskom Festivalu jugoslovenske televizijske produkcije, iste godine, Kišov dramolet nagrađen je prvom nagradom. Za Televiziju Beograd Kiš je napisao i drame Papagaj (refleks tzv. lipanjskih zbivanja iz 1968), koju je 1970. režirao Aleksandar Đorđević, kao i Drveni sanduk Tomasa Vulfa, koja je snimljena 1974. u režiji Branka Ivande. Godine 1984. Aleksandar Mandić režirao je, za beogradsku televiziju, dve drame po Kišovoj prozi: Crvene marke s likom Lenjina i Enciklopediju mrtvih. Na ponudu entuzijasta iz zeničkog pozorišta (Marušić i Martinović), Kiš je sačinio dramatizaciju Grobnice za Borisa Davidoviča, koja je 1980. izvedena pod naslovom Mehanički lavovi. Režiju potpisuje Ljubiša Georgijevski, potonji makedonski ambasador u Beogradu.

Ovaj napor urodio je, priznaje Kiš, za njega novim iskustvom “da su prozna i dramska materija u suštini različne i nepodudarne, što će reći od drugog tkiva, od materije različite specifične težine, i ponašaju se, dakle, po sasvim drugim zakonima”. Manje ili više uspešne dramatizacije Kišove proze radili su, i izvodili ih u pozorištima, Ljubiša Ristić, Katja Jocić, Boško Dimitrijević, Gojko Čelebić, Sašo Milenkovski, Haris Pašović, Marisav Radisavljević, Egon Savin, Milan Belegišanin, Aleksandar Jevđević, Jagoš Marković, Ana Đorđević i drugi. Dramatizacije za programe Radio Beograda pripremali su i režirali ih Neda Depolo, Arsa Jovanović i Nađa Janjetović.

Pisac kosmopolitske prirode

Danilo Kiš je izbegavao uže jevrejske teme i pristajao je jedino da se u njegovim knjigama judaizam prepoznaje samo kao “efekat oneobičavanja”. Svestan da su Jevreji u našem veku “istorijska paradigma”, toj tematici je, kad se moralo, prilazio “sa velikom opreznošću”. Bojao se rizika da i u njegovom slučaju pridev (jevrejski) ne odnese prevagu nad imenicom (pisac). U ponekom slučaju je svoju jevrejsku komponentu u beletrističkim tekstovima svesno prikrivao. “Mora se priznati” – naglašavao je – “da u svim tzv. literaturama manjin, kao i u literaturi Holokausta, postoji latentna opasnost patetike i grandilokvencije”.

Godine 1980. izašla je, u Izraelu, prva Kišova knjiga na hebrejskom jeziku, Bašta, pepeo, prevedena s engleskog. Kasnije su, pretežno sa srpskog, prevedene i druge Kišove knjige, a 1992, na univerzitetu u Jerusalimu, Lili Halpert Zamir odbranila je doktorsku disertaciju o odnosu istorije i fikcije u delima Danila Kiša (objavljena je 2000. u Beogradu pod naslovom D. Kiš: jedna bolna, mračna odiseja).

Sam Kiš je 1986, kao već svetski pisac, prvi put boravio u Izraelu, kao gost jerusalimskog Instituta “Van Lir”. Tada je u Šumi mira zasadio, prema ondašnjim običajima, mladicu -sadnicu u spomen na oca, čiji grob ne postoji. Drugi put Kiš je boravio u Izraelu 1989. povodom snimanja serijala Goli život. Od mnogih pozitivnih ocena Kišovih knjiga objavljenih na hebrejskom, navodimo karakterističnu rečenicu iz prikaza Bilha Rubinštajna, objavljenog 1994. povodom prevoda Peščanika:

Ovako piše onaj čije je pero bilo umočeno u mastilo koje je pocrvenelo!

Svoje osećanje jevrejskog identiteta Kiš je objašnjavao na različite načine. U jednom intervjuu veli: “Važna činjenica moje sudbine vezana je za poreklo koje nosim i vreme u kome sam se rodio, što je verovatno i povod moje nemirne sudbine.” Na drugom mestu, u eseju pod naslovom “Varijacije na srednjoevropske teme” (1988), Kiš kao da se dvoumi između “srećnog ukrštanja” i “jevrejstva kao prokletstva”:

“Srednjoevropski jevrejski intelektualac, osim frustracije klasičnog antisemitizma, na kome je izrastao, doživeo je dve teške traume: fašizam i komunizam. I dok je propast fašizma mogla u njemu da stvori (ako je izneo živu glavu), kao kod zapadnoevropskih Izraelita, onaj ambivalentni pojam žrtve, dolazak staljinizma, čiji su nosioci bili velikim delom takođe Jevreji, nije mu dozvolio da konsumira trijumf oslobođenja.”

Prema tadašnjem Kišovom poimanju, govoriti ili pisati o jevrejstvu u širokom srednjoevropskom basenu izaziva lošu savest i nelagodnost kod Jevreja i nejevreja podjednako. Pisac je stoga saglasan sa Sartrovim gledištem, prema kome je Jevrejin – “čovek koga drugi ljudi drže za Jevrejina. Njegov život je samo dugo bežanje od drugih i od sebe sama”.

Iako je svest o jevrejstvu – pa i o jevrejstvu kao “sudbinskom opterećenju” – u tragovima prisutna u nekim Kišovim delima, kod njega je vidljiv napor da se sudbina Jevreja (i nejevreja) u vreme Holokausta sagleda u širem kontekstu, kao paradigma univerzalne, nadistorijske drame pojedinca u vreme prevlasti totalitarnih ideologija HH veka, posebno nacizma i staljinizma.

STRASNO REAGOVANjE PARIZA

 

Volim kako Pariz reaguje na aktuelna zbivanja: živo, strasno, pristrasno; ne volim nombrilizam, parisko, francusko manihejstvo, kao na dan poslednjeg suda, gde pariska inteligencija, davši sebi prerogative Boga i sudije, baca grešnike na jednu a pravednike na drugu stranu, bez suđenja i bez opoziva; volim pokretnu biblioteku metroa, tu sporednu Nacionalnu biblioteku na točkovima; ne volim da slušam parisku inteligenciju koja se do zamora služi jednim te istim referencama: Marks, Mao, Frojd, Sartr, a nikad ili skoro nikad, Montenj, Bodler, Flober, Kami… zapisao je Kiš 1982. godine.

Otuda i Kišov otpor pojedinim pokušajima da ga uvrste u korpus “manjinske literature”, u koju bi spadala i tzv. jevrejska književnost.

Knjige o manjinama, govorio je Kiš (1984), često nose u sebi ukus sektaštva, “alibi manjin”, što im pribavlja prohodnost i uspeh iz vanliterarnih razloga. U svetu, pa i kod nas, u Jugoslaviji, reputacija izvesnih pisaca zasnovana je na tom sektaštvu, a Kiš je upravo želeo da izbegne tu “pogubnu privlačnost adjektiva”:

“Jer ako se jedna knjiga čita samo stoga što ona govori o crncima, Jevrejima, o homoseksualcima ili, oprostićete, o ženama, mene takva beletristika nimalo ne zanima; o tim temama radije čitam studije, istraživanja, dokumentarne knjige.”

Danilo Kiš bio je kosmopolitska priroda; često je menjao mesto boravka i putovao po svetu – ne samo zato što je, dok mu je otac zauzimao visok položaj na železnici, imao besplatno mesto u kupeima prve klase. Kao da je imao nešto od Ovidijeve sudbine; elegije slavnog izgnanika nosio je sa sobom poput izmaštanog poete A. A. Darmolatova iz poslednje priče u knjizi Grobnica za Borisa Davidoviča. Ovidijevi elegični stihovi zvučali su mu kao “puškinovski moto nad njegovom pesničkom sudbinom”.

U Parizu je boravio u više navrata, prvi put u jesen 1959; u Strazburu je od 1962. do 1964. godine bio lektor za srpskohrvatski jezik; tamo je napisao roman Bašta, pepeo. U Bordou boravi od 1973. do 1976. godine. Četiri godine bio je lektor u Lilu, kuda je odlazio, živeći u Parizu.

Posebno je voleo toleranciju francuske prestonice, gde je, kako je sam govorio, “uvek bilo mesta za svaku ideju, tendenciju, političku i književnu, i široki spektar oprečnih mišljenja ljudi koji žive pod istim krovom kao kakva velika, bučna i zavađena porodica”. U Parizu, kako sam svedoči, nije osećao nostalgiju, jer bi često, kad bi se probudio, čuo “kako se našijenci dozivaju”, a iz kola parkiranih pod njegovim prozorom, slušao je kako sa kasetofona “trešti harmonika”.

Oktobra 1979. godine Kiš se, posle približavanja korak po korak, trajno nastanjuje u Parizu, gde živi u nekoj vrsti “izabranog izgnanstva”. Boreći se za ljudske i stvaralačke slobode u tadašnjoj Jugoslaviji, u zemljama Istoka i u čitavom svetu, Kiš je stalno naglašavao da njegov odlazak iz zemlje ne treba da se vezuje za politički progon, niti je prihvatao tada atraktivnu poziciju disidenta.

Na izgnanstvo je gledao kao na “zbirno ime za sve vidove otuđenja”, a piscu koji živi van matične zemlje ostaje “zavičaj svog jezika”, makar i kao “znak njegovog izgnanstva”. Uveren da se otrgao opasnoj jednoznačnosti novojezika, i s jasnom svešću da se ne piše samo rečima, “nego i bićem, etosom i mitosom, sećanjem, tradicijom, kulturom, zamahom jezičkih asocijacija, svim onim, dakle, što se kroz automatizam pretvara u zamah ruke, i obratno”, Kiš nije podlegao “izgnanstvu iz sintakse” i nastavio je, i pod drugim nebom, da piše na srpskom, “jeziku na kojem sanja”.

Povratak u svoju matičnu luku

Danilo Kiš je zadržao jugoslovensko državljanstvo i nikad – iako bi mu mnoge zemlje rado dale svoj – nije odbacio naš pasoš.

Bez obzira na to što je znatan deo života proveo u Parizu, gde je stekao svetsku slavu i u kojem je 15. oktobra 1989. umro u teškim bolovima od raka pluća, koji se proširio na kičmu (“Nije se bojao smrti”, svedoči njegov prijatelj Đerđ Konrad), za večno boravište izabrao je Beograd, koji je još 1959, po povratku iz Francuske, u putopisnom odeljku Izlet u Pariz, označio kao svoju “matičnu luku”. Pokopan je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u zajedničkoj grobnici sa slikarima Petrom Lubardom i Stojanom Aralicom i vajarom Matijom Vukovićem. Nedaleko su, u istoj aleji, grobna mesta Meše Selimovića (umro 1982) i Dragana M. Jeremića (1986). Na lični zahtev, sahrana je obavljena po pravoslavnom obredu. Kiš je često u razgovorima isticao podatak da su ga roditelji, u njegovoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu, čime je definitivno uveden u pravoslavnu veru.

“To mi je spaslo život”, kazivao je.

Slična rečenica nalazi se u spomenutom autobiografskom spisu, kao i na kraju romana Mansarda. Mnogi Kišovi prijatelji, koji su bili zbunjeni njegovom željom da se sahrani kao pravoslavni hrišćanin, lako previđaju mogućnost da je, pišući testament, oboleli pisac verovatno imao na umu vraćanje duga majčinoj veri, koja ga je spasla od logora i smrti.

Kad je umro, Kiš je bio godinu dana mlađi nego njegov otac kad je nestao u krematorijumima Aušvica. U Švedskoj, gde je prevedena 1988, Enciklopedija mrtvih već je bila proglašena “književnim čudom”. Prema svedočenju Milana Vlajčića iz 1999, Kiš je umro uoči noći u kojoj Švedski komitet za Nobelovu nagradu odlučuje o dobitniku. Kišova nominacija bila je ozbiljna; pored ostalih, za njega su lobirali Josif Brodski i Suzan Zontag. Brodski, čije je stihove Kiš svojevremeno prevodio s ruskog na srpski, čitao je Kišovu prozu u izgnanstvu, na engleskom. Čak je i napisao predgovor za “Pingvinovo” izdanje Grobnice za Borisa Davidoviča (1980). Iz pera Josifa Brodskog potekla je i ova rečenica:

“Ima boljih pripovedača od Danila, ali nema boljih stilista.”

Posle engleskog prevoda Grobnice i objavljivanja Kišove priče “Enciklopedija mrtvih” u Njujorkeru, Suzan Zontag izjavila je da naš pisac spada u tri najbolja prozaista na svetu. Hvaleći Danilovu etnografsko-literarnu dimenziju kao “najdivniju kombinaciju”, Suzan Zontag je, u drugoj prilici (1995), kazala: “On je bio vrlo ukorenjen pisac, a opet potpuno kosmopolitski.”

Pesnik Milan Milišić opisao je tu Kišovu poziciju ovako: “Nigde nije bio u tuđini osim u svojoj tuđini.”

Testamentarnom odredbom, Kiš je, mesec dana pred smrt, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, životnoj saputnici Paskal Delpeš i bivšoj supruzi Mirjani Miočinović ostavio svoju književnu zaostavštinu, kao i ličnu biblioteku; one su kasnije zajedničkom odlukom sve to poklonile SANU, čiji je Kiš bio dopisni član od 1988. godine. Akademiji je Kiš poverio medalje, odlikovanja, korespondenciju i rukopise, a staranje o delima u Jugoslaviji, izdavačka prava, izbore, adaptacije i sl. – Mirjani Miočinović. Reč je o koleginici sa studija, s kojom se Kiš venčao juna 1962. godine. Do 1991. bila je profesor teatrologije na FDU u Beogradu. U jednoj posveti Kiš je napisao da je ona “izvor sve moje inspiracije” i da je “babičila svim mojim književnim trudovima”. Posvećenošću retkom za naše prilike, i pouzdanošću skoro bez premca, Mirjana Miočinović nastavila je da “babiči” i posle razvoda od Kiša (1981), a pogotovu posle njegove smrti.

MIHIZ NA VEST O KIŠOVOJ SMRTI

 

NE SAMO da je otišao veliki pisac, otišao je i veliki paćenik. Život ume da donese nesreću, njemu je doneo dvostruku: i na početku i na kraju. Danilo Kiš je iz velike patnje izneo veliku i otmenu literaturu. Sve su, razume se, misli sada ukočene, patetične, samo osećanja su prava, osećanja tuge za velikim čovekom i dragim prijateljem… Od tri suđaje nad kolevkom, prva, okrutna, dosudila mu je najteže moguće jade, one rane, detinje; druga, milosrdna, dodelila mu je snagu i prgavost da ih izdrži i popamti; treća darodavka, blagoslovila ga je krupnim darom i jakom pameću da ih iskaže. Onda se dečak dočepao života, pa od te sudbine stvorio pisca koji će, magijom umetnosti, svoje rane jade preobratiti u uzbudljivu, zloslutnu i čarobnu priču malog Andreasa Sama, tim opštiju i ljudskiju što je bila jedinstvenija i neponovljivija.

Mnogi Kišovi beogradski prijatelji i poznanici s negodovanjem su primili njegovu testamentarnu odluku o sahrani po pravoslavnom obredu, a neki su i javno govorili o “posmrtnom prisvajanju pokojnika”. Najdalje je, čini se, otišao Vidosav Stevanović, koji u svojoj memoarskoj knjizi Dnevnik samoće (2010), tvrdi da Kiš iza sebe nije ostavio nikakav pisani testament (str. 156). Iako se predstavlja kao Kišov prijatelj, Stevanović u svom objavljenom dnevniku piše o njemu kao o “svetoj kravi čaršije” i citira obilje tipično čaršijskih nepovoljnih ocena, između ostalog i onu da “kod Kiške ima puno lepog pisanja kao kod svakog dobrog studenta svetske književnosti, ništa više”.

Stevanović posebno oštro kritikuje Kišov pristanak da uđe u SANU, čime je postao “saveznik i saučesnik u radu srpskih nacionalista”. “Obojica znamo da se tamo ne ulazi ako nisi s njima, proveren i poslušan”, stoji u Stevanovićevom pismu Kišu, koje, kako sam priznaje, nije ni poslato, ali je, sad kad svedoka više nema među živima, objavljeno u njegovoj knjizi dnevničke proze. O Akademiji Stevanović piše kao o “jezgru centripetalne sile” koja je razorila Srbiju i Jugoslaviju: “Ne poznajem nijednog akademika koji je išta vredno napisao”, beleži Stevanović na str. 504.

Najnepovoljnije ocene, ipak, rezervisane su za Dobricu Ćosića, pisca čije je knjige Stevanović recenzirao i objavljivao u velikom tiražu: neoriginalan, patetičan, smušen, netalentovan, lažni humanista, komploter, skučeni malograđanin i moralista koji vara. “Merilo svih stvari u sredini koja je izgubila meru.” “Zarđali kompas bez magnetske igle”, od koga je čak i Ismail Kadare “neuporedivo darovitiji i rečitiji”. Objašnjenje ovih neargumentovanih napada na Kiša i Ćosića – ili Bećkovića, koga naziva zločincem – možda se nahodi takođe u Stevanovićevom dnevniku, koju stranicu kasnije, kad – drugim povodom – citira Čehova: “Kad kamila govori o konju, obično ga predstavi s grbom.”

Na sajtu SANU poseban odeljak posvećen je životu i delu Danila Kiša. Povodom 70-godišnjice rođenja, 2005, Odeljenje jezika i književnosti SANU objavilo je obimnu Spomenicu Danila Kiša (urednik Predrag Palavestra).

Pogled u smrt kao u ogledalo

U dramski (a i pesnički) opus Danila Kiša spada i Elektra (po Euripidu), premijerno izvedena 1968. u beogradskom pozorištu Atelje 212, u kojem je, na poziv Mire Trailović, Kiš radio kao honorarni dramaturg od 1966. godine. Ovaj dramski zahvat zamišljen je, najpre, kao “prevod” ili adaptacija, a porodio je, u Kišovoj igri slobodnog asociranja na klasičnu antičku temu, originalno delo, s promenom likova i drukčijeg naglašavanja njihovih psiholoških osobenosti. Kišova Elektra izvedena je na Sterijinom pozorju i na trećem Bitefu, septembra 1969. godine. Reditelj je bio Zoran Ratković.

Istom književnom rodu, dramskom, pripadaju i dva filmska scenarija iz pera Danila Kiša, nastala 1979. godine, i do danas nerealizovana. Prvi ima naslov Marin Držić Vidra i poručila ga je zagrebačka kuća “Adrija film”. Drugi, pod naslovom Končarevci, trebalo je da režira Veljko Bulajić; bilo je zamišljeno da prve posleratne godine života u Jugoslaviji budu prikazane kroz položaj književno poprilično marginalizovanog radničkog sveta (Kiš je ponekad u šali sebe svrstavao u intelektualni proletarijat). Dokumentarnu podlogu scenarija predstavlja početak izgradnje fabrike “Rade Končar” u Zagrebu. Podnaslov Kišovog scenarija glasi Factory story.

Daktilopise ova dva scenarija Mirjana Miočinović pronašla je među Kišovim rukopisima i objavila ih prvi put 2011. Godine 1981, Bulajić je, po temi koja je noseća u Kišovom scenariju, snimio film “Visoki napon”, u kojem su kao scenaristi potpisani sasvim drugi autori.

Poslednje Kišovo delo ove vrste je dokumentarna televizijska serija Goli život, nastala u saradnji s rediteljem Aleksandrom Mandićem. U proleće 1989, Kiš je, u Izraelu, pred kamerama razgovarao s nekadašnjim Jugoslovenkama Ženi Lebl i Evom Nahir o njihovim potresnim doživljajima na Golom otoku i u drugim logorima bivše zajedničke domovine. Ženi Lebl je bila novinarka Politike, koju je, posle rata, jedan vic o “ljubičici beloj” odveo na Goli otok i Sveti Grgur, odakle je 1954. uspela da emigrira u Izrael. Na podsticaj Danila Kiša napisala je memoarsku knjigu Ljubičica bela, koja je objavljena 1990. u Gornjem Milanovcu.

Eva Nahir, rodom iz Čakovca, dospela je u logor zato što nije htela da se odrekne muža Srbina, koji se ubio pod lažnom optužbom da je ruski špijun. Odrobijala je 25 meseci, od toga 19 na Golom otoku. Posle mnogih poniženja, i ona je (1964) uspela da emigrira u Izrael. Uz dosta peripetija, serija je, u četiri jednočasovna nastavka, emitovana na Televiziji Sarajevo februara 1990. godine. Kiš je umro četiri meseca ranije i nije imao priliku da vidi ovo ostvarenje kojim na izvestan način, mada u drugom mediju, zaokružuje i kompletira svoje bavljenje temom logora, jevrejstva kao sudbinskog žiga i tamom ideologije.

Bolje razumevanje Kišovih književno-poetičkih pogleda pruža nam uvid u njegove stihove, kao i u intervjue koje je čitavog života davao novinarima s različitih krajeva sveta.

Kiš se spremao za pesnika i pisao je stihove od rane mladosti skoro do samrtnog časa. Iz njegove radionice izašlo je, ipak, samo tridesetak pesama, od čega je Kiš za života objavio dve trećine. Strog prema sebi, Kiš je primetio da ono što želi da iskaže ipak bolje može reći u prozi. Smatrao se “propalim pesnikom”, koji je samo četiri-pet svojih pesama smatrao uspelijim. Ipak, pažljiviji kritičari – posebno Mihajlo Pantić i Jovan Delić – zaključuju da je Kiš znatno bolji pesnik nego što je sam o sebi sudio. Ti stihovi, osim ostalog, potvrđuju začuđujući tematski, formalni, intonacijski i semantički raspon dela Danila Kiša, ponavljajući razvojnu logiku njegovog znatno razvijenijeg i vrednosno ostvarenijeg proznog opusa.

Iz knjige Pesme i prepevi, koju je tri godine kasnije za beogradsku Prosvetu priredio Predrag Čudić, vidi se da je prvu pesmu, “Oproštaj s majkom”, Kiš objavio u ijekavskoj varijanti, aprila 1953. u podgoričkom listu Omladinski pokret (na ijekavskom je bila napisana i jedna verzija pripovetke “Legenda o spavačima”). Kiš je tada imao osamnaest godina i bio je dubinski dirnut zbog gubitka “nježne ljubavi majke koje više nema”.

Poslednja Kišova pesma, kojom se zatvara ovaj neobični krug, takođe sadrži “pogled u smrt kao u ogledalo”. Njen naslov je “Na vest o smrti gospođe M. T.”; nastalu povodom smrti Mire Trailović (7. avgusta 1989), pozorišne radnice koja je davala snažan pečat kulturnom životu Beograda i Srbije, a uticala je i na izvesne deonice Kišovog života, mnogi su je pročitali kao autonekrolog. Objavljena je u Politici, 12. avgusta. Prostirući se u dve ravni – književnoj i biografskoj – ovaj autocinični dijalog sa smrću posvećen je “drugom kao sebi”. Ima, međutim, i kritičara kojima se nije dopala ova Kišova “lakoća pevanja o smrti” i opisivanje “fizičkog izgleda umrle osobe”. Među njima je najoštriji Nebojša Vasović, autor dveju opsežnijih kritičkih monografija o Kišovom delu. Prema mišljenju Vasovića, Kišova ironija ovde se svodi na opis najbanalnijeg, a začinjena je kvazimisaonom poentom (“pa još i u zagradi”).

PROZA SA LIRSKIM MOMENTIMA

 

S dvadeset godina napisao sam nekoliko pesama koje me, nadam se, ne kompromituju suviše, ali mi je na kraju postalo jasno da je za ono što ja hoću da kažem proza pogodnija: proza u kojoj, koliko je mogućno, postoji i lirski momenat – izjavio je Danilo Kiš oktobra 1989. za nemački list Frankfurter rundšau.

Izmeđuovih dveju pesama smešteno je nekoliko Kišovih lirskih minijatura s temama fobije i opsesije, koje su detaljnije i snažnije obrađene u Kišovom proznom delu, posebno u njegovom Porodičnom ciklusu (jevrejske teme, slutnje smrti, egzistencijalna teskoba, dijalog s mrtvim ocem, anatomija mirisa, opisi prirode..).

Od njih se jedino razlikuje satirična poema “Pesnik revolucije na predsedničkom brodu”, čiju su nedovršenu verziju objavile Književne novine u broju od 1. novembra 1989. godine. Oslanjajući se delom na svoja pripovedačka iskustva, Kiš je u ovoj poemi – čiji kraj nije stigao da napiše iako se do smrti bavio nekolikim njenim verzijama – nemilosrdno oštro naslikao atmosferu na predsedničkom plovećem brodu i žudnju “pesnika revolucije” da se uvrsti među dvorjane.

Poema ima nefikcijsku pozadinu i sastavljena je od duhovito variranih saveta koje šef dvorskog protokola daje poznatom piscu i prvoborcu, počašćenom pozivom Predsednika na dvomesečno putovanje brodom oko Afrike u “misiji mira”. Satirična oštrica ove poeme okrenuta je pre svega Predsedniku i njegovoj sviti, ali delimično i piscu koji pristaje na ponižavajući položaj među tom čudnom, skoro karnevalskom družinom (pisac nije znao šta ga čeka na “Galebu”; posle sagledavanja svega sa čime se intimno nije slagao, pisac polako postaje antititoista).

U pesnički opus Danila Kiša, odnosno u poetsku prozu, spadaju i lirski fragmenti u pripovetkama i romanima, koji imaju spoljašnju proznu formu, ali i lajtmotivska ponavljanja, ritam, zvukovnu organizaciju i slikovnost vrhunske poezije. Najvredniji deo Kišove izvorne pesničke nosivosti prelio se u njegove prevode stihova napisanih na mađarskom (koji je u mladosti znao bolje nego srpski), francuskom i ruskom jeziku. Za života je smatrao da je prevođenje poezije dragocen književni trening (“uključujući i one koji pišu prozu”).

Gorki talog životnog iskustva

Kišovi intervjui, pod nazivom Gorki talog iskustva, izlaze u Beogradu 1990, a u Splitu 1997. godine (priredila ih je Mirjana Miočinović). U ovim razgovorima s domaćim i stranim novinarima Kiš je sasvim razotkrio pozadinu napada na Grobnicu za Borisa Davidoviča, ukazujući direktno na “organizatore književne hajke”: “Dobivši mig sa vrha, partijski su se psi okomili na knjigu i njenog autora, naivno verujući da će stvar biti efikasnija ako optužbe premeste na književnoteorijski plan, jer će time još i prikriti nalogodavce i političku pozadinu afere.”

Ovi intervjui, koji se mogu čitati i kao svojevrsni “polifoni eseji”, dragoceni su za dublje razumevanje Kišove poetike. Bilo u usmenoj ili pisanoj formi, Kiš je u njima iznosio svoje poglede na svrhu i sudbinu književnosti, formu i sadržaj, udeo citata i značaj dokumenta u književnom delu, na književne postupke, položaj pisca u Evropi i svetu, poziciju malih jezika u lingvističkom Vavilonu, ilustrujući stavove živim primerima iz sopstvenog iskustva i iskustva drugih pisaca koje je čitao ili sretao.

Nije stoga čudno da ih je sam pisac smatrao delom svog esejističkog opusa, pa je neke od intervjua za života uvrstio u drugu knjigu Po-etike (1974) i Djela Danila Kiša (1983).

Raznovrstan i bogat stvaralački duh Danila Kiša ispoljio se i tokom pisanja eseja, u prevodnoj književnosti, kao i u nizu intervjua, objavljenih u više knjiga. Tokom poslednje četiri godine života Kiš je intenzivno razmišljao, a povremeno i radio na autobiografskoj knjizi koja bi po formi bi la bliska “Istražnom postupku” u romanu Peščanik; u njoj bi pisac, kako je najavljivao, “hronološki pretresao svoj život i svoju književnost”. Knjiga bi se zvala Život, literatura. Od zamišljenih tristotinak stranica, porodilo se dvadesetak, u dijalogu sa istovremeno stvarnim i “fiktivnim” sagovornikom, švedskim novinarom Gabijem Glajhmanom.

U okviru Poetičkih spisa objavljenih 1990. u Sarajevu, Mirjana Miočinović priredila je, kao drugu knjigu, tom esejističkih tekstova Danila Kiša pod naslovom koji je zamislio pisac 1983, nekoliko godina pre nego što je konstatovano da je teško oboleo. Zbirka pripovedaka pod naslovom Lauta i ožiljci objavljena je 1994. u Beogradu i Splitu. Godinu dana kasnije, delovi književne zaostavštine Danila Kiša objavljeni su, trudom Mirjane Miočinović, u knjigama Skladište i Varia.

GRAĐANSKI ELITISTA

 

PREMA rečima uglednog književnog tumača Predraga Palavestre, Kiš je bio pisac kritičke književnosti, “zastupnik urbane kulture i moderne civilizacije, zapadnjak sa širokom slovenskom dušom, protivnik folklornih banalnosti i palanačkog populizma […] Kiš je građanski elitista, prosvećeni duh slobodnih nazora […], ogorčen protivnik oveštalih društvenih kanona, svetinja i prvosveštenika, akademskih institucija i svih oblika javnog poretka”. Ove Kišove lične osobine, kako ih je video analitičar Palavestra, prisutne su i progovaraju i iz njegovih umetničkih ostvarenja, a zajedno s pesnikovom životnom sudbinom, ispisale su njegov istinski životopis i, svakako, doprinele bogatstvu njegovog umetničkog stvaralaštva.

Danilo Kiš je dobitnik mnogobrojnih domaćih i stranih nagrada. Andrićevu nagradu i nagradu “Skender Kulenović” dobio je 1986. za zbirku pripovedaka Enciklopedija mrtvih. Sedmojulsku nagradu dobio je 1987, a Avnojevu 1988. godine.

Godine 1980, u Nici, Kiš je za celokupni književni rad nagrađen francuskom književnom nagradom Grand aigle d’or de la ville de Nice. U Italiji je dobio nagradu Premio litterario di Tevere, u Nemačkoj Preis des literaturmagazins, a u SAD američki PEN dodelio mu je nagradu Bruno Schulz Prize.

Žak Lang, tadašnji francuski ministar kulture, 1986. uručio mu je Orden viteza umetnosti i književnosti.

Na osnovu predloga koji su podneli akademik Antonije Isaković i dopisni članovi Predrag Palavestra i Borislav Pekić, Danilo Kiš je 15. decembra 1988. izabran za dopisnog člana SANU.

Kišova dela prevedena su na više od trideset jezika.

U Beogradu je Danilo Kiš dobio svoju ulicu, na Vračaru, u okolini Crvenog krsta. U Subotici, njegovom rodnom mestu, nema je, nažalost. Kao što nema ni zgrade u nekadašnjoj Ulici oslobođenja broj 8 u kojoj je Danilo rođen (srušena je 1945). Opštinska komisija za promenu naziva ulica odbila je 2003. da jednu ulicu u Subotici nazove imenom Danila Kiša, pod izgovorom da je iz Pariza navodno potvrđeno da je pisac plagijator i da mu ne pripada ova počast (učestvujući na jednom protestnom skupu, subotička pesnikinja Marija Šimoković pročitala je pesmu koja ima i ovaj stih: “idite u guzicu, ne date mi ulicu”).

Pariz, naravno, nikad nije dao takvu potvrdu. Sasvim suprotno – na šestu godišnjicu Kišove smrti, 15. oktobra 1995, francuska prestonica upisala je srpskog pisca u trajne toponime svoje razuđene književne geografije: odlukom gradskih vlasti, pred ulazom u zgradu broj 16 u Ulici Grusije (Groussier), u kojoj je Kiš proveo poslednje ovozemaljske dane, postavljena je spomen-ploča. Obeležje je otkrio pesnik Klod Roa, čije je četiri pesme za decu Kiš preveo s francuskog i objavio u Književnoj reči (1985). Stari pesnik Roa (rođen 1915) tada je izgovorio i ove reči: “Danilo je jedan visoki stari mladić, očešljan kao oblak, vidovit kao mudrac, bezazlen kao dete, hrabar kao mladi orao i pisac kao što se diše.”

Prevodilac i prozaista Miroslav Karaulac, koji je prisustvovao uvrštenju Danila Kiša u pariske živopisnosti, setno je prokomentarisao: “Čuvanje uspomene ima i svoja sretnija podneblja…”

Svoju pravu književnu karijeru Danilo Kiš je započeo u Beogradu, zaokupljen poetičkim dilemama, više brišući nego pišući (“Od stotine ispisanih stranica zadržao bi desetak: rezigniran što ih i toliko ostaje kad već nešto ostati mora”, svedoči Predrag Matvejević). Kucao je na pisaćoj mašini olympia monica, nabavljenoj u Nemačkoj 1963, a ispravljao rukom, olovkom, perom i flomasterima. Uvek “protiv zvanične struje”, tragao je sve vreme za neuhvatljivim smislom života i novim književnim formama, razapet između Erosa – boga ljubavi, i Tanatosa – boga smrti.

Kao svestran književni delatnik, s jakim moralnim osećanjem za poziv pisca, iskazao se podjednako uspešno u različitim književnim žanrovima i formama – kao pesnik, romansijer, pripovedač, esejist, pisac filmskih scenarija, dramski pisac, književni kritičar, lektor za srpskohrvatski jezik i književnost, prevodilac.

Prevodeći ponajviše “iz ličnih razloga”, Kiš je s francuskog, mađarskog i ruskog preneo na srpski više od deset hiljada stihova (ne računajući drame u vezanom stihu). Već sa osamnaest godina shvatio je da se u poeziji Endrea Adija nahodi bar “po jedna pesma za svako duševno stanje”. U ruskoj lirici Kiš nam je, kako je primetio Predrag Čudić, otkrio čitav novi pesnički kontinent. Izvrsni su i Kišovi prepevi uključeni u knjigu Bordel muza, antologiju francuske erotske poezije (Liber, 1972): Ronsar, Lafonten, Volter, Gotje, Bodler, Verlen, Malarme, Apoliner… Manje je poznato da je Kiš prevodio i s engleskog, a ima i jedan prevod s nemačkog – prvi i jedini put Kiš je uz pomoć bukvalnog prevoda pariskog prijatelja Franje Termačića – prepevao “Kralja-Vilovnjaka” J. V. Getea.

Milivoje Pavlović

Izvor: Večernje Novosti

Sledeći nastavak:

  D.O.M.I.N.E, Danilo Kiš, Književnost, Milivoje Pavlović, Venac od trnja