Људима који нису живели у Немачкој није лако дочарати пуне размере улоге коју је Јирген Хабермас одиграо у овој земљи. Истина, његово име се редовно укључује на мање или више озбиљне листе најутицајнијих светских филозофа. Али не постоји други пример јавног интелектуалца који је имао тако важну улогу у свакој великој националној дебати – од којих је многе он и започео – током читавих шест деценија.
Нова књига Филипа Фелча, историчара културе из Берлина, преведена с немачког једноставно као Филозоф, с прикладним поднасловом Хабермас и ми, тврди да је Хабермасова мисао увек била у савршеном складу с различитим периодима послератне немачке политичке културе. За човека његове дуговечности то је изузетно постигнуће: Хабермас је ове године напунио 95 година. Као што примећује Фелш, да је Мишел Фуко толико поживео, могао нам је понудити своје коментаре на председнички мандат Доналда Трумпа; да је Хана Арент дочекала исте године, добила би прилику да допуни своја размишљања о тероризму после напада 11. септембра.
Зато је исповест филозофа на крају ове књиге још значајнија: Felsch нас обавештава да после бројних негативних реакција на његове чланке о руско-украјинском рату, Хабермас први пут има утисак да више није у стању да разуме немачко јавно мњење. Да ли се променио Хабермас или се променила земља, удаљавајући се од пацифизма и „постнационализма“ које је филозоф деценијама проповедао?
Хабермас је дуго био поларизујућа фигура. За многе читаоце са енглеског говорног подручја то је помало збуњујуће, јер верују да је познат као филозоф успешне комуникације, чак и консензуса; вероватно га знају и као аутора обимних, тешко разумљивих теоријских књига.
У иронијском обрту, управо је Хабермасов списатељски дар оно што често отежава успешно превођење његових идеја. Пре него што се посветио друштвеним истраживањима, Хабермас је радио као новинар, а његове интервенције у јавном животу – увек у писаној форми, никада на телевизији или радију – стилски су бриљантне полемике пребогате метафорама. Његове академске књиге понекад је тешко превести управо због сугестивног коришћења метафора које и саме обављају део филозофског посла.
Једна од тих књига, изворно објављена 1962, до данас је продата у више примерака него било које друго Хабермасово дело. Наслов је помало незграпан – Структурна трансформација јавне сфере – али њена кључна теза је углавном јасна: демократија се не може свести на слободне и поштене изборе; круцијално важан предуслов постојања демократије јесу отворени процеси формирања јавног мњења. У Хабермасовом стилизованом приказу, 18. век је период у ком су буржоаски читаоци почели слободно да се окупљају у салонима и кафанама да би дискутовали о романима. Временом су се расправе окренуле политичким темама. Док су се монарси приказивали народу као владари, грађани су развили очекивање да држава заступа њихове ставове и ради у њихову корист (бар они који су били мушкарци и поседовали имовину).
Често се заборавља да је то књига која говори о опадању и пропасти: капитализам је све наглашенијим ослањањем на технике манипулативног оглашавања и ширењем сложених структура административне државе разорио слободну и отворену јавну сферу. Ипак, у ретроспективи се чини да су управо шездесете године биле златно доба масовних медија, што Хабермас и потврђује у есеју из 2022. о „новој трансформацији јавне сфере“. У тексту указује на контраст између наше ере такозваних „филтрираних мехурова“ и „пост-истине“ и света у ком су постојале универзално уважаване и економски успешне новине и ТВ канали уз које су се читаве нације могле окупити сваке вечери.
Као што Felsch примећује, ова књига, као и каснији Хабермасови филозофски радови на тему комуникације, садржали су праву врсту поруке за послератни период, време када су западни Немци, пошто су изашли из нацистичке диктатуре и старих традиција послушности пред државним ауторитетом, почињали да уче како да слободно расправљају. Као и многи аутори на левици, Хабермас је атмосферу доминантну у раним данима Савезне Републике Немачке доживљавао као погубну: Конрад Аденауер, изразито антикомунистички канцелар који је обећавао да више „неће бити експеримената“, тихо је уводио бивше нацисте у структуре нове државе и показивао мало толеранције за критичко новинарство – а још мање за критичке интелектуалце.
У данашњој Немачкој постоји необично велики број дебатних емисија у вечерњим телевизијским терминима, емисија које се већ наредног јутра опширно коментаришу у новинским текстовима, на јавним дебатним форумима који примају државне субвенције, као и у опсежним колумнама посвећеним дуготрајним расправама између професора. Супротно клишеу рационалистичког филозофа делиберације, који би од парламента најрадије направио учионицу, Хабермас се експлицитно залагао за „дивљу“ јавну сферу у којој се могу износити све врсте ставова. Истовремено, такви форуми би требало да функционишу као „постројење за пречишћавање отпадних вода“, за филтрирање лажних информација и очигледно антидемократских ставова.
Подршка процедурама либералне демократије – које марксисти често исмевају као „формалну демократију“ – допринела је Хабермасовом непријатељском ставу према послератним интелектуалним трендовима у Француској, чије је интелектуалце сумњичио за промовисање ирационалности и естетизацију политике лишене свих нормативних стандарда. Felsch препричава како су Хабермас и Фоуцаулт једном заједно вечерали почетком 80-их година у Паризу, у „леденој атмосфери“. Изгледа да су им немачки филмови били једина тема за разговор: Хабермас је, каже Felsch, говорио о наклоности филмовима Alexandera Клугеа који се баве немачком прошлошћу на поуздан и педагошки начин, док се Фоуцаулту више допадало слављење „екстатичне истине“ код Wernera Херзога у истраживањима Африке и Јужне Америке, с очигледно ирационалним Клаусом Кинским у главној улози.
Није случајност то што је Хабермас увек водио рачуна да не подстакне нешто попут традиционалног немачког Гениекулта, култа високог генија – као ни то што се управо он потеже као главни доказ када француски коментатори пожеле да кажу да је у поређењу с Nietzscheom и Heideggerom савремена немачка филозофија бескрајно досадна, и да у њој доминирају људи које је француски филозоф Gilles Делеузе назвао „бирократима чистог ума“.
Али Felsch, који га је два пута интервјуисао у његовом модернистичком бунгалову у Баварској, успео је да наведе Хабермаса да нам призна нешто изненађујуће: сваки његов новински чланак, каже Хабермас, био је мотивисан бесом. Уместо као бирократу чистог ума који педантно одржава наслеђе просветитељства, Хабермаса је заправо боље схватити као политичку животињу – као донекле импулсивног човека с поузданим лево-либералним политичким инстинктима. Осим начелне преданости дијалогу и сарадњи, његова политичка визија подразумева еволуцију преко граница наслеђених идеја етничког национализма, а према космополитском међународном правном поретку. И једно и друго је данас све угроженије.
Почетком 80-их, пратећи своје политичке импулсе, стигао је до предмета за који се претходно веровало да није „способан за теорију“: до историје. У полемичком тексту из 1986. који је покренуо једну од најважнијих дебата у послератној Немачкој, оптужио је четворо историчара да покушавају да „нормализују“ немачку прошлост – као и немачку садашњост. Кључно је, писао је тада, одупрети се било каквој релативизацији холокауста од стране конзервативаца који изгледа верују да Савезна Република Немачка треба да усвоји неки облик „нормалног“ национализма. Уместо тога, тврдио је Хабермас, могуће је да су Немци, научивши нешто посебно из своје јединствено проблематичне прошлости, усвојили оно што је назвао „уставним патриотизмом“. Уместо да буду поносни на културне традиције и херојска дела великих националних узора, Немци су научили како да заузму критички став према историји, с позиције универзалних начела уграђених у либерални демократски устав.
Конзервативци су такав патриотизам често одбацивали и описивали као примерен само за учионице: као превише апстрактан и, уз посебно неприкладну метафору, превише „бескрван“. Ипак, нема сумње да је Хабермас изашао као победник из дебате која је остала позната као Хисторикерстреит, или спор историчара, те да је његову идеју о „постнационалној политичкој култури“ прихватало све више немачких политичара, можда не баш под тим именом. Коначно су се Хабермас и Аденауер нашли удружени пред истим циљем: то је Немачка чврсто усидрена на западу, с тим што је Хабермас почињао да је доживљава и као могућу авангарду у напредовању ка космополитској будућности.
Читав пројекат је доведен у питање највећим шоком који је Хабермасов политички свет доживео пре руске инвазије на Украјину: потпуно неочекиваним уједињењем Источне и Западне Немачке које је надгледао Хелмут Kohl, историчар по образовању, човек који је, по Хабермасовом мишљењу, имао кључну улогу у покушајима „нормализације“ прошлости. Хабермас је био скептичан према уједињењу још од 50-их година, када су се социјалдемократи залагали за превладавање хладноратовских подела. Године 1989, чинило се да ће инсистирање на поновном стварању уједињене немачке националне државе вероватно срушити тешко остварена достигнућа у развоју уставног патриотизма и заменити га етничким национализмом.
Када је пао Берлински зид, Хабермас је признао да једноставно не осећа никакву „повезаност“ с истоком. У иступу који су многи оценили као надмен, тврдио је да револуције у централној Европи нису донеле никакве нове политичке идеје, већ су једноставно имале за циљ „сустизање“ запада. Такође је био забринут да ће централноевропске националне државе, услед повишене осетљивости на новостечени суверенитет, ослабити императив продубљивања космополитског поретка.
После тога, Хабермас је постао горљиви заговорник европских интеграција. Позних 70-их говорио је да „није обожаватељ Европе“, будући да су оно што се тада називало Европском економском заједницом иницирали демохришћани попут Аденауера, а функционисало је пре свега као заједничко тржиште. Али Европска унија је убрзо постала нека врста полисе политичког животног осигурања за људе забринуте оживљавањем немачког национализма после краја хладног рата. У мери у којој би Европа заиста постала политичко тело, чинило се разумним веровати да би једна таква заједница, уз сву разноликост националних култура, морала бити заједница коју на окупу држе апстрактни политички принципи – нека врста европског уставног патриотизма. Хабермас је почетком 2000-их заједно с тадашњим министром спољних послова Joschkom Fischerom из немачких Зелених водио кампању за усвајање европског устава — али без успеха.
Хабермас је такође закључио да се европски идентитет може дефинисати посвећеношћу међународном праву – у противтежи према Сједињеним Државама које су после 11. септембра изгледале као да губе своје нормативно утемељење. Такође, 2003. био је коаутор позива на европско јединство заједно с Jacquesom Derridom, бившим филозофским противником кога је сумњичио за ирационализам и конзервативне тенденције, баш као и многе друге француске теоретичаре. Европа је требало да се дефинише као ентитет који поштује законе и начела хуманости у име својих држава благостања – насупрот Америци Георгеа W. Бусха која одбацује стеге међународног права. Хибрис америчких неоконзервативаца био је велико разочарење за Хабермаса, који је у Сједињеним Државама провео више формативних периода, почевши од прве посете када га је у Њујорку дочекала Хана Арендт.
Други централни елемент европског идентитета који је Хабермас предлагао била је посвећеност пацифизму. Felsch уверљиво тврди да је Хабермас био изузетно доследан у својим пацифистичким инстинктима: као противник поновног наоружавања Bundeswehra 50-их година, као критичар Вијетнамског рата 60-их, и као бранитељ оних који су демонстрирали пред базама са нуклеарним наоружањем почетком 80-их. (Хабермас је први истакнути теоретичар који је правдао грађанску непослушност у земљи у којој се кршење закона у име моралних начела сматрало крајње сумњивим.)
Felsch истовремено подсећа да је Хабермас оправдавао све кључне спољнополитичке одлуке Немачке у периоду после уједињења: подршку Заливском рату, учешће у интервенцији на Косову, одбијање социјалдемократско-зелене владе да се придружи америчкој „коалицији вољних“ 2002. За Хабермаса је рат оправдан само ако нуди макар наговештај успостављања космополитског правног поретка, што, наравно, оставља доста простора за различита тумачења. (То је било бар делимично уверљиво оправдање у случају војних акција које су одобриле Уједињене нације, али је теже било оправдати НАТО бомбардовање Београда 1999.)
Ипак, простор за тумачење који је Хабермас оставио у свом мисаоном систему изгледа не може обухватити све начине на које је рат у Украјини трансформисао политичку културу у Немачкој и Европи. После напада Русије на Украјину 2022, Хабермас је у дневном листу левог центра Süddeutsche Зеитунг објавио чланак у знак подршке опрезном приступу немачког канцелара Олафа Scholza питању пружања војне помоћи. Хабермас је увек био близак Scholzovoj социјалдемократској странци; њени лидери су долазили код њега по савет, а повремено је вршио притисак на страначке лидере да преиспитају политике које је сматрао погрешним, као што је диктат мера штедње током европске дужничке кризе. Дуго је постојала посебна веза између Хабермаса и неких фракција унутар странке кроз заједничку опредељеност за антимилитаризам.
Али Хабермасов позив на преговоре с Москвом 2023. године изазвао је бурне реакције, укључујући и нападе с левице. Заменик украјинског министра спољних послова Андрии Melnyk твитовао је да су његове интервенције „срамота за немачку филозофију“. Немачка је, као и већи део Европе, прихватила нови политички императив, подстакнута догађањем Zeitenwende— што је Scholzova фраза за велику историјски прекретницу и повратак идеји о војној самоодбрани. За Хабермаса, који је одувек тврдио да је у политици боље грешити претераним инсистирањем на миру и узајамном разумевању, такав заокрет није био прихватљив. На крају је Хабермас признао Felschu да више не разуме реакције немачке јавности.
Критичари често тврде и да је Хабермас одустао од дугогодишње посвећености радикално демократској и социјалистичкој агенди. Наводно, претворио се у навијача ЕУ; одбацио је марксистичко наслеђе, одустао од демократизације економије и, што је можда најпроблематичније, постао је оно што Немци називају стаатстрагенд: стуб политичког естаблишмента. Када му је 2001. уручена једна од најпрестижнијих културних награда у земљи, присуствовао је велики део савезног кабинета.
Али, тврди Felsch, ако Хабермасово наслеђе заиста одлази у прошлост, разлог за то није начин на који се мењао Хабермас већ начин на који се променио свет око њега. Изгледа да су Хабермасова страховања од немачког национализма потврђена успоном крајње деснице која се размеће историјским ревизионизмом какав је непосредно после Хисторикерстреита био незамислив. ЕУ се није наметнула као светионик постнационализма, а њене тежње да постане глобална „нормативна сила“ су у расулу – није у стању ни да заустави лидере крајње деснице попут мађарског Виктора Орбана који поткопавају либералну демократију. Наде у космополитски правни поредак распадају се у доба новог ривалства великих сила. Истини за вољу, Хабермас никада није заступао било шта што би личило на тезу о крају историје, али његова темељна идеја о свету који обележава freundliches Zusammenleben – пријатељска коегзистенција – као реалистичној утопији свакако је доведена у питање.
Ипак, било би погрешно закључити да је Хабермасова мисао имала смисла само у „безбедном окружењу“ бивше Западне Немачке. У светлу поновног успона крајње деснице, позивање на уставни патриотизам је данас, заправо, још важније. ЕУ бележи бројне неуспехе, али њене структуре нам још стоје на располагању за политички и морално амбициозне подухвате. (Знамо да Хабермас није успео да увери немачке лидере да прихвате позив француског председника Emmanuela Мацрона да изграде суверену Европу.) Колико год да је Хабермас разочаран Сједињеним Државама — које су дуго биле прећутни гарант његовог погледа на свет, у искушењу смо да тврдимо да најважнији од темељних универзалистичких идеала Америке још нису обезвређени.
Хабермас никада није био један од наивних либерала из 90-их година: посао историје није да нам показује које идеје су исправне а које нису; историја је непрестана битка у џунгли јавне сфере. Задатак интелектуалаца није да буду оптимисти или песимисти, што је начин на који су антимодерни мислиоци у Немачкој некада показивали дубину своје мисли. Уместо тога, њихов задатак је да увек буду и остану борбени и незадовољни.
Fоreign Policy, 30.06.2024.
Превео Ђорђе Томић
Зашто нам је потребан Хабермас napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →