Bivstvovanje i strah – Hajdeger

Tamo gde leži opasnost, raste i ono spasonosno – Helderlin

Hajdeger i psihoanaliza

Zašto smatramo da postoji veza između Hajdegerove filozofije i psihoanalize? Taj odnos je bitan zbog statusa samog straha u Hajdegerovoj filozofiji i njegove filozofske obrade straha. Iz toga dobijamo bogat i precizan materijal za psihoanalitičku obradu i na teorijskom i na praktičnom nivou. 

Da bi smo objasnili odnos bivstvovanja (kako nešto bivstvuje) i straha kao modusa čuvstvovanja (raspoloženja) moramo prvo da krenemo od analize samog tubivstvovanja (načina na koji čovek postoji). Tačnije od egzistencijalne konstitucije onog Tu u tubivstvovanju.

-Tu- ima svoju prostornu ali i vremensku dimenziju. Ono ukazuje na -ovde- dakle da smo bačeni upravo ovde u svet u unutarsvetsko bivstvujuće. A ima i vremensko određenje -tada- to znači da smo upravo zatečeni u vremenitoti tim svetom i sobom. Iako smo u sadašnjem, mi se uvek-već-nekako-razumemo iz prošlosti koja ide ispred nas. Mi smo već bačeni u neko nasleđeno razumevanje iz koga projektujemo sopstvenu budućnost, i ta prošlost u nekom smislu uvek ide ispred nas. Zato nam je potrebna destrukcija povesti ontologije da bi smo se odredili na pravi način prema samoj tradiciji koja je u stvari kritika onog -Danas- u kome kreiramo kategorijalni aparat. I tako omogućili sebe-postavljanje u mogućnost izbora, koji bi bio autentičan i koji bi nas doveo do sebe, vratio sebi iz onog utapanja u Se (neautentično postojanje koje se određuje u onom bivstvovanju -Se- tako se ponaša, tako se misli…) koje nas vreba iz nekritički prihvaćene tradicije.    

Pošto smo bačeni u svet na ovaj način, mi smo u stvari bačeni u samo naše -Tu-. I zato nam je potrebna egzistencijalna konstitucija –Tu–. Dva osnovna konstitutivna elementa našeg -Tu- su čuvstvovanje (raspoloženje) i razumevanje. Pošto nas zanima ovde konkretno odnos bivstvovanja i straha, mi ćemo ostati samo na obradi čuvstvovanja i straha kao modusa tog čuvstvovanja.

Tubivstvovanje kao čuvstvovanje

Čuvstvovanje je ontički blisko, ono je najobičnije i svakidašnje, mi smo uvek u nekom raspoloženju. Čuvstvovanje pre svake psihologije raspoloženja predstavlja fundamentalni egzistencijal, samim tim treba staviti do znanja da u ovom slučaju filozofska obrada prethodi psihološkoj. Ne bi bilo ni psihologije raspoloženja da nema ontologije čuvstvovanja.

To što priroda (postojanje konkretnih modaliteta) naših raspoloženja nije konstanta to je upravo dokaz da je tubivstvovanje uvek već nekako u raspoloženju. Kako Hajdeger navodi možemo se kretati u „neometanoj ravnodušnosti kao i u zatamljenoj zlovolji svakidašnjeg brigovanja“. 153 Mogućnosti da spoznamo na nivou racionalnog dokučivanja raspoloženja, ostaju  u odnosu na izvornu dokučenost čuvstvovanja gde je tubivstvovanje dovedeno pred svoje Tu. Mi se susrećemo sa onim – Da-jest-i-valja-mi-biti- u takvom momentu. Koje nas “zatiče“ često upravo u „najravnodušnijoj i najbezazlenijoj svakidašnjici.“ – 

U ovome se ogleda bačenost tog bića u svoju Tu. Koje Hajdeger određuje kao faktičnost prepuštanja, što predstavlja činjenicu egzistencije tubivstvovanja koja je najpre odgurnuta u toj bačenosti. Mi nalazimo sebe u svojoj bačenosti, i naše čuvstvovanje se određuje kao navraćanje ka njoj ili odvraćanje od nje. U tegobi mi ponekad navraćamo ka njoj ali u povišenom raspoloženju skoro nikad.

Ako tubivstvovanje ponekad čak misli da zna i veruje da zna o svojemu -Odakle- ono u ovom smislu čuvstvovanja je osuđeno da tapka u mraku povodom tog dokučivanja. Njegovo Tu u čuvtsvovanju zuri u njega kao neka neumoljiva zagonetka. Raspoloženje je kao izvorni egzistencijal tubivstvovanja je osnov dokučenosti pre svakog poznavanja i htenja, i nadmašuje ih po dokučenosti.

Određenje biti čuvstvovanja

Pored osnovnog određenja čuvstvovanja preko  bačenosti , mi u smo uvek u dokučenosti sveta samog kao celine. Kao samog sveta, subivstvovanja (ostalih ljudi) i same egzistencije jer je samo tubivstvovanje suštinski bivstvovanje-u-svetu. E sada, imamo tu i treću komponentnu čuvstvovanja a to je karakter prepasti. Mi smo na taj način dokučili svet kao sposobnost da ugrožava, mi smo takvi da nas unutarsvetski Sretajuće može napasti. Mi smo kroz raspoloženje stalno izručeni svetu, i tako stalno izloženi napadu tako što sami sebe izbegavamo. I stalno u “prirodnom“ okruženju neautentičnosti. Potrebno je da se pokrenemo i hrabro suočimo sa sopstvenim polažejam unutar vremena i da u “povratku“ sebi (autentična pozicija) budemo spremni da na napade odgovorimo tako što im idemo u susret. Tu nam može pomoći psihoanaliza, kao neki alat putem koga “iskopavamo“ naše autentično bivstvovanje.

Strah kao modus čuvstvovanja

Strah kao fenomen ima tri elementa: 

1) Pred-čim straha 

2) strahovanje 

3) Za-što straha

Pred-čim straha (ono -Strašno-) je unutarsvetsko bivstvujuće, dakle Priručno, Postojeće i subivstvovanje. Ono predstavlja nešto što može ugroziti. Ono određuje svoju svrhovitost kao štetnost. A ta štetnost se na nešto odnosi i dolazi iz jednog određenog predela. Sam predeo i ono što dolazi iz njega određeni su kao nešto -sablasno-. Štetnost ima karakter prećenja, ne može se dohvatiti ali se bliži. Ono se približava unutar blizine, ali ostaje skriveno u svojoj strahotnosti. Kaže Hajdeger “može, a na kraju ipak i ne“ to nazivamo strašnim. Ovo štetno kao približavajući-se ima mogućnost da nestane i izostane na kraju, ali to ne umanjuje strahovanje nego naprotiv upravo je to ono što ga oblikuje. Ovo smatram važnim momentom gde nalazim pogodno tle za psihoanalizu. No, nastavljam dalje za izlaganjem Hajdegerovog shvatanja.

Samo strahovanje je ono što se daje napasti Ugrožavajućem. Ono što se u našem svetu oseća “napadnutim“. Ovde kao da postoji neka naša odgovornost, kao da mi dajemo, kao da otvaramo prostor za napad onoga što nas ugrožava. Dakle, postajemo otvoreni za napad i tako upadamo u strahovanje. Samim tim, mi se nalazimo u horizontu napadajućeg koji smo sami iskonstruisali, i jedino rešenje je ići-u-susret-ka-strahu. To što smo mi sami izgradili, taj horizont ne znači da je ono Strašno manje strašno, ono kao takvo mora da se savlada, da bi i sam strahujući horizont nestao.

Za-što straha je u stvari samo bivstvujuće tubivstvovanja, strah strahuje u ugroženosti prepuštanja samom sebi, strah je ono -Tu-  tubivstvujućeg – „strah stvara pometnju čini bezglavim“. Strah blokira i kad prođe mi ponovo tražimo orjentaciju.

Ukoliko neko Ugrožavajuće odjednom provali u svet tubivstvujućeg tada to nazivamo prepašću. Ako to Ugrožavajuće ima karakter nepoznatog onda je u pitanju groza. Ako ta groza iznenadno provali u tubivstvovanje-u-svetu onda to nazivamo užasom.

Hajdeger hoće da kaže da smo u strahu u stvari suočeni sa samim sobom, sa onim našim -Tu- koje dopušta Ugroženost. To stanje je veoma često neminovno. Karakter Susretajućeg je ono što je u strahu strašno a istovremeno to je i “materijal“ sa koji radimo u dekonstrukciji straha kada je psihoanaliza u pitanju, mi kroz analizu tog Susretajućeg koje ima karakter Ugrožavajućeg upoznajemo ne samo sam strah, već prodirući kroz “masku“ koja stoji iza toga mi upoznajemo sebe, mi u psihoanalizi koristiće Hajdegerov jezik uvek tragamo za grozom i njenom “jazbinom“. Kada idemo kroz jazbinu, mi se u stvari spuštamo u nešto nepoznato, mračno i preteće. Slika jazbine na veran način oslikava prirodu nesvenog. I tako upoznajemo genealogiju straha i dovodimo ga pred sebe na svetlost svesnog i na kraju ga neutrališemo. Strah automatski u tom suočavanju sam ispari, odjednom nestane. Ali na putu do toga ima oscilacija, kada silazimo u jazbinu strah se ponekad vraća i napada još jače a nekada se pravi mrtav da bi nas zavarao i da bi nam ulio lažnu nadu da smo ga pobedili i izašli iz jazbine, misleći da smo uspeli i da smo konačno došli do samog dna jazbine, a onda nas zaskoči još jače i strahotnije.

Hajdeger potencira značaj straha za nas, time što određuje strah kao glavni element čuvstvovanja, možemo reći da je strah glavni egzistencijal našeg raspoloženja koji se ogleda na kraju krajeva u brizi. Time što je strahu dao tako važno mesto u samom bivstvovanju čoveka, time je otvorio plodno tle za psihoanalizu koja upravo radi sa strahovima koji su negde-u-blizini-preteći a još ne sasvim vidljivi i očigledni. To je upravo ono što oblikuje po Hajdegeru sam strah, to smo naveli već u tekstu, u delu Pred-čim- straha. A upravo ono što konstruiše strah postaje i ono na osnovu čega psihoanaliza dekonstruiše strah, ta “mogućnost straha“ postaje mogućnost za konfrontaciju (suočavanje), klarifikaciju (rasvetljavenje) i interpretaciju (tumačenje). Konfrontacija kao ići u susret strahu, ne biti odgurnut u egzistenciji, ovo je jedan od načina autentičnog bivstvovanja, pa klarifikacija kao eksplikacija onog Ugrožavajućeg i na kraju interpretacija kao hermeneutički zahvat koji iznosi situaciju na videlo svesnog i time postepeno savladava u procesu tumačenja. 

Lazar Bogunović

Izvor: Džabaletan

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  Džabaletan, Filozofija, Hajdeger