Codex Seraphinianus i Voynich Manuskript: Zagonetke u formi knjige

Knjige imaju čudesno, gotovo nadzemaljsko dejstvo na stanje onoga ko ume da ih apsorbuje na potpun, takoreći hedonistički način. Bibliofili su u stanju da nabroje naigled beskrajan niz vrednosti koje knjiga u sebi nosi: sentimentalnu, saznajnu, simboličku, nostalgičnu, istorijsku, pobunjeničku, enigmatičnu. Povod za ovu priču je poslednja nabrojena kategorija, kojom gospodare dva dela koja nadilaze svake kriterijume “normalnosti” i ovozemaljskih područja znanja – knjige toliko neshvatljive da im literarni stručnjaci nisu pronikli ni tik pod površinu. Niti ima naznaka da će ikada.

Codex Seraphinianus je, već na prvi pogled, štivo raskošne likovnosti čija grotesknost može imati vrlo efikasno svojstvo pobuđivanja neodređeno neprijatnih senzacija duž kičme posmatrača. Da – posmatrača, a ne čitaoca, stoga što je pisana porcija knjige u potpunosti neprevodiva jer se služi, najverovatnije, veštački konstruisanim alfabetom – makar još uvek nepoznatim, sa snažnom sličnošću sa kakvim semitskim rukopisom zbog svoje krivolinijske prirode.

Autor i ilustrator, italijanski arhitekta i grafički dizajner, Luigi Serafini, je sa kraja 1970-ih iznedrio ovu svekoliku zbirku pojmova, pojava i delatnosti “sveta u ogledalu”, neku vrstu bukvara paralelnog univerzuma i/ili izmaštanih svetova sa one strane međe našeg i onostranog. Codex bi za tu tuđinsku nadrealnost bio ono što je za nas Didroova Enciklopedija: izdašan indeks naseljenika, mašina, mode (prekomerno ekstravagantne čak i za sedamdesete), flore i faune, nerazumljivih obreda, ceremonija i festivala, nauke, dijagrama lavirinata, hemijskih procesa i svih ostalih ključnih aspekata, izdeljenih u nekoliko sekcija.

Dojmu bizarne fantastike nije se lako otrgnuti, ne najmanje zahvaljujući izluđujuće nadrealnim ilustrovanim prikazom svega gore navedenog. Nesuđeni vanzemaljski umetnik sušta je slika i prilika “ovostranog” velikana rane renesanse, Hijeronimusa Boša. Izdanje knjige iz 1991. na omotu ima uznemirujuć prikaz ljudskog para tokom polnog zanosa i njihove transformacije u – krokodila! Šekspir je, poput barda kakav je bio, opisao seks kao “zver sa dvoja leđa” – nije jasno da li je taj stih nadahnuo Serafinija. Izuzetno razuđene, vodenim bojama rađene prikaze iz najdubljih kazamata mašte (ili primljene poruke meta-univerzuma) su kreativna vizija koloritu bliska dadaizmu i fovizmu, izgnanim izvan svih domena razuma, u tačku gde kraljuju izvitopereni elementi našeg sveta – bipodna stvorenja sa ljudkim udovima, ribe-oči, gradovi u gigantskim školjkama što lebde iznad mora, plodovi koji krvare, neka verzija prevoznih sredstava u oklopu od muva…

Iako prvenstveno leži na ničijoj zemlji između nadrealnosti i vizije pada antropocentrizma sa jedne i naučne fantastike i enciklopedistike sa druge strane, Codex se tumači i kao posebno zasenčena parodija modernog sveta informatičkog doba zastranelog u nepoznato. Svojom nerešivom šifrovanošću pruža samodovoljan komentar o rastućoj važnosti kodiranja i dekodiranja, kao osnove sveg razumevanja i ključa znanja u post-moderno vreme šifara genetike i kompjuterskih nauka. Na umetnicima, filozofima, kriptografima i posvećenicima u SF je da proniknu u stvarno značenje ove vanredne knjige – ili da joj dodele jedno koje će svoj smisao steći u budućnosti.

Voynich Manuskript je bio neposredno nadahnuće za Codex Seraphinianus, kako svojom tuđinskom stilizacijom, tako i tematski. Razlika je u stepenu misterioznosti: dok se Codex može smatrati eksperimentalnom igrom uma i naprezanjem ka eventualnom, Voynich je autentična enigma.

U svojoj neuhvatljivoj osnovi magijsko-naučni tekst, Voynich Manuscript, pisan u Centralnoj Evropi tokom XV veka, najverovatnije između 1404. i 1438. (kako je procenjeno po kaligrafiji i metodom C-14 datiranja pigmenata), koktel je egzotičnih crteža i zagonetnih zapisa sa centralnim interesovanjem za botaničke figure, kosmičke rasprave i alhemijske mudrosti. Nazvana je po antikvarnom knjižaru poljsko-američkog porekla, Wilfridu M. Voynichu, koji je 1912. godine dospeo u posed ove dragocenosti, našavši je u jezuitskoj školi u blizini Rima. Tokom čitavog veka, uprkos velikom uloženom trudu, lingvisti nisu ni na pragu prevoda knjige napisane elegantnim i kompleksnim jezikom čija je građa procenjena na devetnaest do dvadeset osam slova.

U stručnim krugovima, smatra se “najtajnovitijim manuskriptom na svetu”, “izvanrednom podvalom” ili “neprovaljivom kapijom u neznano”, u zavisnosti koga pitate. Sadrži barem 116 tabaka odnosno 235 strana neidentifikovanih i fantastičnih biljaka, pseudo-anatomskih crteža i živih ćelija kakve se vide kroz moderne mikroskope, zodijačkih simbola, ezoterijske geometrije, kosmoloških apstrakcija poput rozeta, cevi i tuba, malih nagih žena u kadama čija cevna konstrukcija više liči na telesna vezivna tkiva, cirkularnih dijagrama sa suncima, mesecima i zvezdama…sve u rezonantnim tonovima zelene, braon, žute, plave i crvene.

Sa preko 170.000 glifa odvojenih uskim razmacima za koje se smatra da su napisani u jako kratkom roku, analiza jezika je pokazala da tekst poseduje šablone slične prirodnim jezicima, a uočena je i repetitivnost veća nego što je prirođeno indo-evropskim jezicima. Manuskript je za svog veka pripadao i caru Rudolfu II koji je lično spekulisao da je autor polimat i franjevački fratr, Roger Bacon, a za posrednika između njega i Rudolfa slovi John Dee, poznat po velikoj kolekciji Baconovih spisa u sopstvenom posedu. Jedna smela pretpostavka iz 2004. godine aludira na, u knjizi primetne, slučajeve glosolalije, kanalisanja paranormalnih signala ili autsjderske umetnosti, što je izvesna mogućnost budući da znatna količina teksta podseća na tok svesti, narativ ekvivalentat nesputanom procesu misli.

Za P.U.L.S.E:  Andrej Vidović

Um i Spoznaja na portalu P.U.L.S.E

  Andrej Vidović, Codex Seraphinianus, Voynich Manuskript