Italo Kalvino – Borhes tvrdi da postoje određeni utvrđeni obrasci po kojima se stvari odvijaju, dakle – jedne iste priče čiji se akteri menjaju. Tako Cezar i Brut imaju neograničen broj dvojnika koji ponavljaju scenu ubistva i začuđenost žrtve negde u mračnim ulicama Buenos Airesa ili bilo gde drugde, među običnim svetom, u ko zna kom trenutku prošlosti ili budućnosti. Razlika je u tome što akteri nisu uvek car i njegov posinak, nego su obični ljudi o kojima ništa nećemo saznati, jer ne postoji zapis. Ako je to zaista tako, onda mora da postoji i ograničen broj elemenata kao u puzzle slagalici koja će se slagati i rastavljati bezbroj puta, rukom nekog dokonog božanstva.

Ali šta ako ograničenim brojem slika jedne takve slagalice treba da predstavimo sve najglavnije priče, menjajući samo njihov raspored? I još da ispričamo i svoju priču, ni važniju ni manje važnu od svih ostalih? Šta ako jednog dana, usred guste šume (jer valjda tako mora da počne bajka, pa i savremena) nabasamo na zamak (ili krčmu) i svratimo da otpočinemo nakon svih drugih životnih avantura (da li smo, zapravo, još živi, ili to predstavlja konačno odmoriše?) i onda za stolom sa brojnim zvanicama shvatimo da ne možemo da govorimo jer više nemamo glas? Ako nam se u rukama nađe samo špil tarot karata od 78 nešto drugačijih slika nego što nudi uobičajeni špil, da li ćemo tim kartama moći da opišemo svoju sudbinu, i da iz određenih rasporeda na stolu na pred nama iščitamo tuđe?

Od takve ideje je možda krenuo jedan od najmaštovitijih pisaca od svih koje sam upoznala kroz duge godine čitalačkih lutanja. Kad se kaže „pisac“, već se misli „maštovit“, a opet – Kalvino daleko prevazilazi ono što očekujemo kad rutinski izgovaramo tu reč. On u svojim delima ponovo stvara kosmos („Kosmikomike“) i ljudsku vrstu u njemu, kao jednu od mnogih, on ponovo priča jezive priče o našim istorijskim preganjanjima, humorno-jezivim stilom koji nam neće dati da se odvojimo od teksta iako će nam s vremena na vremena ledeni trnci kliziti niz kičmu („Naši preci“), on će nam ponuditi čitav jedan svet početaka priča koje će nam potom ostaviti da ih sami završimo, iako mora da zna da mi to nećemo umeti, pa ćemo bespomoćno ostati da visimo na jednom čitalačkom konopcu, okačeni kao opran veš, u nadi da će nas jednom neki milostivi glas skinuti odatle i ponuditi nam žuđene nastavke („Ako jedne zimske noći neki putnik“) i sve tako, zavodeći nas na isti način kao bajkoslagači (ne kažem bajkopisci, jer bajke su prošle dugačak put do svojih prvih zapisivača).

Dakle, ući ćemo u zamak i pokušati da govorimo. Ništa. Onda ćemo posmatrati kako se ređaju karte i iz toga čitati priče. I šta ćemo čuti? Priču o kažnjenom nezahvalniku kog su raskomadale Kibeline pobesnele sveštenice, priču o alhemičaru koji je prodao dušu (Faustu?), priču o prokletoj nevesti, o kradljivcu grobova, o Orlandu koji je poludeo od ljubavi, o Astolfu koji na Mesecu traži izgubljeni Orlandov razum ali tamo nalazi pesnika (otišao je naravno krilatim konjem; a pesnik će mu otkriti da sve priče i potiču sa Meseca), zatim priču o Troji i Jeleni (koja se možda podala Odiseju u samoj utrobi Trojanskog konja), ali i jednoj drugoj kraljici koja se zaljubila u zatočenika… Već će nam se vrteti u glavi od tolikih priča i njihovih zlatnih gradova, i onih drugih koje nalazimo kad se popnemo na ogromno drvo, kad – eto ti sad i podzemnog grada…

U jednom trenutku sto je prekriven kartama, a sve priče i dalje nisu ispričane. Špil se podiže, meša, i počinje se iznova, samo što sad zamak više nije zamak nego krčma. Krčmara pohodi đavo, ostavlja mu pehar iz kojeg ispadaju zlatnici. Krčmar (žongler, opsenar?) odlazi u svet da seje đavolovu pošast (ili će biti nateran da vrati bahantkinjama vrč koji im je ukraden?) Nove priče koriste iste karte i iste obrasce, a opet su drugačije. Jedna nam govori o neodlučnom mladiću koji beži od dve žene koje voli (samo, svuda nailazi na dvojnost – dva puta, dva izvora, dve kraljice… – nigde Celine), druga nam priča o osvetničkoj šumi („doći će dan kad će pero oboriti kulu Imrodovu“), treća o preživelom ratniku što je nosio važnu poruku od koje je zavisio ishod jedne bitke (ali sreo je ratnice), četvrta nas upoznaje sa vampirima (znamo šta su; pa mi smo ih izvezli svetu; ne znam je li Kalvino to znao), onda ponovo nalazimo alhemičara, samo što ovoga puta liči na kralja Midu, tu je i Parsifal, a i dvor kralja Artura, Kralj Ribar i rana koja neće da zaraste, tu su i Edip i Jokasta, a onda odjednom eto i Šekspirovih „mitova“ – u odeljku o „Tri priče o ludilu i razaranju“: kralj Lir, Magbet i Hamlet, smešani u jednu čudnu mešavinu i povezani zauvek.

Kako se pisac sa svima povezuje? Pokušava on da nam ispriča i svoju priču, putem istih tih tarot karata, i nalazi jednu u kojoj štap simbolizuje pisaljku. „U pisanju progovara potisnuto“. Sve ove večite priče nam tako – ponovo ispričane na sličan ali drugačiji način – jasno govore o arhetipovima koje će i naša duša prepoznati, kao što su oduvek to činile duše slušalaca i čitalaca priča. „Moja duša je isušena mastionica“, kaže Pisac. Njegova avantura nije manje opasna od avantura svih ostalih junaka ove knjige. Jer on nije „nešto drugo“. Za njegov život, za njegovu sudbinu, dovoljne su iste one karte, isti elementi puzzle slagalice kojima su svi ostali predstavljali svoje zlehude i uzbudljive sudbine.

Čitanje ove knjige je naročit doživljaj, istovremeno novina i podsećanje. Poznavanje elemenata koje pisac ponovo kombinuje pomaže nam samo utoliko da se kroz knjigu brže putuje. Oni koji tek treba da se upoznaju sa Šekspirom, Homerom, mitovima ili drugim upotrebljenim obrascima, neće ostati uskraćeni – njima predstoji veliki i uzbudljiv prostor otkrivanja, prostor uvek isti i uvek različit, koji mnogo daje svakom ko još uvek gaji radoznalost i potrebu za smislom.