Hajdeger pre svega razume povest kao proces drugačijeg razumevanja i odnošenja prema bivstvovanju, i govori o povesti kao procesu zaborava bivstvovanja, a pre toga Aristotel i Platon razumevaju bivstvovanje preko posrednog metafizičkog principa, i time se došlo  do zaborava bivstvovanja. Cilj je misliti bivstvovanje kao bivstovovanje, a ne preko nečeg bivstvujućeg i to je ono što Hajdeger najviše kritikuje, što su filozofi do sada uzimali princip bivstvujućeg, nečeg što jeste, a nisu mislili samo bivstvovanje, tj nisu pravili razliku izmedju ontičkog i ontološkog. Hajdeger hoće da vrati suštinu mišljenja na ono ontološko.

Misliti bivstvujuće jeste ontičko, a bivstvovanje  ontološko. Proces okončanja metafizike traje duže prema njemu nego sama metafizika, kraj njenog okončanja i dovršenja započinje sa Hegelom, koji je mislio kao apsolutnom duhu, pa onda i sa Ničeom, koji prema njemu i dalje misli metafizički.

Niče uzima za princip svega volju za moć a ona je prema Hajdegeru i dalje metafizika zato što služi kao princip svega kao istina svega, i tako se može postaviti pitanje, da li bi se Niče složio sa njim? Ali po Hjdegeru njegovo razumevanje „volje“ i „moći“ jesu i dalje principi, istine, prikazane kao nešto što jeste. Hajdeger uvodi  princip volje za moć kao volju za volju, tj. volja za volju jeste kao krajnji princip svega, pošto volja na kraju hoće sama sebe, ona hoće “ništa”, jer ako želi “nešto” ona to nikada neće dostići, jer to bi predstavljao kraj kao završenje, cilj kojim ona jedino teži sebi, jer tome uvek može težiti. Volja za volju je dakle raskriveniji princip same volje za moć koju Hajdeger predstavlja. Govori se dakle o  zaboravu bivstovanja, tj. o zaboravu pitanja o bivstvovanju, svi su mislili o bivstvujućem, i pitali o njemu, svi su uzimali neki princip i predstavljali ga kao nešto iz sebe, predstavljali ga preko sebe i tu se nalazi glavni problem, a treba misliti o bivstvovanju i ne govoriti o njemu kao predstavljanju iz sebe, misliti njega kroz njega, a ne kroz nas. Pravo je pitanje da li se to može postići?.

Platon se još više udaljio od svega zato što je posredovao princip kao što smo rekli, mislio je o onom neposrednom, preko nečega posrednog, preko onoga “meta”. Niče je stvari vratio na mesto, zato što je ukidao to samo posredovanje, predstavio je taj momenat kada se stvarnost preklapa i istina postaje neposrednost onog onog neposrednog, ali i dalje istina, i dalje princip kao volja za moć. Povest  je tako kao što smo rekli samo različitost tumačenja bivstvovanja, ali i različitih štimunga koji vladaju u određenoj epohi. U antičkoj grčkoj štimung, atmosfera filozofije je bilo čudjenje, kod Dekarta i u novovekovnoj filozofiji bila je to sumnja, na pitanje o savremenoj filozofiji, i šta joj je određujući štimung od Hajdegera nemamo odgovora. Ali to bi mogla biti strepnja, strepnja pred onim “ništa”, strepnja kao način savremenog  filozofiranja, filozofije egzistencije.

I ako Hajdeger sebe tu ne bih svrstavao,  umesno je pitanje da li raskrivanjem bivstvovanja možemo time da ga tumačimo kao raskrivanje egzistencije?  Dolaženjem do autentične egzistencije, može li se reći da  je to jedan od načina dolaženja do istine bivstvovanja, kao prihvatanja konačnosti naše egzistencije i dolaženja do autentičnog vremena, prihvatanje ovog vremena “sada”, kao jedinog mogućeg i njegovo potpuno iskorišćavanje. Osim štimunga sumnje kao atmosfere novovekovne filozofije u njoj imamo i drugačije razumevanje bivstvovanja, po Hajdegeru još jedan od načina na kome se nije vodilo  računa o bivstovanju. Njihov odnos je bio takav da je bivstvovanje postalo predmetnost, pitanje o predmetnosti, o mogućnosti da nešto stoji “naspram”, tako da se bivstvenost pretvara u predmetnost a znanje i saznanje izbijaju u prvi plan u teorija saznanja, za koju Hajdeger govori kao još veću ne-moć metafizike da razume sopstveni temelj. Kod Dekarta se razvija subjekt ono “ja”, ali samo kao pojedinačno, a Kant ga misli kao ja zajedničko za sve, i metafiziku Kant vidi dakle kao jastvo,  kao svest uopste, njegovo odnošenje prema bivstvovanju je takvo, da sama metafizika postaje na neki način metafizika metafizike a sve su to načini razumevanja bivstovanja i njegovog zaborava.

Kada Hajdeger govori o prevladavanju metafizike on misli o prevladavanju kojem metafizika prevladava samu sebe, tj prepuštanje metafizike njenoj sopstvenoj istini i sopstvenom završenju. Kod Ničea je,kao što smo rekli, ona samo konačno zaplitanje u nju, kroz nju filozofija ostaje završena, dolazi do njenog kraja, mada sam njen kraj nije i kraj mišljenja, tu samo dolazi do novih početaka, postavlja se mogućnost za razumevanja mišljenja kao pevanja, još jedan od mogućih načina za raskrivanje prave istine bivstovanja, jer bivstvovanje može govoriti kroz nas preko jezika. I volja za volju kao završna tačka, samo volja koja se srušila, koja je saznala svoju ništavnost, svoju bespredmetnost ostaje kao princip, može naći sebe u sebi kao volju za volju kao jedini princip.

Ostaje nam da kažemo da se o današnjoj epohi govori kao procesu zaborava bivstvovanja,  o tehnici kao jedinom načinu na kojem nam se bivstvujuće javlja i pojavljuje, kao proces volje za volju kao o tehnici koja  se javlja kao organizovanje punoće bivstvujućeg, pošto ostaje praznina bivstvovanja koja se nekako mora isputniti, ostaje tehnika kao neprekidnost organizovanja delanja, kao organizacija nedostatka praznine bivstvovanja, kao jedini način na koji nam se volja za volju može pojaviti kao nosioc svega. Ona predstavlja ogromnu moć volje koja neprekidno raste, ali da li raste to tog trenutka da će ogromna moć tehnike biti unistitelj prirode i čovekovog sveta, zbog svoje ogromne količine moći, ostaje pitanje savremenog doba.

za P.U.L.S.E Filip Jović

Tekstovi o filozofiji na portalu Pulse

  Filip Jović, Filozofija, Hajdeger