Oluja – Divna Vuksanović

Provincija je svako mesto ili regija gde kuvanje postaje umetnost, a pisanje knjiga bekstvo od recepata. Birokratske procedure, u oba slučaja, čine se nužnim i primerenim zadahu dosade. Bilo da ste na Fringe festivalu u Edinburgu, na putu ka Sidnejskoj operi ili u faveli pikate fudbal po kiši, određuju vas ne samo kretanja, već i tlo po kome puzite, gazite ili mestimično poskakujete. Slično i Tropi mogu biti provincija, politički život takođe. Jer, planeta je postala mala i posve jednolično mesto za obitavanje.

Šta je, dakle, zadatak pisca u XXI veku? U kakvom svetu se ta uzvišena titula stiče – pitao se pretendent na ovu masku, pešačeći po blatnjavom putu do biblioteke.

Dobar dan – pogledom mu je odgovorila nastavnica književnosti, žureći kod frizera.

Obavezno svratite na promociju moje nove knjige – dobacio je dami u prolazu, uveren da je reč o remek-delu koje se upravo promolilo pod njegovim sofisticiranim duhom.

Naravno, ako stignem od obaveza, propustila sam, na žalost i onu prošlu… A verujem da je bilo drukčije i zanimljivo – dobacila je zamaknuvši za prvim ćoškom, iza koga se naziralo sivilo zgrade.

Poenta je u radnji, akciji, razmišljanja ne bi trebalo da nas zaustave: mi smo neograničeni – pokušavao je da domašta svoju „repliku“, dok je kalkulisao da li mu se više isplati da izvede ljubavnicu na večeru ili decu u bioskop.

A zapravo, osećao se kao u nekoj mreži, iz koje nije mogao da iskorači –niti u realnost, niti u peskovito tlo sna. Pritisak je bio gotovo neprimetan, tačnije bila je to nekakva vodena paučina u koju se vremenom bio upleo, verujući da može mnogo više i bolje. A ipak je ostajao tu, daveći se u banalnosti svakodnevice. Nudile su mu se dve opcije: estrada i pisanje. Baš tako. Estrada mu je zadovoljavala ego, a pisanje je, u njegovom slučaju, predstavljalo bekstvo i suočavanje s dubinama. Ponekad bi u mislima otišao na ostrvo, gde bi sanjario, prepuštajući se zapljuskivanju okeana. Ali samo pokatkad… Jer, tu su bili lekovi za smirenje, mnogobrojne obaveze, poslovni ručkovi, dnevnice i odgovornost – na prvom mestu. Život nije bio nimalo pravedan, naprotiv. Loša sredina kvasila je i one najbolje, koji su se, svojom različitošću, isticali. Trebalo je uspostaviti neke druge norme: recimo, da kvalitet ispliva, ako treba i u Tanzaniji, ali da ipak izbije na videlo. A ne da truli u nekom budžaku, kao plavi dragulj meditacije, što privremeno blista na glavi nekog sasvim prosečnog gurua.

Dovešću im lepotu pred noge, i to je to – razmišljao je naglas dok se spremala oluja.

Čudno je to s ostrvskim monsunima. Pljuskovi su kratki, izlomljeni, i traju tačno onoliko vremena koliko je potrebno da se nešto pojede u obližnjem restoranu brze hrane. Najčešće su to supe s algama, limunom, rezancima. Za gašenje žeđi, najzdravije je poručiti sveži sok od kokosa, serviran sa slamčicom, pobodenom u zaobljeni plod. Druga mogućnost jeste hod iznad pločnika, puteva, parkinga, peska na gradilištima – Sky Walk. Ova trasa je nešto zaista posebno, jer vodi direktno do centralnog gradskog parka, Akvarijuma i kula što svetlucaju u daljini. Na poznatoj pešačkoj liniji sve je iznad zemlje: patike tinejdžera, kavezi sa pticama što se njišu u ritmu usklađenih koraka, neobični šeširi, kišobrani, zastave i bezbrojni mobilni telefoni koji proizvode treperave zvukove u vazduhu zasićenom vlagom. Sve je jednostavno, stranputice ne postoje, izlaze obezbeđuju uniformisani čuvari, koji pomno osmatraju dešavanja iznad zemlje, dajući, povremeno, obaveštenja o monorailu, te kretanjima pešačke mase u prepodnevnim satima…

Ukoliko je pak nad gradom magla – koju ostvrske vlasti objašnjavaju paljenjem velikih šumskih površina na okolnim arhipelazima – koraci iznad tla izgledaju još zagonetnije. Jer, o pojedinim obrednim svečanostima, dim upaljene hartije naslikanih predmeta, koji se upućuje ka pokojnicima što su ih za života koristili ili voleli, čini mešavinu s ovim prirodnim maglama, gutajući čitave svetove i kontinente koji tonu u nepoznatom pravcu. Na ovom putu nema molionica, nema darovanja, sve je podređeno vremenu koje se provlači kroz ušne školjke prolaznika, levkasto se izlivajući u plavičaste bordure večnosti.

Konačno je mogao da nazre svoje ostrvo, zaklonjeno krilom aviona. Sedišta su bila pretrpana decom i egzotičnim maramama, koje su vešto prikrivale pramenove kose. Posude s hranom aranžiranom na stočićima, pomerale su se u ritmu blagih turbulencija. Tokom jednočasovnog leta, niko nije ustajao s mesta, dok su se stjuardese užurbano provlačile sa kolicima duž središnje staze aviona. I one su, na izvestan način, koračale iznad zemlje, u onom maglovitom prostoru, u kojem su preminule duše preuzimale poklone od svojih bližnjih. Bilo je tu najrazličitijih oblika od papira što su burno ili tinjajući sagorevali: lutka s ogledalcima, novčanik i češalj, sportski dres, korpica s papajom i drugim tropskim voćem, labelo, štapići za ručavanje, omot jednog CD-a, burme… Svako je nekuda putovao i slao poruke onima koje je voleo.

Napolju je uveliko besnela oluja. Poštujući instrukcije osoblja aviona za posebne situacije, iskrcali su se bez panike, sletevši direktno na plažu, dok im je olujni vetar bacao pesak u oči, i takoreći cepao odeću. Nalazili su se na nekom neodređenom mestu, reklo bi se na rtu, odakle su se videle kuće s niskim krovovima duž popločanog puta oivičenog plažama.

Idealna situacija da pisac izmakne društvenoj kontroli, uspostavi balans, sakupi potrebno iskustvo i trijumfalno okonča novi roman koji će zapaliti svet! – nasmejao se, pomalo histerično, u sebi.

Prinudno sletanje u apolitičnost, činilo mu se preko potrebnim odmorom od autoritarnih vladara što su gutali mikrofone, drobili novinare, naveliko eksploatisali sirotinju i investirali u digitalni onirizam koji je premrežio planetu, od Berlina i Petrovca na Mlavi, pa sve do Kazablanke i Langkavija. Prisilna izolacija mu je prijala, dramatična borba s prirodom samo je dodavala gas, a ljudi su bežali ka trščanim skloništima od stihije, vladajući se kao bezglave tune. Jedina razlika, kako mu se činilo, između ludila ovde i tamo, u teskobnoj provinciji ili na brisanom prostoru rta zahvaćenog olujom, ticala se načina lova, pre nego što bi spaljeni crteži, svi do jednog, stigli do svojih odredišta.

Japanci su, negde je bio pročitao, tune lovili uz pomoć najsavremenijih tehnologija, dok je provincija, na Mediteranu, na primer, to činila na tradicionalniji način. Naime, u vreme mrešćenja ove ribe, zabacivane su mreže: kako horizontalno, tako i po vertikali. Pravilno postavljanje ribarskih zamki, jatima je omogućavalo prividno kretanje ka slobodi. Pošto su se mreže sužavale u plićaku, trebalo je osloboditi ih se ronjenjem u dubinu.  Bežeći od pretnji zabačenih u horizontali, ribe bi neko vreme lutale pod vodom, prelazeći sa jednog rešetkastog nivoa ka drugom, gde su plivale slobodnije. Uspravno postavljene zamke omogućavale su im da se kreću isključivo u smeru od površine ka dubinama. Olujni vetrovi, ukoliko ih je bilo, takođe su naterivali jata da poniru u tminu. Put se sastojao iz ukupno šest stupnjeva kretanja. Poslednji nivo, pri samom dnu, koji je obećavao slobodu i nesputanost, ribari su jednostavno zvali tunelom smrti. Tu se više ništa nije moglo izbeći, a ni spaliti. Ni knjige, ni uverenja, čak ni kikiriki.

Mimici i Puru, sa zahvalnošću… 

za P.U.L.S.E: Divna Vuksanović

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.E

  Divna Vuksanović, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi