Roman i fenomenologija

Doktrine se ne pojavljuju slučajno: s jedne strane, one produžavaju i produbljuju dijalog koji ne prestaje tokom različitih epoha; s druge, one su izraz razdoblja u kojem se pojavljuju. Kao što stoička filozofija nastaje uvek u vreme despotizma, kao što marksizam izražava duh jednog društva koje silovito ulazi u industrijalizaciju, egzistencijalizam je preveo teskobe čoveka koji proživljava rušenje jedne tehnolatrijske civilizacije.

A to ne znači da je prevodi jednoznačno i doslovno, jer jedna doktrina se razrađuje na način kompleksan i uvek polemičan. Dok je racionalizam bio dominantna teza počev od renesanse, iracionalizam je provaljivao s vremena na vreme, sa sve većom snagom, dok se nije dokopao prevlasti. I premda savremeni egzistencijalizam nije (kako to mnogi pretpostavljaju) običan iracionalizam, izvesno je da je nastao kroz borbu koju su ljudi u prošlom veku započeli protiv razuma.

Zeitgeist koji se u filozofiji ispoljio kroz egzistencijalizam, u književnosti je to učinio kroz onu vrstu stvaralaštva koja u suštini započinje sa Dostojevskim, i veran je saputnik ove filozofske tendencije na polju književnosti, do te mere da mnogi tvrde, olako, da je „književnost postala egzistencijalistička“, kada je ona u stvari spontano nastala vek pre nego što je ušla u modu, i kada se u stvari nije književnost toliko približila filozofiji koliko se ova približila književnosti: književnost je uvek bila antropocentrična, dok su se filozofi okrenuli konkretnom čoveku upravo sa egzistencijalizmom.

Ali, najdublja je istina da su se obe te aktivnosti duha istovremeno stekle u istoj tački i to iz istih razloga. S tom razlikom što, dok je za romansijere taj prelaz bio lak, jer im je bilo dovoljno da naglase problemski karakter svog večnog protagoniste, za filozofe je bio teži, jer su morali da se spuste iz svojih apstraktnih spekulacija u nedoumice konkretnog bića. Kako bilo da bilo, u istom trenutku kada je književnost postala metafizička sa Dostojevskim, metafizika je postala književna sa Kjerkegorom.

Dakle: ako je okretanje prema ja i pobuna protiv razuma kamen temeljac i početak ovog novog modaliteta, nije tačno, kako to mnogi površni kritičari pretpostavljaju, da se proces tu završava. Naspram preterivanja sa razumom, vitalizam je, nа zdrav način, vratio ugled životu i njegovim instinktima. Ali eksplozija najprimitivnijih i najsilovitijih instinkta u Prvom svetskom ratu morala je izazvati, otišavši u krajnost, želju za produhovljenjem koja se pojačala posle Drugog rata i njegovih koncentracionih logora. To je jedan od uzroka koji su udaljili egzistencijalizam od pukog vitalizma, a da onaj prvi nije zbog toga prestao da brani konkretnog čoveka. Čovek nije bio, na kraju krajeva, niti samo čist razum niti puki instinkt: oba svojstva morala su se spojiti u vrhunske duhovne vrednosti koje razlikuju čoveka od životinje.

Počev od Huserla, filozofija se više neće usredsređivati na pojedinca, koji je potpuno subjektivan, nego na osobu, koja čini sintezu pojedinca i zajednice. Savremena filozofija i roman predstavljaju tu sintezu suprotnosti: nešto nalik na sintezu lirske poezije i racionalističke filozofije.

Počev od Huserlovog otkrića, filozofija je prestala da uzima kao model egzaktne i prirodne nauke, one nauke koje se oslanjaju na pojmove dobijene apstrakcijom pojedinačnih činjenica. Tako se filozofija približila književnosti, jer roman nikada nije napuštao (ni u doba najgoreg scijentizma) konkretnu stvarnost onakvu kakva jeste, bogata, raznovrsna i protivrečna. Pesnik koji posmatra drvo i koji opisuje drhtaj koji povetarac izaziva u njegovom lišću ne pravi fizičku analizu te pojave, ne pribegava načelima dinamike, ne razmišlja po matematičkim zakonima svetlosnih efekata: zadržava se na čistoj pojavi, na čednom i živom utisku, na čistom i lepom sjaju i podrhtavanju lišća koje ljulja vetar.

Ako je tako, šta je drugo književni opis nego čista fenomenologija? I ta filozofija konkretnog čoveka koju je stvorio naš vek, u kojoj telo ne može da se razdvoji od duše, kao ni svest od spoljašnjeg sveta, niti moje sopstveno Ja od drugih ja koja žive sa mnom, zar to nije bila prećutna filozofija koju je scijentistički mentalitet nesavršeno i na svoju štetu lažno predstavljao – filozofija pesnika i romansijera?

Ernesto Sabato

Prevela sa španskog: Aleksandra Mančić

Izvor: Fenomeni

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Ernesto Sabato, Književnost