Ulogujte se / Kreirajte profil

Šta se u stvari desilo na kraju sage porodice Soprano

“Serija će biti zaboravljena, kao i sve. Neće imati zaostavštinu.” – Dejvid Čejs u knjizi “The Sopranos Sessions”.

Tokom prve polovine prethodne decenije, dok je serija Porodica Soprano bila u trećoj sezoni, ja sam, tada tinejdžer, svakodnevno išao na košarkaške treninge. U tim godinama, a da još uvek to ne znaju, ljudi se u stvari lome oko toga čime će se baviti u životu, ili barem odlučuju čime se sigurno neće baviti. Trenutak kada sam shvatio da bih radije sedeo kući i gledao novu epizodu serije na televiziji (internet još uvek nije bio dovoljno razvijen u Srbiji za torente, a Netfliks još uvek nije postojao u današnjoj formi) nego što bih se lomatao po terenu za loptom, bio je trenutak kada sam u stvari shvatio da sport nije za mene.

I dalje se dešava nešto magično svaki put kada gledam uvodnu špicu u kojoj Toni u svom džipu ide kroz Nju Džerzi prema svojoj kući. Svi, bez obzira šta rade u životu, imaju svoja omiljena dramska dela. Filmove na kojima se zaustave dok šaltaju između kanala kablovske, serije kojima se vraćaju u teškim trenucima u životu. Dela čijim ponovnim gledanjem, oni istovremeno uspevaju i da pobegnu od sebe ali i da budu u direktnom kontaktu sa suštinom svog bića. Kada krene “Woke up this morning…” to je kao šifra koja otključava prostor u kome mogu ispred ekrana da budem i sentimentalan i patetičan i potpuno prepušten priči koja skoro isto kao i dramski tekstovi koje sam napisao, kanališe moj pogled na svet, na ljudske odnose, na dramu, na mentalne teskobe. Meni, kao i milionima drugih ljudi, porodica Soprano je ideal savremenog dramskog teksta.

1547201164452-1-In-fact-the-expiration-date-was-last-week

Ove nedelje je 20 godina otkad je HBO emitovao pilot koji je zauvek promenio televiziju kao medij. Učinio ju je većom od “đubreta koje se emituje između reklamnih blokova”. Takođe, Dejvid Čejs, kreator serije, tokom njenog trajanja je u potpunosti iščašio žanrove porodične drame, mafijaških filmova, uveo teme mentalnih bolesti i anti-heroja na velika vrata u širu kulturu, i omogućio biznis model koji je doveo do toga da kada dođete kući, uključujete TV da bi gledali Netfliks a ne da biste gledali neki TV kanal. 

U trenutku kada je mafijaš iz Džerzija ušao u čekaonicu doktorke Melfi, sve se promenilo, a da to ni HBO, ni Čejs, ni gledaoci nisu znali.

Ove nedelje, napisana je gomila tekstova o seriji, HBO je imao mini-kampanju, kritičari su se osvrtali na sve što se desilo u ovih dvadeset godina u industriji zabave. Sam Dejvid Čejs, koji jako retko javno govori o seriji, pristao je u formi intervjua učestvuje u knjizi “The Sopranos Sessions” u kojoj TV kritičari Alen Spinvol i Met Zoler Šajc detaljno analiziraju svaku epizodu serije kroz kritičke eseje i međusobne razgovore. Deo sa Čejsom je serija intervjua o svakoj sezoni i fascinantan je prikaz autora koji se i dalje rve sa svojim delom koje se zbog svoje popularnosti i uspeha u stvari otelo iz njegove kontrole. Najbolji primer za to je javna rasprava koja traje već deset godina o poslednjoj sceni serije i čuvenom “rezu” na njenom kraju zbog koga su milioni ljudi pomislili da im je signal kablovske televizije prekinuo.
1547201231099-19-You-know-your-mother

Toni se nakon viđanja sa svojim ujakom nađe sa ostatkom porodice u restoranu. On dođe prvi, otvara ulazna vrata čime aktivira zvonce, gleda u restoran, nakon čega sledi rez na njega kako sedi za stolom. Sa džuboksa između “Any Way You Want It” i “Don’t Stop Believing” od benda Journey bira drugu i gleda u meni dok članovi njegove porodice, jedno po jedno, dolaze u restoran. Ovde Čejs uspostavlja sistem montiranja scene – kadar na Tonija, a kada se začuje zvonce ulaznih vrata, rezom se pređe na njegov subjektivac iz koga se gleda ko ulazi u restoran. Kako pesma počinje, tako Karmela dolazi. Njih dvoje gledaju u meni i ćaskaju dok kamera luta po restoranu i prikazuje par, bejzbol tim, starijeg čoveka. Sa Ej-Džejem u restoran ulazi još jednom čovek, u jakni, koji izgleda kao da bi mogao da bude mafijaš. Taj ulaz je prikazan na isti način kao i Karmelin: kadar na Tonija, zvonce, Tonijev subjektivac na vrata. 

Nakon što Ej-Džej sedne, Toni mu dodaje meni i očinski ga hvata za ruku. Dok Medou nekoliko puta neuspešno pokušava da parkira auto ispred, mi postajemo sve paranoičniji jer očekujemo da će Toni biti ubijen – da će mu se desiti ono na šta je on osudio stotine ljudi tokom šest sezona serije. U razgovoru za stolom, Ej-Džej podseća Tonija da mu je rekao “da se fokusira na dobre stvari u životu” dok pričaju o njegovom novom poslu. Muškarac u jakni odlazi u toalet i Toni ga isprati pogledom. Konobar donosi na sto činiju prženih kolutova luka dok Medou izlazi iz parkiranih kola i pretrčava ulicu. Kadar je onda opet na Tonija, i kada se začuje zvonce a pesma dolazi do “Don’t stop”, rez umesto na Tonijev subjektivac koji bi trebalo da nam prikaže ulazak Medou u restoran, vodi na crni ekran, zvuk se iseče i ostajemo tako desetak sekundi pre nego počne odjavna špica. 

U poslednjih deset godina, od početne reakcije koja je bila jako negativna, kada su ljudi optuživali Čejsa da ih je trolovao i zeznuo, polako se došlo do konsenzusa da je ovo u stvari jedan od najboljih krajeva u istoriji televizije. Njegova lepota, kvalitet, značaj su u ambivalentnosti koja je bila sastavni deo celokupnog trajanja serije. U “The Sopranos Sessions” jedan od kritičara kaže Čejsu da je najveći kvalitet kraja što je kao Roršahov test – što možeš mnogo da otkriješ o nekome u zavisnosti od toga šta ta osoba misli da se desilo u toj sceni. Međutim, u toj knjizi, Čejs se, tokom dugog razgovora, u jednom trenutku saplete o svoje reči i “otkrije” se. 

Do ove knjige, “zvanično” Čejsovo objašnjenje kraja je bilo “da smrt može doći po nas u svakom trenutku”. Poenta je bila u tom malom razgovoru između Tonija i njegovog sina da treba misliti o dobrim trenucima u životu. U “The Sopranos Sessions” Čejs u jednom trenutku objašnjava “…tim krajem sam pokušao da kažem da je život jako kratak, da je ljubav jedina odbrana pa zato nemojte prestati da verujete (što je referenca na pesmu iz poslednje scene). Ali “otkrivanje” se dešava na drugom mestu u intervjuu kada Čejs priča o prvobitnoj ideji za kraj: da je Toni u kolima, ali da ide u drugom pravcu u odnosu na špicu – u Njujork na sastanak sa mafijašima. Da je u tunelu, zaglavljen i da je to trebalo da bude njegova “scena smrti”. Onda priča o tome kako je promenio tu scenu u ono što je na kraju snimljeno, tj. porodica se okuplja u restoranu (što je nešto što se, u jednom ili drugom obliku, dešava na kraju svake sezone serije), na šta mu jedan od kritičara kaže: “Svestan si da si upravo kraj opisao kao “scenu smrti”? Prema tekstu knjige, sva trojica počnu da se smeju nakon čega im Čejs kaže “Jebite se.” 

Narednih nekoliko strana knjige je serija Čejsovih pokušaja da se “opere” i izvuče, na razne načine ponavljajući da je kada je opisivao scenu u tunelu mislio na Tonijevu smrt, ali da je to promenio baš zbog toga što nije smrt, ali to ne izgleda preterano uverljivo. Međutim, to ne znači da je Toni ubijen. Ne zbog toga što se to sigurno nije desilo, već zbog toga što to maši celokupnu poentu i kraja, i serije i dramske umetnosti kao takve.

1547201304545-20-Ma-I-know-what-you-did

Kroz celu knjigu, iznova se ponavlja Čejsova frustracija zbog fanova serije. Frustracija što su često zahtevali “manje priče, više ubijanja”; što su se žalili da neke ključne stvari, pored samog kraja, nikada nisu razrešene (šta se desilo sa Rusem u šumi?); što su se previše ložili i identifikovali sa likovima koji nisu heroji već mafijaši koji ubijaju, kradu i otimaju; što su kukali kako je nasilje nekad previše ekscplicitno; što su pogrešno tumačili jako očigledne stvari. Nekoliko puta Čejs ponavlja varijacije na temu “Je l treba sve da vam crtam?” i “Ovo je serija o ljudima koje prave pakt sa đavolom”. Sigurno je i sada jako frustriran što je razgovor od stotinak stranica o svakom aspektu serije iz knjige sveden na isečak citata o “sceni smrti”. Ali to je prokletstvo koje prati remek-delo.

U decenijama nakon “Porodice Soprano”, svi su pokušavali i nastavljaju da pokušavaju da stvore novu “Porodicu Soprano”. I to nikako ne uspeva jer je nemoguće. Jer je priča o mafijašu koji ide kod psihijatra postala međaš neverovatnom alhemijom umeća, sreće, genijalnosti, slučajnosti, kastinga i gomile drugih faktora. Ono što se danas stvara je gomila pokušaja koji, u nemogućnosti da probiju u srž ljudskog postojanja i da se tako vežu za publiku, stvaraju igrice u interakciji sa gledalištem u kojima se vezanost za dramsko delo stvara tako što se planski uskraćuju ključne informacije o zapletu, motivaciji i ishodištu. Prave se zagonetke koje dovoljno zaokupiraju publiku da je ona spremna da klikne na sledeću epizodu da bi otkrila šta se dalje desilo. Serije postaju puzle u kojima se gledalac takmiči sa zapletom da “provali” šta će se desiti pre nego što se to prikaže na ekranu. 

1547204211234-6-Anybody-else-wouldve

Ceo taj univerzum serija je nastao zbog toga što su Čejs i HBO otkrili da je moguće napraviti “pametnu” i veliku seriju. Međutim, taj talas koji traje već dvadeset godina i koji je stvorio jako mnogo osrednjih, gledljivih serija a jako malo velikih umetničkih dela, utiče i na percepciju međaša sa kojim je sve počelo. I finale “Porodice Soprano” je jedno vreme “trebalo rešiti” kao zagonetku. Postoje stvari koje ukazuju da je Čejs ubio Tonija ali da to nije hteo da nam prikaže – sistem montaže poslednje scene na čijem kraju umesto njegovog subjektivca vidimo mrak (smrt), suptilnu referencu na scenu iz “Kuma” u kojoj Majkl odlazi u toalet restorana po pištolj kojim počinje da puca čim izađe. Međutim, tu je i ponavljanje tradicije porodične večere na kraju sezone, neobaveznost razgovora, stvaranje “dobrih sećanja” i činjenice da je Toni pobedio svoje neprijatelje u ratu, kao i Čejsova tendencija da nikad ne da publici ono što hoće, već ono što on misli da je najbolje za priču.

Ali iznad svega, i to je stvar oko koje se u poslednjih nekoliko godina uspostavio konsenzus. Srž scene, poslednje epizode, poslednje sezone i cele serije je da nije bitno šta će stvarno da se desi na kraju. Jer kraj znamo. Na kraju svi umru, nekad, negde, nekako. Kraj je u citatu iz knjige na početku teksta – sve, svi naši životi, sve što smo uradili, makar to bilo i genijalno dramsko remek-delo koje je počelo da se emituje u poslednjih godinama veka koji je, između ostalog, obeležio baš narativni film, sve će umreti, nestati, biti zaboravljeno. Poenta je u tome što je sve što radimo borba protiv tog zaborava, iako znamo da on, zajedno sa smrću, dolazi po nas pre ili kasnije. 

Život je kratak, smrt je sigurna, ljubav je odbrana, ne prestajte da verujete. Jednostavno je, opšte je, nedovoljno, ali radi. Donekle.

Autor: Vuk Bošković
 
Izvor: Vice
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Jedan komentar na tekst Šta se u stvari desilo na kraju sage porodice Soprano

  1. Pingback: Šta se u stvari desilo na kraju sage porodice Soprano – SBPeriskop

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.