Ја волим Њујорк

Милтон Глејзер, рођен 1929. године у Њујорку, по многима је највећи живи графички дизајнер. Заједно са Сејмором, Чвастом, Рејнолдом Рафинсом и Едвардом Сорелом 1954. године оснива Push Pin Studios, студио за дизајн и илустрацију чији се утицај преко истоимене периодичне публикације ширио од 50-их до средине 80-их година прошлог века. Глејзерова невероватна цртачка вештина и визуелна ерудиција успоставили су један сасвим неуобичајен графички језик за време када је општеприхваћени стандард био строги модернизам. Слободним цртежом и употребом боје, историјским цитатима, хумором и иронијом,Глејзер је отворио многе путеве који ће за неколико деценија бити познати као постмодерни језик. Истим језиком оставио је јак утицај на контракултурну климу шездесетих (Диланов постер).

Почетком седамдесетих оснива сопствени студио Мilton Glaser Inc., познат по веома дивергентним пројектима са увек препознатљивим визуелним језиком (иако се Глејзер сам клони било чега што је стил): од оснивања и рада на магазину New York, преко мурала, дизајна за ресторане, супермаркете и корпорације, до небројених постера и омота књига. Творац је иконичког ребус симбола I♥NY, чија је идеја одавно превазишла границе Њујорка и Америке. Истом симболу вратио се после терористичких напада 11. септембра 2001. са I♥NY MORE THAN EVER.

Добитник је небројених награда, најновију, Националну награду уручио му је крајем прошлог месеца Барак Обама. Његови радови су укључени у колекције њујоршког МОМА, Музеја Алберта и Викторије… Дизајнирао је, поред осталог, насловнице магазина и новина, као што су Тајм и Вашингтон пост, као и корице најновијих књига свог дугогодишњег пријатеља, чувеног америчког романсијера Филипа Рота.

Милтон Глејзер живи и ради у Њујорку, где смо недавно и водили овај разговор, поводом отварања изложбењегових радова „Цртање је мишљење” током марта и до 10. априла у Београду, у простору некадашње робне куће „Београд” у Кнез-Михаиловој 5. Организатори ове несвакидашње изложбе су Кварт магазин, Факултет за медије и комуникације и невладине организације „Миксер” и „Блокови”.

Има пуно варијанти I♥NY. Да ли сесећате неких од њих које вам се посебно допадају или не допадају?

Сакупљено је око 5000 варијанти I♥NY, што се чува у орманима Министарства трговине. Коначно су схватили да их има превише да их пописују, па су их све избацили. Постоји толико много варијанти да је то постало генерисано. Веома је чудно да се испоставило да цео свет чека баш ову ствар, ту веома поједностављену идеју. У овом тренутку. И непрестано. То не престаје. То је заиста необично. Мора да је то било нешто што су људи тражили. Свиђа ми се онај који сам ставио у моју књигу „Графички дизајн”, Ја♥ носороге из Африке. Има их на стотине који су глупи и стотине њих који су паметно осмишљени.

Какав је ваш однос према Њујорку?

Волите га или мрзите. То је као однос који имате са родитељима. Волите их, мрзите их. Они су део ваше структуре. Не бисте били то што јесте. Изговарам то и мислим да је то истина: Њујорк није место, он је пројекционо платно. Толико је комлексан да обухвата све. Најгоре и најбоље. Најгоре људе, најбоље људе, најпаметније, најглупље… Најпријатнија и најнепријатнија искуства… То је заиста најсложенији систем који се може замислити или створити. У ствари, не бисте могли да га замислите или створите, то мора да буде један еволуциони процес. Тако, када људи причају о Њујорку, то је место које не постоји, изузев у њиховој свести. Све што пожелите. Можемо да се вратимо на нашу тему, природу реалности. Шта је стварно?

Хајде да се вратимо на питање шта је уметност (а шта није), а шта је дизајн. Чини се да се Ваша књига „Цртање је мишљање” бави овим питањем?

То је једна од дистинкција каја збуњује људе. Не знам да ли било који од тих цртежа припада уметности или не. Али, моја властита дефиниција искуства гледајући у књигу, укључује идеју сећања и односа слике у одређеном временском периоду. О томе је ова књига. Постоји однос, јер је он увек присутан, између свега што је на свакој страни. А када окрећете стране, постоји однос између оног што је прошло и онога што следи. Све је у књизи повезано, дозволите да вам покажем… Моје претпоставке о природи односа. Овде су два цртежа музичара, однос је да су обојица црни музичари, али ова жута (показује на жуто поље на једној страни) обојена је са ове стране (показује на жуту позадину супротне стране). Однос између ове две је такав, да ако гледате на ово као неку врсту светлости, ова фигура је осветљена том светлошћу. Тако се жута креће одавде-довде. Нема разлога да ви то разумете помоћу интелекта, али по искуству могли сте…

Која је разлика између дизајна и уметности? Ако вам дизајн привуче пажњу, то је уметност, ако вам не привуче пажњу, то није уметност. То морате да посматрате од случаја до случаја. Не постоји општа дефиниција, да ли је дизајн уметност или није. То знамо, из искуства, када гледамо Леонардов дизајн кажемо „Е, то је уметност”. Чак, иако је то био цртеж топа. Нешто на том цртежу вас је навело да обратите пажњу.

Окренути сте левичарским идејама?

Да. Али шта подразумевамо под либералним мишљењем? Шта подразумевамо под разликом између деснице и левице? Десница је увек чврста у својим убеђењима. Левица, на крају крајева, права левица је несигурна. И зато је десница често моћнија јер они поседују то непобитно веровање да су у праву. Најбоља особина левице је у томе што она преиспитује своју властиту мотивацију. Не увек, не тврда левица. Тврда левица постаје веома слична десници.

Филм „Ганди” подсетио ме је на Вас. Ви имате веома сталожен, доследан и миран приступ према питањима активиста. Зар не мислите да је људима ова идеја постала страна?

Мислим да сте схватили те ствари, да насиље буди насиље, љутња доводи до љутње. Ако сте довољно дуго у браку, знате да ако вичете на своју жену, то ће довести до трагичних последица. Ви вичете, она виче… Да добијете оно што желите, морате бити убедљиви и мислити на друге. Уколико нисте у рату. Када сте пристојни и учтиви, вероватно ће и други бити пристојни и учтиви према вама.

Јесу ли?

Углавном, јесу. Има много будала на свету, и срећете људе који су глупи све време тако да покушавате да то надјачате, али онда схватите да не можете да их надјачате… Сигурно не насилно и свакако не агресивно. Људе које не можете да промените, морате да прихватите као чињеницу. И да не покушавате да то чините насиљем.

Али то је тако изазовно.

Јесте. Понекад не могу да се контролишем. Разбесните се, али знате да ће доћи до последица које нисте желели. А понекада морате да изразите љутњу. Постоји зло на свету. И дође време када стварно не можете да будете мирољубиви због нечега. Морате да убијете непријатеља када вам је живот у питању. Али, то није оперативни принцип цивилизације. То се деси и увек сам тужан када се то догоди.

Постоји цитат Тонија Кушнера у предговору књиге „The Design of Dissent” који ми се допада: „Уметност не може да промени ништа осим људи –али уметност мења људе, а људи могу да учине да се промени све”.

У потпуности се слажем са тим. Сви људи који стварају, било да компонују музику или праве хлеб, имају нешто заједничко. Зато што постоји много разлика сваке врсте. Али жеља да се нешто направи требало би да буде фундаментална људском искуству. Због тога људи који нешто стварају инклинирају левици, либералнији су и посвећенији. Они су удубљени у ову ствар, што је веома убедљиво и значајно. Зашто је то увек тако да уметник штрајкује први, протестује први. Зато што они знају да их ова општа свест радости и важност стварања везује. То је нешто што је изван боје коже и народности, порекла и новца. Добра идеја је да свако на свету створи нешто, пре него што учини било шта друго.

Рецепт за виталност?

Сећам се човека који је отворио ресторан. И рекао је:„Знате, имаћемо више посла, ако имамо више посла.” Оно што је хтео да каже, звучи апсурдно, али када људи виде да је ресторан пун, желе да иду у њега. Активност сама по себи развија активност. Покретање ума чини да ум постаје способнији да се покрене. Ово су поједностављене идеје, али морају бити истините.

Како је процес цртања повезан са мишљењем?

Испричаћу вам ову анегдоту. Било ми је шеснаест или седамнаест година, седео сам за кухињским столом са мајком и гледао је када сам одлучио да нацртам њен портрет. Али,у том тренутку схватам да нисам имао појма како она изгледа и да њено лице постаје невидљиво. Као што знате, сва позната искуства постају невидљива. Тако, ви нисте више свесни свега онога што се догађа у вашем животу и онога што довољно често понављате. Целокупно питање о томе шта је стварно израња онда као идеја. Можемо да кажемо да тамо нема ништа осим онога што мозак процесуира и чини га разумљивим. Дакле, постоји та чудна корелација између онога што верујем да је мисао и цртежа. Чин цртања је средство да се промовише пажња. Пажња је средство за људски опстанак.

А шта је са односом између онога што видите и онога што цртате ?

Сваки цртеж је апстракција за почетак. Оно о чему ви говорите је допадање. Шта је то што доводи до допадања? Како можемо да препознамо особу у мноштву знакова на парчету папира? То је скоро чудо. Идеја када можете да представите тродимензионални предмет низом линија на листу папира је скоро незамислива. То вас наводи да схватите да су могућности мозга, чак и рудиментарног мозга, апсолутно зачуђујуће.

Ваша дефиниција уметности?

Уметност је за мене када вам дело привлачи пажњу. Када вам не привлачи пажњу, то није уметност. То ми у великој мери поједностављује проблем. То значи да сва дела која сам створио нехотице, као цртеж столице за столара да је направи, могу, у ствари, бити уметност уколико су стварани на одређени начин. Она доводе до ефекта буђења пажње. Трагао сам за овом дефиницијом откако сам био дете.