Ulogujte se / Kreirajte profil

25 godina automatike za ljude – R.E.M.


Početak poslednje decenije prošlog veka R.E.M. su dočekali kao perjanici tzv. alternativne scene. Scene na kojoj se autorski pristup snažno odupirao predvidivom, pa samim tim i neuzbudljivom, konfekcijskom zvuku koji je dominirao glavnim muzičkim tokom više od decenije. A tu laskavu titulu „najznačajnije alternativne grupe“ mogli su ponosno da prigrle, znajući da je zaslužena. Od kako su se prvi put pojavili 1981. sa pesmom Radio Free Europe, upalili su zeleno svetlo za rađanje, a ubrzo i procvat, nove generacije gitarskih grupa širom Amerike. Grupe označene zajedničkim imenom „Paisley Underground“ u Los Anđelosu, Husker Du u Mineapolisu ili Sonic Youth u Njujorku, i mnoge druge, bile bi moguće, ali gotovo sigurno nikad toliko uticajne i popularne da u središtu svega nisu stajali R.E.M. kao pouzdani stub. Vrativši gitarski pop nazad u rečnik underground scene, pošlo im je za rukom ono što naizgled deluje paradoksalno, da istovremeno zvuče i retro i moderno. Tokom osamdesetih objavili su šest albuma, oko kojih oni najvatreniji obožavaoci i dan-danas vode „slatku“ prepirku koji je važniji, a koji je bolji. Tih šest albuma svedočanstvo su kako kvalitet ne mora da opada sa rastom popularnosti, te da je kreativni naboj i inspiraciju moguće sačuvati uprkos iscrpljujućim turnejama i životnim turbulencijama. A tako nešto, izuzmemo li Beatlese, Paula Wellera, Elvisa Costella, Smithse…, je uspelo još veoma uskom krugu pop muzičara. Talenat da se stvori „zarazna“ gitarska pesma koju možete ako već ne da pevušite, onda sasvim sigurno sa lakoćom da zviždućete, uz tekstove koji su dovoljno angažovani ali i emotivni da nalaze put kako kod onih nezadovoljnih i energičnih tako i do onih spuštenijih i senzibilnijih, nikada ih nije napustio. Zbog svega, kada se govori o muzičkim osamdesetim R.E.M. su nezaobilazni. Štaviše…

Kada počnu devedesete oni objavljuju svoj komercijalno najuspešniji album – Out of Time. Pesme kao Loosing My Religion i Shiny Happy People su se tih dana besomučno vrtele na radio talasima, ali i sve popularnijim muzičkim TV kanalima kao što je MTV. Uslovno rečeno ovaj album je za njih predstavljao ono što je Let’s Dance bio za Davida Bowieja. Prodor u veliki svet. I dodir sa novom publikom. Više nisu bili samo studentski heroji, sada su njihove pesme počeli da slušaju, pa uz njih i igraju, i roditelji kao i mlađa braća i sestre. Shvatajući da će ih pokušaj da slede ovu očigledno uspešnu komercijalnu putanju vrlo verovatno prečicom odvesti u ćorsokak, oni odlučuju da snime bitno drugačije delo. I godinu dana kasnije, 1992. pojavljuje se Automatic For The People poprilično mračan, meditativan i u svakom slučaju jedan od njihovih najličnijih albuma. Prvobitna ideja je bila da se vrate rock korenima i snime materijal jednostavne strukture i snažne ekspresije. U izrazu i zvuku. Ali, stvar se okrenula u drugom pravcu. Ako je Out of Time bio usmeren ka spolja, Automatic… je okrenut unutra.

Tekstovi koji se bave odrastanjem, gubitkom, žaljenjem, na ovom albumu su dominantni. U jednom od intervjua govorili su da je to njihov odgovor na činjenicu da su ušli u tridesete, kao i da su imali osećaj da se svet koji su poznavali i u kome su funkcionisali raspada i nestaje pred njihovim očima. Kada se tome doda i tada prilično nejasno fizičko stanje frontmena i glavnog tekstopisca Michaela Stipea, onda postaje jasno koliko sazrevanje, kao i čeoni sudar sa idejom smrtnosti, mogu biti i jesu komplikovani. Ali i nadahnjujući. Spore, mahom melanholične pesme ovde dominiraju a pojačane gudačkim orkestrom dobijaju epske razmere. Opet paradoksalno, ovo je album sa koga je „skinuto“ najviše singlova. Čak šest. A Drive, Man On The Moon, Everybody Hurts, Nightswimming će ubrzo postati klasici.

Uprkos svojoj ozbiljnosti i nimalo lakim temama Automatic for the People nije depresivan album. I tu treba tražiti razloge njegove opet široke prihvaćenosti. Michael Stipe, Peter Buck i Mike Mills su preispitujući sebe doprli do svih onih koji su spremni da se zamisle nad pitanjima egzistencije u ovom i ovakvom svetu. A takvih, sudeći po tiražu, uopšte nije malo. Ponekad baš ovakvi albumi nude utehu i bude nadu da nije sve beznadežno. I zato on sija istim sjajem kao i pre 25 godina. I ne vidim nijedan razlog zašto bi taj sjaj zgasnuo u godinama koje su pred nama.

Momčilo Rajin

 

 

 

 

 

objavljeno 17.10.2017. g. u dnevnom listu “Blic” – dodatak “Pop&Kultura”

Izvor:

Povodom 25. godišnjice od izlaska albuma Automatic for the People napisao sam crticu. Objavljeno u današnjem "Blicu" u…

Geplaatst door Moma Rajin op dinsdag 17 oktober 2017

 

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *