Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Bob Dilan

the_freewheelin_bob_dylan

Ovaj napis, potpuno obojen ličnim emocijama vašeg novinara, ne bavi se Dilanovim nemerljivim uticajem na savremenu rok muziku i mnoge vodeće autore, već se bavi ličnim pričama o Minesoti, muzici i slobodi koje vezuju legendarnog umetnika i ovog novinara.

Inspirisan likom i delom folk pevača i narodnog tribuna Vudija Gatrija, mladi Bob je svoje prve muzičke korake napravio krajem pedestih godina u najvećem gradu Minesote – Mineapolisu, gde je kulturna i klupska scena bazirana oko univerziteta omogućavala mladim umetnicima da se iskažu. Kasnije, sredinom sedamdesetih na pozornicama Dinki Tauna (umetnička četvrt Mineapolsa) svoj talenat je brusio Tom Vejts, a već krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih pojavio se još jedan muzički titan iz Minesota – Prins.

bob-dylan-richard-avedon

Početkom šezdesetih godina, u maniru lutajućeg trubadura kakav je bio Gatri, Bob Dilan stiže u Grinič Vilidž, umetničku četvrt Njujorka, gde svira po folk klubovina. Sa diskografskom kućom Kolumbija potpisuje ugovor i 1962. godine objavljuje svoj debi album nazvan jednostavno njegovim imenom i prezimenom. Od tada, pa do današnjih dana Bob Dilan je verovatno rok umetnik je potrošeno najviše reči i papira – nesumnjivi guru ne samo muzičkog pokreta koji je promenio Ameriku i svet – već globalni kulturološki fenomen čijem stvaranju i trajanju imamo čast da prisustvujemo iz prve ruke kao savremenici.

Bob-Dylan-ndh04

U novinarstvu je pisanje u prvom licu (iskazivanje ličnog stava autora) jedno od tabua – sem ako se radi o nekoj posebnoj osobi koja je od urednika dobila čast i dozvolu da svoja tumačenja sveta i mišljenje stavi na uvid javnosti putem konkretnog medija. Moja malenkost je svojih 15 minuta Vorholovske slave valjda zaslužila time što je dugo godina pisala o rok muzici, što sam se sam školovao i živeo u Dilanovoj (i mojoj) Minesoti i zato što sam 18. juna 1991. godine imao čast da organizujem njegov prvi koncert u Beogradu. Uz to sam, kao zemljak velikog umetnika, imao vrlo retku mogućnost da sa njim privatno pričam – nešto što ni članovi njegove grupe i saradnici nemaju priliku.

bobdylansmileybuzz

Prva LP ploča nekog inostranog umetnika u kolekciji osnovca iz Niša daleke 1974. godine bio je album „Dylan“ u licencnom izdanju zagrebačke produkcije Suzy. Na nju mi je pažnju skrenuo moj brat od tetke Vladan, koji je već bio student. Numera koja me je doživotno pretvorila u Dilanofila bila je „Lilly of the West“, koju je mnogo godina kasnije na naš jezik prepevao i odsvirao Branimir Štulić Džoni, možda jedini pravi jugoslovenski sledbenik i tumač Dilana.

bob_dylan

Interesujući se za muziku kao fan, sa grupom starijih hipika i intelektualaca u Nišu sam imao čast da osnujem debatni klub nazvan „Muzička tribina“, koji se sastajao jednom nedeljno (sredom uveče od 21.00 u sali Mesne zajednice). Kao prezenter debitovao sam na Tribini predstavljajući upravo Dilana 1975. godine, koristeći sopstveni gramofon i kućno ozvučenje – preko koga smo puštali muzičke ilustracije za naše rokerske debate. Nisam ni slutio da će me to kasnije usmeriti na put muzičkog novinarstva i organizacije koncerata, sa koga evo ni 35 godina kasnije ne silazim. Igrom slučaja, kao stipendista fondacije AFS 1977. sam godine otišao u Mineapolis da u okviru programa međunarodne razmene završim matursku godinu. Nisam birao gde ću otići – a kao da me je neka nevidljiva ruka poslala u Dilanovu domovinu. Ja sam već pre toga napamet znao stihove predivne pesme „Girl From the North Country“ koju su Dilan i Džoni Keš otpevali u duetu na albumu „Nashville Skyline“ iz 1967. godine, koju je Dilan posvetio svojoj prvoj ljubavi iz Minesote. A sada „fast-forward“… Po povratku sa školovanja u Minesoti vratio sam se u Beograd, upisao Pravni fakultet i još sa studija počeo da radim kao muzički novinar, najpre u danas nepostojećoj „Ekspres Politici“, a kasnije i u mesečniku „Rock“. Uz to sam od 1982. počeo da radim kao mladi saradnik za publicitet i pitanja produkcije uz tada jedinog jugoslovenskog promotera inostranih umetnika – pokojnog Tonija Sabola. Kada sam osam godina kasnije postao i direktor firme Multimedia, dobio sam priliku da 1991. godine, posle uspešno organizovanog koncerta Tine Tarner prethodne godine, organizujem koncert mog muzičkog heroja – Dilana.

bob-dylan

Na žalost, taj koncert se odigrao samo četiri dana pred početak građanskog rata u SFRJ. Atmosfera u gradu i zemlji je bila turobna, osećalo se to u vazduhu. Kolega i prijatelj Vlada Janković Džet prognozirao je da će Dilan prodati bar 10.000 karata – a ja sam mu odgovorio da ću ga ako tako bude voditi na Havaje. Došlo je nešto manje od pet hiljada ljudi. Sećam se da je u svečanu ložu (sa željom da kupi kartu) došao Vasil Tupurkovski, tada član Predsedništva SFRJ iz Makedonije i da mi je u neformalnom razgovoru rekao da je sve otišlo do đavola, a da sa „onim“ može normalno da se razgovara – ali „malo morgen“.

bob-dylan-e-suze-rotolo09

Koncert je bio čudan – turoban, baš kao atmosfera na stadionu, aranžmani poznatih pesama izmenjeni do neprepoznavanja. Dilan nije želeo da jede u restoranu koji smo za tu priliku preselili na stadion FK Zemun, već je poručio obrok iz jednog kineskog restorana.

bob_dylan1708

Pre koncerta sam njegovom asistentu rekao da ja nisam samo promoter koncerta, već Dilanov zemljak iz Minesote. Na sebi sam imao majicu sa natpisom Minesota – i posle pet minuta njegov asistent mi je rekao da gospodin Cimerman hoće da popriča sa mnom. Ušao sam u garderobu i tamo ostao „jedan na jedan“ sa svojim herojem u potpuno privatnoj priči o Minesoti, muzici, filozofiji. Nisam se usudio da mu kažem da sam ja i novinar – jer bi to bio kraj priče. Pitao me je ko je predgrupa koja je svirala – a ja sam za tu priliku pozvao svoje drugare iz grupe Galija, koji su ujedno i veliki poklonici Dilanove muzike ,da otvore koncert. Dilan mi je rekao da godinama nije čuo tako dobru grupu i zamolio me da mu nabavim njihove albume. Ja sam menadžera Galije odmah poslao da donese po pet primeraka aktuelnog albuma i kompilacije sa hitovima i to poklonio Dilanu. Pitao me je šta ako on nešto smisli i uradi sa Galijinim pesmama – ja sam mu rekao da mi se javi i dao mu vizit-kartu. Naravno, nikada se nije javio. To veče je ušao u tour-bus i otišao iz Beograda. A vraća se u narednu nedelju, 6. juna, posle 19 godina.

bob-dylan2day1

U međuvremenu, Dilana sam slušao još jednom na koncertu – u londonskoj Vembli Areni, 6. oktobra 2000. godine, samo dan pošto je Srbija uspela da izađe iz mraka pod kojim je bila celu deceniju. Pevao je „Time They Are A-Changing“, „Forever Young“ i „Chimes of Freedom“ – večne pesme o slobodi i emancipaciji. Meni su tekle suze. Nije znao da sloboda tako mnogo znači jednom Srbo-Minesoćaninu, koga se verovatno i ne seća.

Srđan Stojanović

Danas online

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *