Ulogujte se / Kreirajte profil

Nil Jang: Buntovnik na plaži

Kada je Nil Jang u pitanju, naziv “Na plaži“ zasigurno ne obećava bezbrižan dan odmora uz lake teme, poletnu muziku i osvežavajuće piće. Radi se o nesvakidašnjem albumu jedinstvenog umetnika, punom neugodnih ali neophodnih preispitivanja, nekoj vrsti privremenog povlačenja i svođenja računa pred nadolazećim iskušenjima.

Po naklonosti i uvažavanju publike, album “On the Beach” daleko je prevazišao istoimenu knjigu a potom i film čiji su junaci pronašli utočište na plaži bežeći iz civilizacije razorene nuklearnim naoružanjem. Poklonici su godinama zahtevali CD izdanje ovog uz još pet albuma Nila Janga zajedno poznatih kao “nedostajućih šest”. Nakon neuspeha te kampanje, osnovan je internet sajt radi prikupljanja potpisa za peticiju o objavljivanju upravo CD-a “On the Beach”. Napori su konačno urodili plodom 2003. godine, nakon čega kultni status ovog ostvarenja neprekidno raste. Ove godine album slavi punih 40 godina postojanja.

Naslovna strana je enigmatična, ali apsolutno odgovarajuća. Na fotografiji je scena sa plaže, ali je odmah jasno da nešto “nije u redu”. Ispod suncobrana u krupnom planu su dve stolice okrenute prema posmatraču, ali bez aktera. Praznina je sveprožimajuće osećanje postavke. Ofinger ispod suncobrana je bez odeće. Levo, deo kadilaka viri iz peska. Odsustvo ljudi i prisustvo nesvakidašnjeg objekta razbijaju tipično tumačenje plaže kao mesta za odmor. Pre je u pitanju postapokaliptični pejzaž sa kolima umesto bombe zarivene u pesak.

Pesak simboliše oazu, povlačenje, usamljenost što postaje sasvim jasno u nastavku slike na poleđini omota. Izmeštena palma je u saksiji. Horizontalnoj traci okeana prkosi uspravna figura. Jang publici okreće leđa, bos, ali u sakou. Oblačno nebo se u daljini spaja sa okeanom skrivajući pogled na druga usamljena ostrva. Nagoveštaj nevremena. Umetnik je izdvojen od arsenala svakodnevice. Jangova ležaljka je zarotirana pod zasebnim uglom. Novine koje pozivaju Niksona da podnese ostavku leže odbačeno ispod stola. Umetnik je “izuven” iz sopstvenih cipela. Unutrašnje povlačenje, bekstvo, preispitivanje. Preteća širina okeana upija svaku ljudsku zapitanost. Boja predmeta u prvom planu je žuta (sako, kadilak, suncobran, sto i stolice, konzerve piva) koja nametljivim prisustvom pojačava neupadljivo odsustvo sunca. Sve što bi moglo da posluži kao oslonac i uteha, brižljivo je uklonjeno ili stavljeno u suprotan kontekst. Briljantno. Po mnogima, jedna od Jangovih najboljih naslovnih strana, a usudiću se da kažem i jedna od najboljih u rok muzici.

Raštimovana bas gitara podvlači utisak izmeštenosti. Na momente podseća na zvuk ispumpane fudbalske lopte bačene na asfalt. Jangov glas povremeno ima promuklu, polurashodovanu notu koja već nagoveštava pijani krešendo na albumu “Tonight’s the night”. Iako deluje neusklađeno, poput pokvarenog automata u kojem pojedini delovi mehanizma uporno a uzaludno pokušavaju da sustignu ostatak zarđale mašinerije, orkestracija je zapravo vrhunski disbalansirana tako da ostavlja utisak neusklađenosti koji poziva na doradu, na učestvovanje, na saradnju. To je uočljivije u Jangovim stihovima koji ostaju otvoreni za različita tumačenja, poput emotivne mreže sposobne da obuhvati širok spektar osećanja. Jang je izbačen iz koloseka samo kad izgubi kontakt sa središtem bića. U situaciji u kojoj mu impulsi iz tog centra uporno izmiču samo za korak, oseća se relativno udobno prateći isti smer. Stiče se utisak da je u završnoj numeri kolosalnih tematskih razmera, umetnik konačno dostigao savršeno usklađeni ritam sa unutrašnjim bićem koji će mu dozvoliti da uz minimalni pristup orkestraciji pred nama raširi široku lepezu pitanja, dilema, i predosećanja. Turbulentna prošlost meša se sa neizvesnom budućnošću i muzika skoro sasvim zamire. Jangov glas ostaje jedini nosilac osećanja beskonačnog koje se utapa u nepreglednom okeanu.

Prva numera je praktično jedina sa letnjim ritmom primerenim plaži. “Walk on” otvara album naizgled poletno, iako se bavi teškom temom nerazumevanja, krivotvorenja i ignorisanja umetnikove poruke. Provejava nostalgija za prohujalim vremenima. Jang se priprema za povlačenje u pustinju.
Već u sledećoj baladi “See the Sky About to Rain” navlače se oblaci koji više ne napuštaju scenu, praćeni povremenim naletima oluje.

Okosnicu albuma čini “bluz” trilogija koja se uglavnom ne uklapa u žanrovsku odrednicu iz naslova: “Revolution Blues“, „Vampire Blues“ i „Ambulance Blues“. Ove tri numere su udarne muzičke formacije i nosači glavnog emotivnog toka koji se kreće od besa preko ironije do rezignacije, od romantičnog podsećanja na prošlost do obračuna sa neumoljivom sadašnjicom.

Tek treća numera na albumu, “Revolution Blues“ prva je prava erupcija potisnutog socijalnog bunta i proključalog društvenog ogorčenja oličena u vatrometu revoltiranih stihova. Dajući oduška neprihvatljivim i nedozvoljenim osećanjima, Jang prolazi kroz raznoliku društvenu menažeriju izvlačeći iz tuđih usta sopstvene reči. Razočaranost postrevolucionarne generacije dobija svoju zadovoljštinu u brutalno demaskiranim stavovima. Činjenica da poslednje stihove umetnik izgovara kroz lik serijskog ubice Čarlsa Mensona, ne ublažava oštricu protesta. Sa jezom slušamo krvavu pretnju upućenu bogatim stanovnicima Holivud Hila u Los Anđelesu. Slično smo pomislili, ako ne i iskazali:

Well, I hear that Laurel Canyon
is full of famous stars,
But I hate them worse than lepers
and I’ll kill them in their cars

Nakon što je rezimirao mentalitet preletača, glumaca i sitnih šićardžija u “For the Turnstiles”, u narednoj krajnje ironičnoj „Vampire Blues“ Jang se krije iza maske krvopije dodajući još jednu sumornu nijansu aktuelnoj socijalnoj studiji. Krvožedni vampir prisvaja opšte dobro zarad lične koristi. Jang je iza maske lažno poletan, poput žrtve koja bezvoljno imitira nasilnika kako bi ritualnim ponavljanjem otupela bol. Režirano glumatanje biva pregaženo ironičnom gorčinom refrena:

Good times are comin’,
I hear it everywhere I go.
Good times are comin’,
but they sure comin’ slow.

Ova šarada je samo uvod u naslovnu baladu “On The Beach” gde je alijenacija dovedena do specifične kulminacije. Sa objektivne distance, Jang zbacuje maske, jednu po jednu. Umetnik ne prepoznaje pređašnje ideale svestan tragičnog raskoraka između idealizovanog i sveta kakav jeste. Bolno seciranje realnosti surovom iskrenošću neophodno je kako bi paradoksalno rezultiralo povratkom ravnoteže. Sledeća numera je već svojevrsna ljubavna balada koja otvara vrata za epopeičnu “Ambulance Blues”.

Poput očekivane neophodne medicinske pomoći, poslednja numera donosi razrešenje u obliku devetominutnog preseka socijalne, ali i lične istorije dovoljno bogatog da ostvari utisak okeanske širine pred kojom će aktuelni problemi izgledati neznatni. Kontemplirajući nad prostorom i vremenom, Jang još jednom prelazi put sopstvene odiseje kroz vremena kada je svirao na punim ulicama, u zagušljivim klubovima i na pijanim splavovima ne propuštajući ni ovaj put priliku da se podsmehne idealima generacije čiji je glasnogovornik bio. Izvlačeći iz svega nekakav pozitivan stav zaključuje:

And there ain’t nothin’
like a friend
Who can tell you
you’re just pissin’
in the wind.

Pročišćen borbom sa ličnim demonima, umetnik se sa novom oštrinom sukobljava sa sumornom svakodnevicom. Obraćajući se Ričardu Niksonu kao ultimativnom oličenju zloćudnog razaranja društvenog tkiva, Jang upućuje poruku razumevanja svima koji poput njega nakon ogorčene borbe ližu sopstvene rane:

I never knew a man
could tell so many lies.
He had a different story
for every set of eyes.
How can he remember
who he’s talking to?
Cause I know it ain’t me,
and hope it isn’t you.

Celo jedno poglavlje turbulentne lične ali i društvene sage na albumu dobija svoje konačne konture. Nakon Hladnog rata, atentata na Džona Kenedija, Kubanske raketne krize, Pokreta za građanska prava Afroamerikanaca, masovnih studentskih protesta ‘68, serijskih ubistava Čarlsa Mensona, afere Votergejt i Vijetnamskog rata, “On The Beach” je poruka u boci brodolomnicima u savremenoj kulturi. Iz današnje perspektive, tačno četiri decenije kasnije, suočeni sa opštim prihvatanjem za normu onoga što je tada još uvek bilo žigosano kao izuzetak, sa novom nostalgijom gledamo na prelomno vreme kada smo se nadali da bi sve moglo da izgleda drugačije i kada je jedan umetnik imao dovoljno integriteta da nakon dobrovoljnog povlačenja na marginama društva govori o pogubnim zabludama potrošačke civilizacije.

Umetnik: Neil Young

Naziv albuma: “On the Beach”

Žanr: rok, folk, bluz

Objavljen: 16. jul 1974.

Trajanje: 39:40 min

Izdavač: Reprise

Muzičari: Neil Young, Ben Keith, Tim Drummond, Ralph Molina

Uzorak:

Za PULSE / Jovan Pavlović

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *