Čuveni „Njujorker“ slavi rođendan

Časopis „Njujorker“ je 1925. godine osnovao Harold Ros sa suprugom Džejn Grant, koja je bila novinar „Njujork Tajmsa“. Ideja je bila da se stvori humoristički nedeljnik koji nije pisan za „staru damu iz Dubuka“, mada se uskoro proslavio kao ozbiljan forum za prozu i žurnalistiku. Ros je uređivao „Njujorker“ do svoje smrti 1951. godine i uveo njegov jedinstven grafički stil slova, navoda, neobjavljivanje autora korica i karikatura i određenih popularnih rubrika.

Uprkos ranoj anonimnosti crtača, svima je već sama pojava na stranicama „Njujorkera“ bila najveća nagrada, te je časopis odgojio čitave generacije sjajnih grafičara i karikaturista. Grafički urednik Li Lorenc je prvi sabrao sve crteže iz časopisa u knjigu „Umetnost Njujorkera“ 1925-1995“ a to je bila samo prva takva zbirka u nizu knjiga o jedinstvenoj grafičkoj umetnosti ovog časopisa.

Časopis se za 87 godina nije mnogo menjao ni po izgledu, ni po sadržaju, sve do pojave Tine Braun 1992. godine koja je bila i ostala njegov najkontroverzniji urednik i koja je, na opšte zgražavanje „pravovernih“ uvela popularnije teme, boju, fotografiju, imena svih autora i krupniji tisak. Od nje je kormilo 1998. preuzeo Dejvid Remnik, koji je uveo „Njujorker“ u digitalni svet.

Ipak, „Njujorker“ je bio i ostao jedinstven po tome što su svi najugledniji pisci 20. i 21. veka objavljivali u njemu od Nabokova do Filipa Rota i Džona Apdajka, koji je bio najredovniji saradnik. Ugledna rubrika Profili je obično predstavljala velikane od Hemingveja do Marlona Branda, mada je u poslednje vreme objavljivala i profile iz popularne kulture, rep muzike i finansijskog sveta.

Za stanovnike i posetioce Njujorka rubrika o dešavanjima u gradu (Goings on about town“ dragocen je putokaz i izvor informacija. Mada je nedeljnik pre svega njujorška kulturna institucija, njegov međunarodni ugled i prestiž su bez premca u svetu. Svi pokušaji da se napravi nešto slično su slavno propali, kao na primer ruski „Novi Očevidec“ koji je propao posle samo pet meseci 2004. godine.

„Njujorker“ je bio i ostao zatvoren za većinu stvaralaca zbog izuzetno visokih kriterijumima kvaliteta i rigorozne provere svakog detalja („Njujorker“ ima posebno odeljenje za proveru svakog podatka) mada je otvoren za sve forme žurnalizma i literature, kulture, mode, politike a njegove iscrpne analize pojava i događaja koje se protežu na po desetak gusto kucanih strana jesu bez premca.

Poznato je da je, na primer, esej Džona Hersija „Hirošima“ zauzeo ceo broj. „Njujorker“ je poznat i po svojim oštrim kritikama umetnosti, filma, pozorišta, a njegovi vrhunski eseji, proza, poezija, satira i neponovljive naslovne strane, kao i čuvene karikature, koje su razasute po stranicama svakog broja, spadaju u sam vrh svakog od predstavljenih žanrova. Objaviti nešto u „Njujorkeru“ je orden časti za svakog pisca, kritičara ili crtača. On je sam bio inspiracija za mnoge filmove, knjige i predstave.