Ulogujte se / Kreirajte profil

Dokumentarni film – jedna od retkih vrednosti postmoderne umetnosti

Postmodernisti se stravično upiru da dokažu da vrede, skrivaju se iza profesionalizma i fiktivnog znanja, kažu potrebne su knjige i knjige da bi se razumela nova umetnost, a niko ne želi da pokuša da je objasni i zaista prikaže, makar i početni put do prvog poglavlja knjige koja se naziva „Vrednosti postmoderne umetnosti“. Već novi talas pokreta u kritici umetnosti je pokretanje procesa da se postmodernisti konačno opravdaju jer su etički klasno neobazrivi i sad već previše liče na privilegovane lenštine. Jedna od poslednjih mera odbrane, kada ih počnete oslovljavati kao decu (koja su nekako uspela da dokažu svima da njihove smešne žvrljotine vrede), jeste da govore to da pišemo diskursom omalovažavanja… Ljutnju koju izražavamo, jer zavređuju toliko nepotrebne pažnje, ocenjuju kao bezukusnu i neprimernu. Time samo razmišljanje na temu njihovog smislenog opravdanja predstavlja još veću frustraciju, a postaje već i očigledno da su čak i dela moderne u postmodernom daleko bitnija i upečatljivija (na primer: fenomenalna dela Anselma Kifera).

"The act of killing" , iliti kako napraviti pozornicu za megalomanijaka i kako ga suočiti sa istinom

“The act of killing” , iliti kako tačno napraviti pozornicu za megalomanijaka i kako ga suočiti sa istinom

Realnost očigledno nije da umetnost može biti nešto što je isuviše prosto i što se postiže bez truda jer čitava srednja klasa više ni etički ne može da gleda na sve to. Nije da smo svi srećni u prihvatanju čistog sukoba diskursa moći, realnost trenutno je da se većina pati u okovima novog talasa kapitalizma. Zar ne bi trebala umetnost nekako da odgovori na to aktivnim trudom na temu post ideološkog doba možda, a ne da nalikuje na baš te lenje i bez-uzorne autoritete?

Postmodernisti se dakle isuviše slomiše dokazivajući da su nešto više od post-ničeanskog tradicionalizma. Da, sve je diskurs koji je verovatno negde vezan za neki vid moći, ali treba nam ta moć da bi imali stav i karakter. Nužno ne mora da znači da je svaka moć loša. Neke su tu da nas prevedu do boljih učenja, ne možemo okolo da hodamo kao uglađeni zombiji bez cilja u životu sem da trabunjamo o sukobima moći. Jel to sve? To je vaša revolucija? Šta mislite o tome da prebacimo moć tamo gde joj je mesto? Na primer, kažu da se najveći ekonomski krah u istoriji desio jer je grupica ljudi napravila balon presije tako što su se krili iza rečenica tipa „ne razumete vi to, to je veoma komplokovana procedura, bla bla i bla…“ i onda se krah desio i sve je otišlo u nepovrat… A tada, vidi divnog čuda! Pojavio se dokumentarac koji u samo par sati objašnjava sve što se tvrdilo da se ne može objasniti! Kakav divni primer dekonstrukcije!

A koji su još primeri ovog omiljenog pojma u umetnosti postmodernizma kada je dokumentarni film u pitanju? Pa pored, sad već čuvenog “Inside job” filma tu su i sad već kultni “The act of killing” i “The look of silence”. U prvom se dešava čitava transformacija karaktera i emocija jednog bića savršeno zaslepljenog u moći lažne revolucije, a u drugom je prikazana čitava grešnost jedne klasne i religijske utopije kroz nekoliko veoma hrabrih suočavanja… Zaista genijalna dela koja treba preporučiti apsolutno svakom i umetniku i sociologu a i psihologu. Dela koja otvaraju oči da elitizam iza pojedinih autoriteta je potpuno pogrešan, bezvredan i nepotrebno lažan.

"The look of silence", meditativni pogled u međuljudkse odnose glorifikovanih progonitelja i nepravedno progonjenih

“The look of silence”, meditativni pogled u međuljudske odnose glorifikovanih progonitelja i nepravedno progonjenih

Kada smo već kod klasnih razlika definitivno treba spomenuti “The Jinx: The life and deaths of Robert Durst” koji je (pored smešnog pulp imena) definitivno jedan od najboljih prikaza nepravde između privilegovanih i neprivilegovanih. Druga serija filmova tog tipa koja istražuje čak i manipulacije realnosti kroz medije i eksploataciju rasnih i klasnih društvenih stavova – sjajno se sklapa u naslovu “O.J.: Made in America”. Mora se priznati da ova fenomenalna i satirična analiza društva u ovoj seriji mnogo, MNOGO više govori i objašnjava od jednog kolaža postmoderniste koji nevino visi u nekom muzeju.

Iskreno, kada ovi ljudi to predstave, to ne izgleda kao drugorazredni triler/krimić Dena Brauna, već kao veoma ozbiljna kritika društvu i nešto što razlaže stvarnost, dovodi u pitanje ustaljene vrednosti koje svi poštujemo i prikazuje kako se one u stručnim rukama autoriteta sukobljavaju sa drugim vrednostima baš u korist tih istih autoriteta… Da li su drugorazredni trileri bolji od kolaža u muzeju, to verovatno je druga priča i toliko je već očigledna da je sad već možda i sekundarna.

A nisam ja sada tu da vam govorim kako da guglate dokumentarne naslove i objašnjavam genijalnost Fon Trirovog eksperimenta pod nazivom “The Five Obstructions”, ili da vam ukazujem da ljudi već ispituju Kjubrika u deliće i prave vizuelne paralele i teorije (film “Room 237”)… Zapravo možda samo delom moja podsvest želi da iznese par genijalnosti u svrhu prikazivanja da postoje veličine za postmoderno, ali one u sebi imaju trud koji retko koja dela u muzejima poseduju. Veoma hvaljeni “Crumb” u produkciji Dejvida Linča, ili možda analiza nikada ostvarene “Dine” Hodorovskog, ili moj lični favorit “Russian woodpecker” gde jedan otkačeni umetnik i aktivista putuje po radioaktivnim zonama i dokazuje teorije zavere… Ili čak možda intimni i smeli pogled u smrt i razgradnju ljudskih emocija u jednom od najtužnijih filmova ove dekade, Hercogov “Into the Abyss”…

"The five obstructions", verovatno jedan od najbolje improvizovanih poziva za sklapanje iskustva i estetike u režiranom delu

“The five obstructions”, verovatno jedan od najbolje improvizovanih poziva za sklapanje iskustva i estetike u režiranom delu

Da li postoje veće postmoderne važnosti od ovih trenutno? Zašto dokumentarci tako dobro ostvaruju ove vrednosti? Pa imaju na raspolaganju VREME i REČI i VIŠESTRUKI BROJ PRIMERA. Sve to nema jedna instalacija, ili skulptura koječega ili postmoderni crtež. Plus, dokumentarci odišu određenom alarmantošću duha vremena. Nemojte me pogrešno shvatiti, jedna prelepa instalacija koja označava ljubav u obliku ostrva ruža (poznato delo od pre neku godinu koje je skoro odmah zaboravljeno) je lep prikaz duhovne lepote i priznanja te ljubavi… Ali nije to baš moderni Tadž Mahal… Nekako ja volim više ovu dobro prikazanu alarmantnost i precizan deduktivni pristup pri dekonstrukciji i ne volim da mislim da je to stvar utiska već prirodne eliminacije. Duh umetnika mora biti izoštren potrebnim iskustvom i znanjem, kao i praksom. Inače će se tim autoritetima dešavati katastrofalne, potencijalno arogantne greške sujetno privilegovanih, kao što su se dešavale u ovim navedenim filmovima. Ponovo, zašto umetnost sama još uvek ima samo blažu kritiku smisla na koju samo retki obraćaju pažnju jeste iz jednostavnog razloga jer ne ugrožava živote, kao što su ih ugrožavali autoriteti u navedenim filmovima. (kritika na ovu kritiku je odlično obrađena u sad već čuvenom Banksijevom filmu “Exit Through the Gift Shop”). Sve se svodi na nekolicinu pametnih kritika u stručnim knjigama i nekolicinu pametno skrojenih filmova, a autoriteti nastavljaju da parodiraju sa nerazumljivim profesionalizmom koji i sami izbegavaju da objasne deklarišući tako ostatak ljudi  potpuno etički neispravnim elitizmom skrivanja.

"The Russian woodpecker", pomnožite atmosferu Stalkera sa uvrnutom teorijom zavere i posmatrajte dela jednog aktiviste kroz sav taj haos

“The Russian woodpecker”, pomnožite atmosferu Stalkera sa uvrnutom teorijom zavere i posmatrajte dela jednog aktiviste kroz sav taj haos

Sami autori ovih filmova su u više navrata govorili da oni koji bi trebali biti dežurni krivci nikada direktno ne odgovaraju na pitanja, već ostave profesionalizmom obojenu oštru i nerazumljivu kritiku na nekom medijumu gde su oni već ustaljeni autoriteti i imaju publiku koja će ih podržati. Razlog zašto su ovi filmovi još uvek samo neka vrsta “underground” projekta svesti i razuma jeste baš to što publika sa druge strane – ili ne brine dovoljno za ove teme, ili se priklanja publici privilegovanih. Mnogi režiseri ovih dela su nudili da ovekoveče raspravu između svrhe i smisla. Evo primera ovog procesa kako bi on trebao da izgleda: recimo ako se pojavi neko ko je ugrožen svim ovim izjavama u svojoj nebitnoj postmodernoj umetnosti, može mu se predložiti da ostavi komentar ispod ovog teksta i ja kao autor ću se potruditi da preciziram moje kritike i suočim se sa dokazima koje predočava kritika. A ako kritičar ostavi kritiku obojenu profesionalizmom i rečima “ne razmete vi to, nije to baš za svakoga” na medijumu gde mu je publika naklonjena… Dešava se baš nešto loše, dešava se potpuna stagnacija. Tekstove i filmove kritke će čitati i gledati inteligentni ljudi srednje klase i samo usputno i samo će se povremeno ljutiti na nepravdu, a umetnici nastavljaju sa svojom nerazumljivom i plitkom umetnošću skrivajući se iza svoje elitne publike i sivila profesionalizma.

U čuvenom kontra- kulturološkom postmodernom filmu Žan-Lik Godara “Sympathy for the Devil” se navodi rečenica (i to kao centralni deo filozofije ovog umetničkog dokumentarca)

 “Postoji samo jedan način da se postane intelektualni revolucionar, a to je: Odustajanje od samog zvanja Intelektualca.”

Kako se na kraju desilo da je ova savršena rečenica došla u sukob sa elitizmom postmodernog?

"Sympathy for the devil", Stounsi i Godar u nekada najinteresantnijem spoju muzičke i filmske improvizacije i u začecima postavljanja nove revolucije... Gde je ta revolucija danas?

“Sympathy for the devil”, Stounsi i Godar u nekada najinteresantnijem spoju muzičke i filmske improvizacije i u začecima postavljanja nove revolucije… Gde je ta revolucija danas?

Poenta čitavog ovog kratkog izlaganja jeste da se prikaže da postoje filmovi koji su mnogo bolji prikaz postmoderne umetničke tehnike od većine postmodernih dela umetnosti. A da stvar bude alarmantnija oni sami najbolje prikazuju dekadentnost iza priviligovanog elitizma postmoderne. Da stvar bude još alarmantnija, ovakav stav je rezervisan za visoku inteligenciju srednje klase i zalutale moderniste u većinskom svetu postmodernih umetnika. I na kraju da čitava situacija dobije na utopijskom nivou angažovanja, usled priklanjanja publike tom istom nebitnom elitizmu, sve ostaje u stagnaciji.

Sledi da bitna umetnost više i nije tamo gde se očekuje, već se vratila u “underground” pokrete gde inteligentni ljudi razmenjuju tekstove, informacije i filmove. Stoga ovaj put za kraj, samo jedna smela izjava:

Napred sa underground pokretima modernizma i oštrim kritikama stvarnosti! Da potpuno ne odlutamo u publiku naklonjenu postmodernistima… Bar dok ti pogrešni autoriteti lažno elitnog potpuno ne izumru.

Nije bitno da li ste sa mnom ili ćete ostavljati komentare neopravdanog profesionalizma tamo gde imate publiku. Meni publika ne treba, potreban mi je samo diskurs moći osnovnog razuma a ko hoće da se upire da dokaže suprotno neka izvoli.

Za P.U.L.S.E: Miroslav Krilović

TwitterGoogle+

Jedan komentar na tekst Dokumentarni film – jedna od retkih vrednosti postmoderne umetnosti

  1. Душко Јевтовић

    16/08/2016 at 09:58

    Аутор је написао текст надахнут истином, који просто позива да се у њему учествује и коментаром подрже исказана запажања.
    Данашња преовлађујућа “уметност” робује успеху, заради и популарности, утопила се и прилагодила лажи, од које се надула, уместо да покуша да изрази истину и тиме потврди слободу.
    Из моје књиге “Хвалоспеви смислу” (Графика “Јуреш” Чачак, 2013) наводим следећи одломак: “Да нема вечности, не би било уметности. Тежња да створимо дело које ће превазићи пролазност живота је тежња да сопствено, лично постојање преточимо у вечност. А вечност је – Божје присуство.”
    Особе које не верују у вечност одрекле су се непролазног и не покушавају да га изразе. Живот сведен на трку за зарадом, опстанком и успехом не даје време за сагледавање смисла. “Читав један свет пун живота слива се у пустош накарадне цивилизације у којој је корист поплочала најкраћи пут до смрти, без заустављања, без одмора и предаха” (извод из књиге “Хвалоспеви смислу”).
    Као што су људи у Русији, за време бољшевика када је вера у Бога била забрањена, градили подземне катакомбне цркве и сачували душу од загађења и смрти, тако сада, када је осим вере у овоземаљски живот који припада “успешнима” забрањено све оно што ни бољшевици нису забрањивали, када је у многима затамњена чак и помисао о постојању Духа који нас испуњава животом, уметност проналази пут до срца људи и буди их документарним филмовима на које нам Мирослав Криловић скреће пажњу.
    Завршавам коментар још једним одломком из “Хвалоспева смислу”: Ми носимо вечност у себи као семе које треба претворити у плод, као таланат који не смемо неумножен вратити Творцу. Зато су нам потребе књиге (уметност) јер се читајући их враћамо свом изворном лику, лику Божјем, који је у нама.

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *