Ulogujte se / Kreirajte profil

Komunist sa stilom

Josip Broz Tito – Communist with style, tako je napisao moj prijatelj u simpatičnom višejezičnom brodskom dnevniku, slikovnici za odrasle na jedrenju Jadranom. Na margini stranica predviđenih za ispisivanje brodskih doživljaja mali je leksikon u kojem je sažeta domaća povijest: fotografija veličine poštanske marke i tri riječi. Komunist sa stilom – nitko nije bolje sažeo lik bivšeg nam predsjednika u samo tri riječi.

Tito-1

Zadnji sam ga put uživo vidio baš na moru, na Brijunima, ugostio je portugalskog predsjednika. U pratnji je bila i lijepa prevoditeljica. Kao začarana, zurila je u našeg predsjednika koji je već odavno navršio osamdesetu. Ona je u njemu vidjela potentnog muškarca i šarmera, moćne pojave sa stilom. On u njoj tamnoputu krasoticu i to nisu mogle sakriti krutosti protokola. A protokol uz Tita uvijek je sadržavao i obilate ručkove i večere u kojima je on bio jamstvo za ugođaj i doživljaj čak i kada je politička pozadina bila napeta. U vinskom podrumu na Vangi, na brodu Galeb, u salonima Plavog vlaka, na Dedinju, Brdu kod Kranja i Bledu, u jugoslavenskim i bjelosvjetskim dvorcima Tito je šarmirao kao kakav jetsetter prvog reda, kao da u pauzama među primanjima nije bio komunistički diktator koji je jednim potezom pera hladno odlučivao o sudbinama svojih podanika, često i o dušama rasutim po svijetu, a bogami i neke od mojih najbližih je strpao u zatvor.

Kao što danas svjetski poslovni moćnici koriste gastronomiju kao ključni medij poduzetničke strategije, ručkove i večere kao ambijent u kojem se postižu najvažniji dogovori, tako je i Tito odavno shvatio kako njegova karizma ne zrači samo za govornicom na plenumima i mitinzima, nego se pretvara u izuzetno djelotvoran šarm za prostrtim stolom. Dobri ručkovi i večere uvijek su dramske inscenacije u kojima su dva lika ključna: kuhar kao režiser i Tito kao glavni glumac.

Tito je mogao biti tako fascinantan za stolom prije svega zato što je uživao u jelu i piću, što mu se predavao strasno, često neumjereno, što su mu gastronomski užitci bili važniji od brige za osobno zdravlje. To uživanje nije morao glumiti, ono je izravno odavalo intenzivnu životnu radost kojom je plijenio društvo oko sebe u takvim prilikama. Tito je jednako uživao u priprostoj seljačkoj zagorskoj hrani: žgancima, siru i vrhnju, štruklima, bunceku, kobasama i krvavicama, a nosio se s mondenim kulinarskim eskapadama. No njegova ljubav za dobrom domaćom kuhinjom svakako je bila temelj njegovog užitka za stolom. S druge strane Tito se naravno često susretao i s kulinarskom egzotikom. Ako mu se nešto baš nije dopadalo, neželjenoj je hrani izmakao sa stilom: specijaliteti s vrapcima ponuđeni u Kini nisu mu se baš milili, pa je izjavio kako ne može jesti vrapce jer su oni proleteri ptičjeg roda.

Sve oko njega, pa tako i gastronomija, poprimalo je mitske i metaforičke razmjere, čak i onda kada sama hrana nije zavrijedila da uđe u povijest. U školi smo učili anegdote o Josipu Brozu i svinjskoj glavi. S druge strane kuhari i poslužitelji koji su mu bili na usluzi odreda su tvrdili kako je bio ugodan gazda i osoba koja se jednostavno veselila svakom objedu, osim onih reduciranih liječničkim naredbama. Nakon “Titove kuharice”, na temelju izuzetnih zapisa mogao bi se napraviti veličanstveni gastro-povijesni roman – kronika jednog vremena. Kakvi gosti, kakvi ambijenti, kakva jela, kakav ugođaj i kakve teme razgovora! Već prvu po redu u ovoj jedinstvenoj kulinarskoj monografiji trebao je opisati Tolstoj, a ekranizirati Ejzenštejn…

Tito 2

Svečana večera kod Staljina

Godina je 1944., bliži se kraj rata, samouvjereni Staljin već se osjeća kao gospodar svijeta koji će za koju godinu preobratiti u komunistički planet. Tito će biti tek jedna od figura koju će on, Josif Strašni, pomicati u toj zabavnoj igri. Kavijar i votka su zanosni, no Tito se ne da impresionirati okruženjem, moćnikom, ni alkoholom… Igra svoju igru, uloga figure ne dolazi u obzir, da je bio malo više koncentriran, Staljin bi to shvatio već tada u dači. Kada je shvatio, bilo je prekasno.

Kraljevi, šahovi, tajkuni, režiseri, glumice, književnici, nitko, pa ni najveći svjetski likovi nisu podijelili stol s Josipom Brozom a da nisu ostali fascinirani njegovom pojavom i nastupom. Tito, blještava scenografija, dobra hrana, vino, dižestiv i cigara na kraju: moćna, zanosna, neodoljiva kombinacija – svaki taj objed izravno je pretvoren u dio povijesti…

Rene Bakalović (predgovor “Titove kuharice”)

Za P.U.L.S.E  Anamnesis / Ex Filmofili

13 komentara na tekst Komunist sa stilom

  1. Anamnesis

    04/05/2010 at 00:30

    Josip Broz Tito umro je 04. maja 1980. godine u Ljubljani.

    Pogrebu predsjednika tadašnje SFRJ u Beogradu prisustvovalo je 209 delegacija iz 127 zemalja i 38 šefova država, kao i četiri kralja, prinčevi i članovi kraljevskih obitelji. Vatikan je poslao dva svoja izaslanika, a po prvi puta su se na istom mjestu okupili i hladno-ratovski neprijatelji poput Leonida Brežnjeva i Margaret Thatcher.

  2. Skaramush

    04/05/2010 at 11:39

    Kako je jedan hedonist, ljubitelj jela, zena i svih vidova zivota uopste imao vremena da se bavi revolucijom i zasto je uopste izabrao bas komunizam, kada je sa svojim (misterioznim) obrazovanjem mogao da avanzuje i negdje na Zapadu, kao diplomata, (ruski) disident, plejboj ili sta vec?

    Muda je imao, pa ko ga volio ko ga ne volio.

    I kada se laktao uspjevajuci da prvi smjesti svojim “komunistickim oponentima”, koji su istovremeno smjestali njemu (Staljin je volio to morbidno nadmetanje u lojalnosti i prezivljavanju) i kada je onako ulickan, sa (neocekivanim) svjetskim manirima bauljao po planinčugama i pecinama sirom najbrdovitije zemlje na Balkanu, i kada je ulazio u saveze i razvrgavao ih u neobicnoj igri koja se zvala : ko ce koga?

    I kada je zaigrao na startesku formulu koju jos niko u Evropi do danas nije ponovio, cak ni miodifikovanu, mada bi mnogi htjeli – Ni Zapad ni Istok! Ili, jednostanije receno, mazni pare Zapadu da ne predjemo kod Sovjeta i ocijukaj sa Ssovjetima (sa pristojnim prividom mekog socijalizma ) da bi oni zaustavili bilo kakve vece ambicije Zapada.

    Zivjelo se od zapadne love, a u cuvalo nas je sovjetsko oruzje! I eto velikog mita!

    Sigurno je VLAST bila najvazniji motiv ovakvog Titovog izbora. I to apsolutna. Zelja sa bude obozavan. Cercil sa snagom Sovjeta…

    Da li je Josip Broz naredjivao ubistava oponenata cuvajuci svoju vlast? Bez sumnje. Njegove ruke su sem skupocjenih mirisa imale krvave mrlje. Kao i ruke bilo kog drugog saveznickog lidera. Ne zaboravimo da su Sovjeti urnisali dijelove Poljske (i bioloski) i one dijelove Nejmacke u koju su usli. Staljin se strasno osvetio Nijemcima za takodje uzasne zlocine koji su esesovci pocinili po Rusiji.

    Ameri nisu imali milosti prema Azijatima. Racunajuci atomske bombe. Cercil je bio sve sem blagi cikica koji je postovao medjunarodne konvencije….

    Da se razumijemo, ja nisam simpatizer “komunista” (mada bivsa zajednicka zemlja i nije bila komunisticka sem u propagandim sloganima). Nikada nisam bio clan Partije. U vojsci sam sa prijateljem ostavljao injekcijske spriceve u kanti kancelarije svoga potpukovnika koji se bio nameracio danas primi u “jedinu i najbolju partiju”, sto ga je veoma razocaralo ali i odbilo od pomisli da nas predlozi drugovima….

    Govoreci o Tiletu ne govorim (kao ni Anamnesis koja je odabrala svjež nacin da baci svjetlo na jedan djelic karaktera ovog lika citirajuci – gatsronomskli esej!!!!) o licnosti i njenim zabludama, mrznjama , politickim kalkulacijama….

    Jer to je mnogo kompleksnija prica o jednom VREMENU. O rodjenoj i unistenoj ideji juznoslovenske drzave, o nekoliko generacija genetski izmjesanih alpskih, dalmatinskih, zagorskih, sremskih, sumadijskih, hercegovackih, makedonskih itd Slovena koji nisu bili u stanju da podnesu jedni druge u dovoljnoj mjeri, unazadivsi svoje potencijale (kreativne prije svega) za pola vijeka!

    Mene Tito interesuje kao metafora zablude “naseg covjeka” – da je najbolje kada jedan odlucuje i da je divno zivjeti tudje zivote. Kada je, npr. Tile tamanio te specijalitete sa tadasnjim svjetskim džet setom – velika vecina ljudi imala je utisak kao da sama sjedi za stolom sa Brinerom, ili Elizabet Tejlor i diskretno je dira koljenom ispod stola.

    Hocu da kazem da su nasi roditelji, ili mi u najranijoj mladosti, zeljeli da budu (budemo) mnogi znacajniji nego sto smo to bili. A J.B. Tito davao je taj privid lakoce osvajanja svijeta.

    I danas u svim narodima bivse zemlje postoji mit o tome da “imamo najbolju kuhinju na svijetu”, da smo “najgostoljubiviji narod bas mi”, da u nas neko zbog necega gleda otvorenih usta…Zato svu svi bili konsternirani, kada je rat poceo, zbog uvjerenja da je bas “nas” svijet “izdao”.

    Nismo shvatali da nas nikada nije ni poznavao niti smo mu bili od interesa. Samo je Tile bio “džek”. Ali to su vec licna poznanstva za koja se ne mozes “ogrebati”. Umro kum – umrlo kumstvo.

    Ako nista drugo, na danasnji dan bilo bi savim dobro probati kakav specijalitet sa Briona. Ko ima para, naravno, jer nije hedonizam za svakoga! To đavolski košta!

    Neobican i zanimljiv tekst Anamnesis!

  3. Bojan

    04/05/2010 at 14:30

    “O rodjenoj i unistenoj ideji juznoslovenske drzave, o nekoliko generacija genetski izmjesanih alpskih, dalmatinskih, zagorskih, sremskih, sumadijskih, hercegovackih, makedonskih itd Slovena koji nisu bili u stanju da podnesu jedni druge u dovoljnoj mjeri, unazadivsi svoje potencijale (kreativne prije svega) za pola vijeka!”

    Tacno, u principu. Samo jedna stvar: ideja juznoslovenskog jedinstva je bila anahrona i osudjena na neuspeh vec te 1918 (koncept je Aleksandrov, Tito mu je, istorijskom ironijom, bio nastavljac). Drugim recima, stvaranje nacije kao politickog koncepta zasnovanog na etnickoj i jezickoj bliskosti njenih sastavnih delova, XIX-vekovna je ideja, i tada je i uspevala. Za macinijevsko-bizmarkovske strategije je, naprosto, bilo kasno 1918, jer su sva tri inicijalna naroda Jugoslavije (Srbi, Hrvati, Slovenci) bila vec formirana kao nacije, s tim sto su prva i kljucna dva, vec imali mnostvo medjusobnih antagonizama bas po pitanju tih identitetskih (i pratecih teritorijalnih) definicija, u to doba pretezno teorijskih, a kasnije, nazalost, i stvarnih.

    Mali amandman autoru teksta: Staljin na toj veceri 1944 ni u teoriji nije mogao da razmislja o planetarnom sirenju komunizma (sto je ionako vise bila ambicija Trockog nego njegova, cak i u doba kada je SSSR mogao da ucestvuje u tim projektima daleko bezbolnije, dakle u medjuratnom periodu). Ali, krajem WW2, i nakon cetiri paklene godine borbe za spas sveta od nacizma, koja je bila na terenu gotovo iskljucivo sovjetska, Staljin je imao razrusenu zemlju i doslovno desetkovanu naciju (jer je izginulo preko 20 miliona Sovjeta, i vojnika i civila, sto u opsadama, sto u borbama, sto u okupatorskim zlocinima, sto po konclogorima). Osim toga, imao je verolomne zapadne saveznike za vratom, koji su, posebno nakon Ruzveltove smrti, poceli da se okrecu protiv SSSR sve otvorenije, toliko da su cak razni britanski i americki generali i diplomate razmatrali i to da udare na “komunisticke varvare” ni manje ni vise nego udruzeni sa Svabama. Tako da je Staljin 1944 razmisljao iskljucivo o tome kako obnoviti razorenu zemlju raspolozivim snagama iscrpljenog i brojno destkovanog sovjetskog naroda, a od “sirenja komunizma” mu je bilo daleko prece da stvori tampon u Istocnoj Evropi (za ciju su slobodu isti ti Sovjeti iskrvarili) i da spreci opciju da mu se na granicama ponovo nadju nacisti i nacisticki sateliti, ovoga puta pod oruzjem zapadnih saveznika i kao “demokratske snage”. (Ne treba zaboraviti ni cinjenicu da je u Zap. Evropi odmah po osnivanju NATO-a doslo do ponovne aktivacije bivsih nacista u poluzvanicnim “armijskim rezervama” sa ciljem “odbrane od sovjetske invazije” i generalne rehabilitacije raznoraznih nacistickih koljaca tokom hladnoratovske antikomunisticke kampanje na Zapadu).

    Oko Titove stilske mitologije, da, nije ni cudno da danas biva sve vise dozivljavan kao maltene akcioni superheroj, imajuci u vidu provincijsku camotinju i bolno jasnu irelevantnost novonastalih drzavica. A jos uvek se dovoljno ljudi seca da smo nekadsdnji “mi”, eto, predstavljali nekakvu prepoznatljivu celinu u globalnoj politici tog vaznog i u svesti prisutnog vremena, i da smo, kao takvi, okupljali zemlje sa dva-tri kontinenta u jedan politicki blok, da su i Amerikanci i Rusi pazili kako ce s nama i slicno.

    Licno, uvek sam ga dozivljavao, kao pojavu, vise u fazonu nekog producenta iz zlatne ere Holivuda, tipa Selznika ili Zanuka, nego kao real-deal komunistu (tu ulogu je Kastro igrao neprikosnoveno, a politickoj popularnoj kulturi, ta revolucionarna uloga je redefinisana sezdesetih; daleko vise su, ne znam, Tarik Ali i Ebi Hofman izgledali kao “komunisti” nego Tito, koji je tada vec bio onako, suvi establisment).

  4. Anamnesis

    04/05/2010 at 18:22

    Skaramuš:

    “Mene Tito interesuje kao metafora zablude “našeg čovjeka” – da je najbolje kada jedan odlučuje i da je divno živjeti tuđe živote. Kada je, npr. Tile tamanio te specijalitete sa tadašnjim svjetskim džet setom – velika većina ljudi imala je utisak kao da sama sjedi za stolom sa Brinerom, ili Elizabet Tejlor i diskretno je dira koljenom ispod stola.”

    Narod pristaje na svaku verziju boljeg i sretnijeg života. Tko to shvati, nema problema s narodom – sve mu je oprošteno.

    Bojan:

    “Oko Titove stilske mitologije, da, nije ni čudno da danas biva sve više doživljavan kao maltene akcioni superheroj, imajući u vidu provincijsku čamotinju i bolno jasnu irelevantnost novonastalih državica. A još uvek se dovoljno ljudi seća da smo nekadašnji “mi”, eto, predstavljali nekakvu prepoznatljivu celinu u globalnoj politici tog važnog i u svesti prisutnog vremena, i da smo, kao takvi, okupljali zemlje sa dva-tri kontinenta u jedan politički blok, da su i Amerikanci i Rusi pazili kako će s nama i slično.”

    U prošlosti, na jednom zagrebačkom zidu osvanuo je grafit: “Sveti Ante ako si u stanju, uzmi Stipu a vrati nam Franju”. Nekoliko dana kasnije, netko duhovit je dopisao: “Sveti Ante da se mene pita, uzmi oba a vrati nam Tita”.

    Skaramuš:

    “Hoću da kažem da su naši roditelji, ili mi u najranijoj mladosti, željeli da budu (budemo) mnogo značajniji nego što smo to bili. A Tito je davao taj privid lakoće osvajanja svijeta. Zato su svi bili konsternirani, kada je rat počeo, zbog uvjerenja da je baš “naš” svijet “izdao”.”

    Većina vijesti svjetskih agencija povodom 30 godina od Titove smrti, može se sažeti pod naslov teksta (France-Presse): “Nostalgija za izgubljenim svijetom” (na prostoru bivše nam države).

    Skaramuš:

    “Muda je imao, pa ko ga volio, ko ga ne volio.”

    Jean-Paul Sartre: “Titova Jugoslavija je realizacija moje filozofije.” 🙂

  5. Amika

    04/05/2010 at 19:04

    Антић: Када је реч о архивима, мислим да наша јавност не треба да очекује спектакуларна открића. Брозов режим је много бринуо о свом имиџу, о чему говори и анегдота коју је изнео Велимир Ћургуз Казимир у једној својој књизи. У неку књижару су ушли припадници ДБ-а, затворили радњу и тражили преостале примерке књиге једног америчког аутора. Проверили су да ли су то једини примерци, узели их и отишли. А у тој књизи, иначе из жанра научне фантастике, споменуто је да је председник Југославије, Јосип Броз – ванземаљац. Хоћу да кажем да се много пазило на слику о њему, чак и кад је реч о баналној фикцији. Мени се чини да је управо захваљујући тој пажњи и створен привид да је реч о особи која је наметнута, замењена или нешто слично.

    i

    Negovao je svoj kult ličnosti, ali je njegova ličnost bila jača od njegovog kulta – tekst Lazanskog sa 464 komentara
    http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/TITO-POSLE-30-GODINA.lt.html

  6. Anamnesis

    04/05/2010 at 22:24

    Hvala, Amika.

    Izvrstan tekst Miroslava Lazanskog…

    S Titovim i vrlinama, i manama.

  7. Skaramush

    05/05/2010 at 11:23

    “Nostalgija za izgubljenim svijetom…”
    _________________________________________________

    Dobar naslov i pogađa “u sridu”, Anamnesis.

    Čovjek ne može protiv sebe i svoje mladosti. Neprirodno bi bilo.

    Zato priča o J.B. Titu nije samo prica o njegovoj eri, već priča o životima nekoliko generacija.

    Ništa tu nije, naravno, crno-bijelo. Više je (sa intimne tačke gledišta) emotivno!!
    _____________________________________________________________

    A što se tiče nedoumica o potrebi stvaranja Južnoslovesne države….Danas je lako reći da je rezultat (dva rata i dvije satrapije) porazan.

    Sa političke tačke gledišta to se teško može negirati. Ali, sa intimističke tačke, sa onog ljudskog proplanka sa koga sam (smo) disali zrak raznih boja i mislili da učestvujemo u stvaranju (slovenske)istorije stvari izgledaju drugačije.

    Hoću da kažem – znamo kako je završilo (završavalo), ali ne znamo kako je možda mogo završiti…

    I zato će Tile biti (idealizovani) gerilac u nekom makar najmalecnijem kutu mozga prije nego što se on jednom ugasi, kao što su se ugasili i ideali.
    __________________________________________________________________

    Lazanski reče na kraju teksta jednu “đavolju”, ali zanimljivu rečenicu u “Politici” – šta bi bilo da je Tito kršten u pravoslavnoj crkvi? Hoće reći – koliko bi recimo srpski istoričari korigovali svoje stavove. Bilo bi tu (ne sumnjam) i posipanja pepelom.

    A ja ću reći ovo: šta bi bilo da Srbi i Hrvati nisu pravoslavci i katolici već istovjernici? Ili da se graniče kao pravoslavci i protestanti ili obratno…T

    Taj zapaljivi religijski koktel, koji je veoma radikalizovan (uz nesebično huškanje sa strane i domaće pseudo-ratničke težnje)vremenom jedan je od glavnih uzroka neobične koleričnosti u odnosima ova dva naroda (i se samo njih).

    Ali, Tile je umro davno, ali mi ćemo (u tom vremenu) uvijek biti mladi.

  8. Anamnesis

    05/05/2010 at 16:51

    Skaramuš:

    “Čovjek ne može protiv sebe i svoje mladosti. Neprirodno bi bilo. Zato priča o J.B. Titu nije samo priča o njegovoj eri, već priča o životima nekoliko generacija. Ništa tu nije, naravno, crno-bijelo. Više je (sa intimne tačke gledišta) emotivno!”

    “Bil je tih deževen dan” (ljubljansko “Delo” / 04.05.2010.)

    Prvi majski dnevi leta 1980 so bili podobni današnjim. Nebo je bilo sivo, polno oblakov in dežne kaplje so se mešale s solzami žalujočih.

    Državno vodstvo je razglasilo sedemdnevno ljudsko žalovanje. Ulice Ljubljane, pa tudi drugih mest po državi, so bile prazne: gneča pa je nastala v ponedeljek zjutraj, ko je množica Ljubljančanov Tita pospremila na zadnji poti od republiške skupščine do ljubljanske železniške postaje, od koder ga je Modri vlak odpeljal v Beograd.

    V glavnem mestu federacije pa so krsto odnesli v zvezno skupščino, kjer je do njegovega pogreba v četrtek, 08. maja, dan in noč trajal žalni mimohod…

  9. Bojan

    06/05/2010 at 14:45

    Skaramus, pa i mislim da je tu najbolje (tojest jedino moguce) napraviti tu distinkciju izmedju (realnih, polemici podloznih i zadugo jos neresivih) politickih aspekata Titovog opusa/nasledja, i te intimne strane koja je, fakat, sve idealizovanija kod vecine stanovnika novonastalih drzavica iz razumljivih razloga. Ovo sto kazes o Srbima i Hrvatima, sta bi bilo kad bi bilo, pa to – verujem da bi razlike bile amortizovane i ugradjene u taj identitet zajednicki, da je postojao prostor za juznoslovensku integraciju u doba nacionalno-demokratskih pokreta u Evropi, dakle polovinom XIX veka.

    Ali smo tada imali ono, sto kaze Andric, dotrajalu imperiju (Tursku) zamenjenu imperijom u dotrajavanju (Austrija) kao cinilac u prici.

    @ Anamnezis

    Da, cuo sam za grafit jos onomad, nego s tim u vezi, uhvatih neki dan na RTS emisiju bas na ovu temu – Tito kao mitologija ex-SFRJ. Govorili Predrag Markovic (mozda ga se secas, pobednik Kviskoteke, danas poznati istoricar), istoricar Tvrtko Jakovina iz Zagreba i Tanja Petrovic, istoricarka iz Ljubljane. Koja je i uhvatila poentu, po mom misljenju, rekavsi “Titov mit se razvija NEZAVISNO od njegove realne pozicije u onom vremenu”. Jer to zaboravljaju i ljubitelji i hejteri alike, da klinac od 17 koji danas nosi Titovu majicu, nosi je verovatno motivisan pricom o vremenu koje nije ni doziveo a koje mu sa pozicije kolonijalno-polufeudalnog podanika bilo koje danasnje novonastale drzavice, danas verovatno zvuci kao El Dorado

  10. Snežana Moračić

    06/05/2010 at 18:20

    „Titov mit se razvija NEZAVISNO od njegove realne pozicije u onom vremenu“. Jer to zaboravljaju i ljubitelji i hejteri alike, da klinac od 17 koji danas nosi Titovu majicu, nosi je verovatno motivisan pricom o vremenu koje nije ni doziveo a koje mu sa pozicije kolonijalno-polufeudalnog podanika bilo koje danasnje novonastale drzavice, danas verovatno zvuci kao El Dorado.’

    da zbog toga a i ‘retro’ je hipsterski,a vidim nisi odreagovao na podnaslov u life-u. amerikanci ipak imaju mnogo vise postovanja za sve svoje predsednike, nekako civilizovaniji odnos i prema uspesnim i neuspesnim… ruzeci njih ruze svoj narod, e sad, neko ce reci pa cekaj, bre, pa mi nismo ni imali predsednikE…

  11. Anamnesis

    06/05/2010 at 18:25

    Sjećam se Predraga Markovića – apsolutni pobjednik Kviskoteke. Navijala sam za njega, razbijao je znanjem, rastužila me posljednja emisija u kojoj sam uvidjela što je razlog (nepotreban!) njegove plahosti. Kasnije sam ga viđala i u nekim emisijama školskog programa (emitiranim u prijepodnevnim satima) tadašnje TV Beograd, iz oblasti povijesti.

    Da se vratim na Tita tj. vrijeme nakon njegove smrti… U jednoj davnoj kolumni Aleksandra Tijanića, u kojoj analizira fenomen Lepe Brene i 60 tisuća posjetitelja Doma sindikata, napisao je da prilikom izvođenja pjesme “Živela Jugoslavija” (Zemljo mira, zemljo Tita, zemljo hrabra, ponosita, širom sveta o tebi se zna, volimo te naša mati, nećemo te nikom dati, živela Jugoslavija) publika pada u trans! Mirno sjede samo oni, koji podliježu članu 133. krivičnog zakona.

    Ti si mlađa generacija Bojane i sa sto-postotnom sigurnošću ti tvrdim, nema osobe koja je živjela u ono vrijeme, a da i dan danas ne pamti gdje je bila 04. maja 1980. godine kada je objavljena vijest o Titovoj smrti.

    Tekst Miroslava Lazanskog iz Politike: “Tito posle 30 godina”, koji je postavio Amika je izvrstan. Da se razumijemo, može se primijeniti na sve državice nastale raspadom SFRJ.

    Ako mu bivši narodi Jugoslavije, ne mogu (ne žele) priznati značaj i iskazati poštovanje – svijet može. Svijet priznaje Tita kao jednog od najvećih državnika 20. stoljeća.

  12. Skaramush

    06/05/2010 at 22:30

    Ima jedan sjajan madjarski film “Vrijeme ce stati” koji govori o mladosti u doba jednog okamenjenog sistema i ljudima koji zele da pobjegnu u bolji svijet, ili svijet koji im se cini bolji. Ali, neki od njih na granici nemaju snagu da to ucine.

    Tako je i meni (i Anamnesis i jos nekim-mnogim ljudima) tesko odvojiti emociju od vremena u kom smo bili “jaci od vjetra”.

    Licno, napravio sam nekoliko studentskih predatava (parodija) na Tileta i cijeli taj sistem. Bilo je to pitanje odnosa prema autoritetu.

    Danas, kada sam odavno upoznao cijelu galeriju likova koji se zovu politicari (neke bukvalno i direktno, a neke samo preko medija i svojih ledja), mogu da kazem da je Broz bio pristojan autoritarac.

    On je Sekspirovski lik, a ove aktuelne je sjajni Nusic odavno procitao (i napisao)!

    Licno, 4. maja 1980. bio sam u parku. Sjedio sam na klupi i osjetio neku vrstu straha. Kao kada iskrsne u trenu neka nevolja koja ti sasvim izmjeni priotitete.

    Nisam demokrata, ali ne volim ni prejake autoritete (sem u umjetnost i nauci).

    Tile je moj “omiljeni diktator”. Ne znam ni jednog slicnog kome bih posvetio tekst ili predstavu.

    Priznajem, i to se tice mene – mladjeg i boljeg. Gdje ima bolji motiv?

    PS
    Da, Lazanski je ubo tekst! Pise sve bolje. I on se sjetio boljeg sebe!!!

  13. Bojan

    07/05/2010 at 03:06

    Pa stoji to sto pricate (Anamnezis i Skaramus), mislim, nisam ja rekao da je taj danasnji odnos NEUTEMELJEN, nego naprotiv, uz sve njegove mane koje (logicno) padaju u zaborav, vecini stanovnistva ce taj sistem (sto se vreme odmice) jos dugo biti nedostizni reper, potpuno mitologizovano vreme neveseloscu svakidasnjice i perspektive u kojoj je “uspeh”, sta? Da se zaposlis u nekom predstavnistvu i da te ne otpuste tokom ‘mera stednje’? Da ne umres dok (stranoj) banci ne otplatis kredit za stan? Mislim, that’s capitalism for ya, rekli bi cinici, i cinjenica je da je to bilo ono surovo budjenje za vecinu tog “obicnog” sveta, nakon ratova i svega. Jer, nacin na koji smo uspeli da Hladni rat ucinimo “dobrim” za nas, vratio se kao bumerang, cinjenicom da se ovde (mislim na manje-vise citav ex-Yu prostor, sa lokalnim koloritima ali sustinski je to to) zacaurena nekla varijanta perpetualnog ranog kapitalizma u onom najorem smislu, tojest takvim (vecnim, perpetualnim) se cini generacijama kojima je zapalo da u njemu zive a da se posredno ili ne secaju onoga ranije. Koji nam je tada mozda izgledao prevazidjeno (i u mnogocemu jeste bio) ali se ispostavilo da “trziste” i “kapitalizam” kakvi su se ovde primili, ain’t like in the movies at all :wink:, sto bi rek’o Stulic.

    Tako da su pomenuti ucesnici u toj RTS-emisiji mozda jednu kljucnu stvar istakli, a to je da bi, uz pravovremenu demokratizaciju i modernizaciju, cela stvar mozda dozivela drugaciju sudbinu. Sto je nova tema, iako ne manje interesantna makar za mene.

    Sneki, ne vidim taj naslov iz Life-a, ako je na linku gore koji si stavila, ne otvara se

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *