Ulogujte se / Kreirajte profil

Kurcio Malaparte: Tehnika državnog udara – uvod

Kurcio Malaparte (1898-1957) je pseudonim Kurta Eriha Sukerta (Kurt Erich Suckert). Prezime pseudonima je namerno odabrao kao suprotnost u odnosu na Napolena Bonapartu. Kako Bonaparte na italijanskom znači „dobru stranu“, tako Malaparte znači „pogrešnu ili lošu stranu“. Prepoznatljiv je i uglavnom jedino pamtljiv po knjizi Tehnika državnog udara. Ova knjiga mu u životu nije donela ništa dobro. Objavljena je 1931. godine u Parizu. Kako u ovom delu napada Hitlera i Musolinija, jasno je da zameriti se takvim psihopatama nije moglo da prođe bez krajnjih posledica po pisca. Tako je Malaparte dobar broj godina svog života proveo u progonstvu i po zatvorima. Napisao je i druge sjajne, sjajne knjige, a njegovu bibliografiju pogledajte ovde.

Ukoliko želite da pročitate dobru kritiku Tehnike državnog udara upućujemo vas na članak Adriana Cvitanovića na sajtu Nove Istre.

-Tehnika-drzavnog-udara-Kurcio-Malaparte_slika_O_4946889

Da bi se odbranila sloboda uvek se strada

Mrzim ovu svoju knjigu. Mrzim je iz dna duše. Donela mi je slavu, tu bedu koju nazivamo slavom, ali i koliko nevolja. Zbog te knjige upoznao sam zatvor, progonstvo, izdaju prijatelja, podmuklost protivnika, egoizam, ljudsku pakost. Iz te knjige proistekla je glupa legenda koja od mene stvara cinika i surovnjaka, okrutnu ličnost, neku vrstu Makijavelija u koži kardinala od Reca, a ja sam samo pisac, umetnik, slobodan čovek koji jače oseća tuđe no sopstveno zlo.

Ova moja Tehnika državnog udara, koja se pojavila u Parizu 1931. (kod Bernara Grasea, u ediciji Les écrits, urednik Žan Gueno), izlazi danas iz štampe prvi put u Italiji i u obnovljenom izdanju u Francuskoj, povodom stogodišnjice Manifesta komunističke partijeiz 1848. To je sad već poznata „klasika“, kako tvrde francuski kritičari, i jednako aktuelna danas kao što je bila aktuelna i značajna ranije. A ko bi mi zamerio što u ovom prvom italijanskom izdanju i u obnovljenom francuskom nisam dodao neko novo poglavlje u vezi sa španskom republikanskom revolucijom, i onom frankovskom ili povodom lišavanja prava slobode u Pragu (i državnih udara koji se tu i tamo pripremaju u Evropi), pokazao bi da ne razume kako ti događaji, koji su se zbili posle pojavljivanja ove knjige ne donose ništa novo u pogledu moderne tehnike državnog udara. Revolucionarna tehnika je i danas u Evropi ona ista koju sam ja prostudirao i opisao na ovim stranicama. Izvestan napredak je ipak vidljiv u modernoj tehnici odbrane države. Gotovo bi se reklo da su svi državnici odreda (ako uopšte čitaju knjige) pročitali ove stranice i znaju da izvuku pouku koju one sadrže. Znači li da je, dakle, ova moja knjiga zaslužna za taj napredak? Da nije to, možda, pre posledica iskustva iz ovih poslednjih godina?

1440342110-curzio-malaparte-853x1024

Slavni g. Žan Šiap (Jean Chiappe), tvorac francuske kompleksne državne mašine za odbranu Republika i republikanskih sloboda, kome sam iz poštovanja poslao 1931. jedan primerak Tehnike državnog udara s posvetom „Gospodinu Žaku Šiapu, tehničaru sprečavanja udara“, odgovorio mi je jednom prilikom da je moja knjiga opasna u rukama protivnika slobode, i desničara i levičara, toliko dragocena u rukama državnika na kojima je odgovornost da brane demokratske slobode.

„Vi učite državne ljude“, dodao je u istom pismu, „da predviđaju revolucionarne fenomene našeg vremena, da ih shvate i spreče pobune za osvajanje moći putem nasilja.“

Verovatnije je da su branioci države znali da izvuku veću pouku iz događaja no što bi je sticali čitanjem moje knjige. Ali zasluga ovih stranica ne bi bila zanemarljiva i kada bi samo braniocima sloboda ukazale na način tumačenja događaja, što je, zapravo, pouka koju iz njih treba izvući.

Zabranjena u Italiji od strane Musolinija, Tehnika državnog udara predstavlja danas za italijanskog čitaoca novinu kojoj se i međunarodna situacija i unutrašnja zbivanja u našoj zemlji pridružuju, na žalost, s vrlo aktuelnim udelom. Možda stoga nije suvišno obavestiti italijanskog čitaoca da ova moja knjiga svojevremeno nije bila zabranjena samo u Italiji, nego i u Nemačkoj, Austriji, Španiji, Portugaliji, Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji, Jugoslaviji, Bugarskoj, Grčkoj, u svim tim državama gde su javne i lične slobode bile ugušene ili ukinute, bilo zbog samovolje diktatora, bilo zbog korupcije demokratskih institucija.

0_99a35_2a3b8859_XL

Čudna je i pustolovna sudbina ove moje knjige! Zabranili su je totalitarni režimi koji su u Tehnici državnog udara videli „priručnik savršenog revolucionara“; liberalne i demokratske vlade označile su je kao opasnu jer je ona za njih bila samo „priručnik veštine osvajanja vlasti putem nasilja“ a ne, istovremeno, i „priručnik odbrane države“; trockisti i sam Trocki optužili su je za fašizam, a neki komunisti koji ne podnose da ime Trockog vide pored Lenjinovog i, što je još značajnije, pored Staljinovog, pripisali su joj trockizam; a nije neistinito reći ni da je malo koja knjiga podstakla toliko diskusija i toliko suprotnih strasti. Retko koja knjiga je tako dobro i na tako bezazlen način opslužila i Dobro i Zlo. Neka mi, s tim u vezi, bude dopušteno da podsetim na jedan neobičan slučaj oko kojeg su novine svojevremeno podigle veliku buku. Kada je princ Štarenberg (Stahrenberg), okrivljen za zaveru protiv države, po naređenju austrijskog kancelara Dolfusa[1] bio uhapšen u svom zamku u Tirolu, našli su u njegovoj kući, „horresco referens“[2], jedan primerak moje knjige. Kancelaru Dolfusu je to odmah poslužilo kao izgovor da zabrani Tehniku državnog udara u Austriji. Ali onoga dana kada su nacisti ubili Dolfusa, bečke novine su objavile da je jedan primerak moje knjige nađen na njegovom pisaćem stolu. Primerak verovatno još neotvoren. Da je Dolfus pročitao moju knjigu i umeo da izvuče iz nje korist verovatno ne bi tako završio.

Tehniku državnog udara napisao sam poslednjih meseci 1930. godine u Torinu dok sam još bio direktor Stampe. Rukopis je u Pariz, izdavaču Bernaru Graseu, odneo Danijel Halevi (Daniel Halévy) koji je došao u Torino po njega, pošto se ja nisam usuđivao da s tim spisima pređem granicu. U martu 1931, kada je knjiga trebalo da izađe iz štampe, krenuo sam u Francusku po savetu B. Grasea i Halevija da bih se zaštitio od eventualne Musolinijeve reakcije.

Kako je Musolini primio moju Tehniku državnog udara? Knjiga mu se dopala, ali nije mogao da je „proguta“. I zbog jedne od onih kontradikcija svojstvenih njegovom karakteru zabranio je italijansko izdanje, ali je dozvolio da se o njoj opširno piše po novinama. Jednog dana, iznenada, novine su dobile naređenje da više ne pišu o mojoj knjizi ni pozitivno ni negativno. Šta se u međuvremenu dogodilo?

Štampana u Nemačkoj 1932. mnogo pre dolaska Hitlera na vlast (Die Technik des Staatsstreichs, Tal Verlag, Leipzig und Wien, 1932), Tehnika državnog udara, prva knjiga koja se u Evropi pojavila pre Hitlera, bila je važan doprinos antinacističkoj propagandi. Za vreme političkih izbora, ujesen 1932, zidovi svih gradova i predgrađa u Nemačkoj bili su oblepljeni velikim plakatima Demokratskog antinacističkog fronta na kojima su, pod naslovom Kako italijanski pisac Kurcio Malaparte ocenjuje Hitlera i nacizam, odštampane otvoreno najsmelije teze iz poglavlja o Hitleru. Kopije tih manifesta kao dokaz mog prestupa poslao mi je šef vladinog odeljenja za štampu Lando Fereti propraćene samo ovih rečima: „Vidi šta si uradio!“ Šta sam uradio shvatio sam posle nekog vremena u ćeliji broj 471, 4. krila zatvora Ređina Ćeli.

Malaparte-Stairs_sma-950x855

Nikada nisam upoznao Hitlera, nikad mu se nisam približio. Ali sam ga intuitivno naslutio, bolje reći, „pogodio“. Hitlera su po mom opisu, kao čoveka bolesnog uma i čvrste ruke, prepoznali i sami Nemci, kako su već pisali Franfurter Zeitung Berliner Tageblatt. Moja proricanja podbola su strasne diskusije. Pokazaće se docnije, u januaru 1933, da Hitler neće zauzeti vlast putem državnog udara, već zahvaljujući parlamentarnom kompromisu; u junu 1934. obistinilo se i moje drugo proročanstvo, odnosno to da je Hitler nemilosrdno ugušio ekstremno krilo svoje partije.

Zato se ne treba čuditi što se Hitler, čim je došao na vlast, postarao da moju knjigu, dekretom saksonskog gaulajtera, osudi na spaljivanje na glavnom trgu, dželatovom rukom, kako nalaže nacistički ritual. Moja Tehnika državnog udara bila je bačena na isti plamen lomače koja je mnoge knjige, osuđene zbog političkih i rasnih razloga, pretvorila u pepeo. Ne zadovoljivši se time što je spalio moju knjigu, Hitler je zatražio od Musolinija i moju glavu, i dobio ju je.

Zapanjenost i u Italiji i van nje bila je ogromna. Desilo se prvi put da su nekog italijanskog pisca zatvorili, ne zbog „zavere“ već zbog literarnog dela. Listovima Times Manchester Guardian, koji su me uzali u odbranu ocenjujući da je moj slučaj vrlo ozbiljan pokazatelj veoma teškog položaja italijanske literature, Musolini je preko listova Popolo d’Italia Tevere, 6. oktobra 1933, odgovorio da je moje hapšenje samo obična administrativna predostrožnost.

Bio sam dakle uhapšen, strpan u ćeliju zatvora Ređina Ćeli i osuđen na „pet godina progonstva u Liparima zbog antifašističkih manifestacija u inostranstvu“ (zvanično saopštenje Agencije Stefani od 11. oktobra 1933). Dokazi koji su me teretili bili su: jedan primerak moje knjige Tehnika državnog udara na kojoj je sâm Musolini obeležio crvenom olovkom inkriminisane fraze; manifesti nemačkog Demokratskog antinacističkog fronta; pismo koje sam mnogo meseci ranije uputio jednom prijatelju, sada već pokojnom, u kome sam u ime svih italijanskih pisaca branio slobodu umetnosti i literature i izrazio strogi sud o stavu Balba[3] (pismo na koje sam se odlučio povodom apela koji mi je u Pariz poslao Elio Vitorini[4] da se vratim u Italiju i javno preuzmem odbranu slobode literature i dostojanstva italijanskih pisaca koji su bili izloženi napadu i pretnjama fašističke štampe); i, na kraju, jedan članak koji otvoreno govori protiv Musolinija i Hitlera, štampan u Nouvelles Littéraires, marta 1933, pod naslovom Immoralité du Guichradin.

0_1143f9_639ff601_orig

Zbog kleveta i zlih namera pojedinaca koji danas, mada nisu platili za svoje grehe, postaše najveći heroji slobode, potrebno je reći neke stvari, i ja ih iznosim. Pošto su izvesni džentlmeni raširili glas da sam posle progonstva uživao Musolinijevu naklonost, potrebno je da se jednom za svagda javno iznesu neke činjenice koje su znane samo mojim prijateljima i kojima nisam pridavao važnost do sada, ne iz oholosti, već iz čistog nehaja za klevete.

Posle tri godine progonstva moja kazna je preinačena u dve godine specijalnog nadzora. Pušten na slobodu 1938, morao sam da podnosim svu bedu i sva policijska gonjenja, dobro poznata onima koji su „oslobođeni“ zatvora ili progonstva. Zbog svog kompleksa niže vrednosti u odnosu na one koje je na neki način uvredio, Musolini mi nikada nije oprostio to što je morao da me pošalje u zatvor. (Ja sam mu, u času kada je umirao, sa svoje strane oprostio. Imam dovoljno razloga da budem hrišćanin.) Počeo je, dakle, ne samo da mi zabranjuje da boravim u Pratu, gde je bila moja porodica, i u Forte dei Marmi, gde sam stanovao, nego mi je uskraćivao da tamo odem i na par sati. Morao sam svaki put da tražim specijalnu dozvolu policije. Kada je umirala moja sirota, draga Euđenija Baldi, koja mi je zamenila majku, nisam stigao na vreme da budem uz nju u smrtnom času. Kada sam konačno uspeo da dobijem dozvolu od policijske uprave i stigao u Prato, ležala je na odoru već dva dana. Ne samo to, već mi je zabranio da dobijem pasoš, da ne bih mogao da se vratim u Pariz, gde su mi moji francuski prijatelji savetovali da se sklonim, i uskratio da odlazim u pogranične regione – nisam smeo prekoračiti izvan Đenove, Torina, Milana, Verone.

Godine 1936, to jest dve godine pre stupanja na snagu rasnih zakona, naredio je da se istraži da li sam Jevrejin, nadajući se da će naći razlog više da pred sopstvenom savešću opravda svoje kukavno i uskogrudo ponašanje prema meni – toliko ga je ponižavao njegov kompleks inferirornosti. Ta istraga, koju je više puta pospešivao ličnom intervencijom kod šefa policije (posedujem dokumenta, između ostalog njegovu telefonsku depešu upućenu šefu policije ovim rečima: „Pa, je li konačno Jevrejin ili nije?“), utvrdila je nepobitno da ni moj otac, ni moja mati, ni njihovi roditelji, ni roditelji njihovih roditelja nisu snosili odgovornost za moju Tehniku državnog udara. I pored toga, naredio je novu istragu 1938, povodom stupanja na snagu rasnih zakona, na veliko zaprepašćenje Dina Alfijerija, tadašnjeg ministra za kulturu, koje je Musolini naložio tu uzaludnu i smešnu inkviziciju. Avaj, nisam bio čak ni Jevrejin.

big_389480_3259_1a13

Pošto mu nije bilo dovoljno što sam po njegovom zahtevu bio strogo kontrolisan, naređivao je, uvek kad bi u Rim stigao kakav nacistički vođa, da me zatvore zbog „mera javne sigurnosti“. Bio sam opasan, a da to nisam ni znao. Tako sam morao da provodim duge dana u pritvoru, gde sam svaki put susretao svoje stare drugare iz zatvora Ređina Ćeli, gotovo sve republikance[5] ili mlade komuniste iz Testaća i Trasteverea,[6] bilo povodom Hitlerove posete u maju 1938, ili Gebelsa, Himlera i Geringa. To je bio razlog što me je, na predlog Galeaca Ćana, prebacio na Kapri, daleko od Rima, daleko od krajeva kroz koje voz iz Brenera prolazi da bi se spustio do Tibra. No, ni na Karpiju me nije ostavio na miru: policijski komesar Morini i docnije njegov naslednik Fortunato imali su naređenja da me nadgledaju i često pretrišu moju kuću.

Srdačno prijateljstvo Galeaca Ćana[7] (koji je tolike pisce, umetnike, Jevreje, političke protivnike branio od samog Musolinija) nije uspelo da spreči moja proganjanja. Njegovo prijateljstvo mi je ipak bilo od velike pomoći: jer mnogi koju su se u početku pretvarali da me ne vide i ne prepoznaju (svi danas heroji slobode), saznavši da mi je Galeaco Ćano prijatelj, počeli su da me pozdravljaju i da mi se osmehuju. A bio je od velike pomoći i mojim prijateljima: mnogi od njih, Jevreji ili ne, koji mi danas prebacuju zbog tog prijateljstva, kao da ima nečeg nečasnog u tom osećanju, između ostalog, sasvim lične prirode, obraćali su mi se tada za intervenciju Galeaca Ćana da bi iz zaštitio, odbranio, spasio.

Aldo Boreli mi je 1939. predložio da se uputim u Etiopiju kao specijalni izveštač listaCorriere della Sera. Posle dugih pregovora između ministra za kulturu, ministra unutrašnjih poslova i Alda Borelija, direktora lista Corriere della Sera koji, uz Ćanovu podršku, ne samo da me nije napustio, već je činio sve što je bilo u njegovoj moći da ublaži proganjanja kojima sam bio izložen, stiglo je konačno odobrenje da idem u Etiopiju. Musolini je ipak naredio da me prati policijski funkcioner doktor Konte, na moju sreću ličnost ozbiljna, poštena i, dodajem, privržena, koji se zalepio za mene i nije se udaljio ni pedalj od mog ramena za sve vreme tog dugog, napornog puta od tri hiljade kilometara kroz Etiopiju.

Musolini se, bez sumnje, plašio da ću se ukrcati u Port Saidu ili Suecu, ili da ću preko Džibutija dospeti u Francusku. Neposredno pred Port Said, u odlasku, i pred Suec, u povratku, zatvorili su me u kabinu pod prismotrom sve dok nismo izašli iz Sueckog kanala, daleko na pučinu. Posedujem izveštaj dr Kontea koje je redovno slao Musoliniju o svakoj mojoj i najbezazlenijoj izjavi i merama preduzetim protiv mog eventualnog bekstva.

1463406771_8ptl7zzq6ra

Desio mi se, za vreme tog putovanja, jedan sasvim neobičan slučaj. Uvrteo sam u glavu, u Gondaru, da stignem u Adis Abebu preko Gođama (put od hiljadu kilometara na mazgi), i mada je rat u Etiopiji bio već četiri godine okončan, pobune u Gođamu bile su u punom jeku; moj put, okarakterisan kao luckast, zabrani je vojni guverner Gondara. Saznavši, ipak, da bi Deveti eritrejski bataljon, kojim je komandovao kapetan Renculi, hrabri vojnik iz Pulje, pokušao da uđe sa obala jezera Tana u Gođam zbog snabdevanja hranom, oružjem i municijom naših garnizona, izolovanih i opkoljenih već mesecima i takod preko Debra Markosa dospe do Adis Abebe, dobio sam dozvolu da se priključim tom bataljonu. Uputio sam se, dakle, na jezero Tana marširajući s Devetim eritrejskim bataljonom a dr Konte mi je doslovno bio „prišiven“ za pete.

Prvog dana je sve išlo glatko, ali pred suton našu kolonu opkolila je horda od nekoliko hiljada etiopskih pobunjenika. Bio sam nenaoružan i nisam mogao da se branim. Zatražio sam stoga od policijskog funkcionera, čiji sam vrli zarobljenik bio, dozvolu da uzmem pušku od jednog askara[8] ubijenog nedaleko od mene. Dr Konte mi je, ne bez neznatnih odgovora, dao dozvolu i tako sam mogao da se branim od napadača uz rame mog anđela čuvara koji je pucao na pobunjenike čak bez nišanjenja, toliko je bio okupiran da me ni za tren ne izgubi iz vida. Za naše vladanje u tom krvavom okršaju i dr Konte i ja smo bili nagrađeni ratnim krstom na bojištu.

Za vreme mogu Puta po Etiopiji za 80 dana ja sam, dakle, krstario kao Fileas Fog, u pratnji policajca kome verovatno dugujem žviot. Jer da mi je dr Konte, umesto što mi je dozvolio da uzmem pušku od ubijenog vojnika, u tom opasnom trenutku stavio lisice na ruke, ja bih bez daljeg skupo platio nepromišljenost što sam napisao Tehniku državnog udara.

malaparte (1)

Glas o specijalnom izveštaču lista Corriere della Sera koji prelazi Etiopiju gotovo kao zarobljenik, praćen u stopu, zbog koga su nadležni autoriteti dobijali specijalna uputstva da spreče eventualno bekstvo, koga je danonoćno kontrolisala kolonijalna policija, ta glasina se pronela po celoj Imperiji stvarajući mi nepodnošljivu situaciju i pospešujući negodovanje čestitih ljudi, među kojima s posebnom zahvalnošću pominjem guvernera Daodiaćea. Mora se reći: posle mog progonstva, za razliku od mnogih heroja slobode, bio sam opet u Musolinijevoj milosti.

Naravno, sve ovo što sam do sada rekao mogu da potvrdim. O svim ponižavajućim proganjanjima kojim sam po ličnom naređenju Musolinija bio izložen od 1933. do 1943. imam zvaničnu dokumentaciju. Od savezničke Vrhovne komande u Italiji dobio sam fotokopije s ciljem da, ako ustreba, mogu nepobitno da potvrdim tačnost svojih navoda.

Godine 1940, par dana pre objave rata, bio sam pozvan u borbu i upućen na front kao kapetan Pete alpske divizije. Odmah sam protestovao kod ministarstva rata. Imao sam status političkog krivca i bio sam, po statutu PNF[9] koji je imao važnost zakona, „civilni prognanik“. Shodno tome, tražio sam u svom protestu da me smatraju i „vojnim prognanikom“.

Umesto da mi daju odsustvo, kako sam se nadao, ili da me opet pošalju na Lipare, kao što su mnogi očekivali, Musolini je, možda u nameri da me primora na kompromitovanje, naredio da me prebace u „bazu“ ratnih izveštača koja je zavisila od Odeljenja P Vrhovnog štaba a sačinjavali su je pisci i novinari koji su nosili vojnu uniformu, svaki sa sopstvenim činom, i bili jednako podređeni vojnoj disciplini kao i oficiri borbene jedinice.

Poslali su me, dakle, na front kao ratnog korespodenta lista Corriere della Sera zajedno s ostalim izveštačima drugih listova od kojih su mnogi danas članovi raznih partija a da niko ne pomišlja, i pravo je, da im prebaci to bivše zaduženje. Pojedinci su da se ne bi kompromitovali, a znam da su danas najčistiji komunisti, u svojim člancima samo parafrazirali izveštaje nemačkih i italijanskih odeljenja propagande kada nisu imali prilike da pišu hvalospeve Hitleru. Što se mene tiče, ja sam se tako lepo kompromitovao da su me u jesen 1941. nemačke vlasti (koje nisu htele da čuju za mene, što mogu i da dokažem) proterale s ruskog fronta uprkos protestu maršala Mese, komandanta CSIR,[10]zbog mojih po Nemačku veoma nepovoljnih izveštaja koji su izazvali, kako svi znaju, veliko čuđenje i buku u Italiji.

Kurcio-Malaparte-italijanski-pisac-i-novinar-1-670x896

Dopraćen na italijansku granicu, po naređenju Musolinija koji je ipak dozvolio da se moji članci štampaju, bio sam kažnjen na četiri meseca prinudnog boravka. Nepotrebno je da ponovim kako za sve što tvrdim imam dokaze. Posle četiri meseca poslali su me opet na front, u Finsku, kod finske pozadinske vojske. Posle Musolinijevog pada u julu 1943. vratio sam se u Italiju kao mnogi drugi ratni izveštači sa Severnog fronta. Moj dugi period nemira i patnji bio je okončan. Kao što je poznato, sa iskrcavanjem saveznika u Salernu, od 1943. do 1945, učestvovao sam kao dobrovoljac u italijanskom odredu za oslobođenje, potom su me proizveli u oficira za vezu pri savezničkoj Vrhovnoj komandi, učestvovao sam u bitkama kod Kasina, za oslobođenje Rima, u okršajima na Gotskoj liniji. U avgustu 1944, kao oficira za vezu između američko-kanadskih trupa i partizanske divizije Potente, saveznička Vrhovna komanda pohvalila me je za hrabro držanje u krvavim okršajima za oslobođenje Firence (komunistički komandant divizije Potente pao je u Oltrarnu na par koraka od mene).

U Engleskoj, Americi, Poljskoj, Španiji, u republikanskoj Španiji 1931, moja Tehnika državnog udara bila je prihvaćena uz opšte odobravanje. Čak je i anglosaksonska liberalna i demokratska štampa, uključujući New York Times, New York Herald, Times, New Statesman and Nation, Manchester Guardian, pohvalno govorila o „the moral purposes“, „moralnoj svrsi“ moje knjige (u engleskom prevodu Silvije Spridž), premda je s rezervom prihvatila moju tezu da su „na isti način sva sredstva povoljna da uguše slobodu, kao što su sva sredstva dobra da je odbrane“. Kada sam 1933. otišao u London, prihvatili su me s onom simpatijom koju Englezi gaje prema ljudima slobodnog duha.

U Francuskoj, počev od Šarla Morasa i Leona Dodea od Žaka Benvila, od Pjera Deskovea do Emila Burea, preko Action Francaise, Humanité Republique, Populaire Leona Bluma, katoličkog Croix, onda Figaro, Echo de Paris, La gauche, itd., itd., – u horu pohvala nije zazvučao nijedan neusklađeni glas.

481967_original

Dok je ekstremna desnica, uzevši kao povod moju knjigu, predočavala opasnost od situacije u Nemačkoj i Španiji (Žak Benvil, Action Francaise od 31. jula 1931.) i skretala pažnju branitelja slobode na slabosti liberalne i demokratske države (Anri de Kerilis, Echo de Paris, od 5. avgusta 1931.), okomivši se vrlo čudno i na Pola Valerija: „nigaud de bureau aux airs profonds, hydrocéphale pour cimetière marin“ „kancelarijski blesan, hidrocefalus na morskom groblju“ (Leon Dode, Action Francaise od 12. avgusta 1931.), ekstremna levica se poslužila mojom knjigom da bi napala Trockog.

Ambasador SSSR u Parizu mi je preko mog izdavača Bernara Grasea preneo poziv moskovske vlade da odem u Rusiju i budem njen gost šest meseci da bih izbliza proučio sovjetski način života. Poziv nisam mogao da prihvatim iz poznatih razloga. Prvi nemački begunci, kao Simon, direktor Frankfurter Zeitunga i Teodor Volf, preneli su mi u Parizu pozdrave nemačkih antinacista. Studije i rasprave o Tehnici državnog udara pojavljivale su se i u Evropi i u Americi. S posebnom naklonošću pominjem knjigu Revolucija nihilizmakoju je nemački pisac Herman Raušning, autor poznatog Hitler mi je rekao, posvetio ispitivanju osnovne teze moje knjige.

U tom horu bila je samo jedna disonanca: glas Lava Trockog koji me je oktobra 1931. silovito napao u govoru na Radio-Kopenhagenu. Posle svog izbeglištva na Kavkazu Trocki je bio udaljen iz Rusije; sklonio se na ostrvo Prinkip u Mramornom moru blizu Konstantinopolja. Ujesen 1931. odlučio je da ode u Pariz. Ali pošto mu je boravak u Francuskoj bio uskraćen, izabrao je Meksiko kao mesto svog izgnanstva, a pre no što je napustio Evropu prihvatio je poziv Radio-Kopenhagena koji mu je pružio priliku da javno odgovori na Staljinove optužbe.

Bilo je to prvi put posle oktobarske revolucije 1917. da se Trocki, u Evropi, obratio Evropi: interesovanje za njegov govor je bilo ogromno. Ali on je, na žalost, govorio samo o Staljinu i meni. Time bejah, ništa manje od Staljina duboko razočaran. Veliki deo njegovog govora (čije je tekst štampan u pariskim trockističkim novinama La cloche) bio je posvećen mojoj Tehnici državnog udara: Trocki je pljuvao na Staljina i povraćao po meni. Iste večeri sam mu uputio sledeći telegram:

„Pourquoi mêlez vous mon nom et mon livre à vos hitories personnelles ni avec Staline? Stop. Curzio Malaparte“. (Zašto uplićete moje ime i moju knjigu u vaše lične događaje sa Staljinom? Stop. Kurcio Malaparte“). Trocki mi je odgovorio odmah ovim telegramom: „Je l’espère pour vous. Stop. Léon Trotzki“. (Želeo bih to, zbog Vas. Stop. Lav Trocki.“)

Ali od svih koji su pozdravili moju knjigu posebno mi je drag Žan-Rišar Blok. (Jean-Richard Bloch). Italijanski čitalac možda ne zna ko je Žan-Rišar Blok. On je jedan od heroja francuskog komunizma. Prebegavši za vreme ratu u Moskvu, vodio je na tamošnjem radiju propagandu na francuskom jeziku. Po povratku u Pariz posle oslobođenja osnovao je list Ce soir. Posmrtno su mu dodeljena najviša priznanja. Iako komunista, Žan-Rišar Blok nije bio sektaš ni fanatik – shvatao je značenje moje knjige i važnost ne samo političkog, već i moralnog problema koji ona postavlja braniteljima slobode. Neprekidno mi je, od našeg prvog susreta u Parizu 1931, pokazivao svoju naklonost. Možda će mu pojedini komunisti zameriti zbog simpatija koje je gajio prema meni. Kako bi i prihvatili to da bi komunista čiji su posmrtni ostaci ovenčani čašću apoteoze, junak slobode preko koga je francuska komunistička partija osigurala ekskluzivnost „u svim zemljama, uključujući Švedsku i Norvešku“, mogao biti časno naklonjen slobodnom čoveku? (I podvlačim „slobodnom čoveku“, jer tako je o meni sam Žan-Rišar Blok mislio).

malaparte5

„Pročitao sam“, pisao mi je Žan-Rišar Blok 20. novembra 1931, boraveći u svojoj vili La Mérigote blizu Poatjea, „pročitao sam sa velikim interesovanjem knjigu koju ste mi s ljubaznošću poslali. Ukoliko je tačno da je prevashodna dužnost intelektualca, sada na početku savremenog doba – agonije modernog vremena – da ‘imenuju’ stvari, da pročiste duh, da odstrane mrtve reči, istrošene sadržine, zastarele načine mišljenja, da se usmere ka egzaktnim načinima predstavljanja jednog sveta koji bi bio u potpunosti obnovljen, Vi ste Vaš deo uloge u ostvarenju zajedničkog zadatka izuzetno majstorski odigrali.

Spajajući dve ideje koje su u toj meri različite u kojoj su to revolucionarni program i pobunjenička taktika, Vi ste za nas ispitali teren. Pomogli ste nam da sve shvatimo i oštroumno dođemo do izvesnih činjenica. Doprineli ste da naša vizija ‘novog vremena’ postane što određenija. To je mogao samo jedan marksista. Jedino jedan marksista, kao što Vi rekoste, može danas izvesti uspešan državni udar. Držeći se Vaše ideje, dodajem da jedino marksista može napisati jedan roman ili dramu koja bi ‘pristajala’ današnjici, a ne bi vijorila oko nje kao preveliko odelo.

Navodite nas na bezbroj načina razmišljanja. I sva su najsuštinskije prirode. Osećam taj slobodni i veseli ton kojim govorite o stvarima, u zvuku Vašeg glasa prepoznajem ono što najviše volim i cenim kod italijanskih intelektualaca. Malo je naroda kojima sam toliko naklonjen kao Vašem. Njegova mana je goli verbalizam, kao što je greh Francuza otužna sentimentalnost, a Nemaca lažna sistematičnost. Jedan Italijan je, kada nastoji da bude pronicljiv, i više od svetskog čoveka. Ja nigde nisam naišao na inteligenciju koja bi bila autentičnija i istinoljubivija od italijanske, mada je istovremeno tako malo poznata i o njoj je retko izrican bilo kakav sud. To znači da u Vašoj knjizi jednostavno udišem atmosferu koja mi je i bliska i blagotvorna: atmosferu koju rađa slobodan čovek. A to i jeste jedini način da se nešto napiše, sem ukoliko se u delu ne radi o načinima gušenja slobode. Uvek se najviše nezavisnosti unese u pokušaj da se uništi nezavisnost. Prinuđen sam da se obuzdavam da mi se ne bi desilo da ulazim u detalje o tome na kakva me sve razmišljanja navodi Vaša knjiga. To više ne bi bilo pismo, već knjiga. Zadovoljiću se time da Vam prenesem da, kao i po pitanju hiljadu drugih stvari, delim Vaš krajnje strogi sud o Hitleru. Moguće je da će nas događaji demantovati, i Vas i mene, i da ćemo jednog dana pojmiti da taj patetičan Austrijanac, prepredeni poltron, za kasnije čuva jednu drugu, novu i efikasnu taktiku. Istorija se ne vraća. Gete je bio u pravu kada je rekao da su istorijska zbivanja katkad homologna, ali nikada analogna. Ja sam se veoma prevario, ne što se tiče stvarne, nego što se tiče relativne vrednosti Musolinija koga sam pomalo poznavao 1914. U svakom slučaju, i tu sam sklon da delim Vaše mišljenje.

0_a71f7_e4e69d4b_XL

Svaki put se zadivim kada vidim način na koji pristupate Hitleru, znacima njegove slabosti, njegovom gušenju duhovnih sloboda, ljudskog dostojanstva, kulture, njegovim policijskim metodama i potkazivanju koje je pretvorio u svakodnevnu praksu. Musolini nije postupao tako, zar ne?“[11]

Musolini je isto tako činio, dragi Žan-Rišar Blok, i sa mnom i sa mnogima koji su bili kao ja, pa i bolji od mene. Možda je bio u pravu, možda su u pravu, možda su u pravu svi oni koji i danas, u ovoj Evropi oslobođenoj od Hitlera i Musolinija, ponižavaju i proganjaju slobodne ljude, pokušavaju da uguše osećanje ličnog ponosa, slobodu svesti, slobodu duha, slobodu umetnosti i literature. Otkud mi znamo da intelektualci, pisci, umetnici, slobodni ljudi nisu možda opasna rasa, čak nepotrebna, ukleta rasa? „Šta sam ja?“, govorio je Montenj.

Ali zašto da se s mržnjom osvrćemo na prošlost kada ni sadašnjost nije bolja, a budućnost nam već preti? Sve nevolje i proganjanja koje mi je ova knjiga donela lakše bih podneo kad bih bio ubeđen da su ove moje stranice bar malo doprinele slobodi odbrane u Evropi, u kojoj ta opasnost danas nije ništa manja nego što je juče bila, nego što će sutra biti.

Nije tačno, kako je jadikovao Džonatan Svift, da se ništa ne dobija odbranom slobode. Uvek ponešto dobijamo; ako ništa drugo, ono bar svest o sopstvenom ropstvu po kojoj se slobodan čovek odvaja od drugih. Jer kako sam pisao 1936: „svojstvenost čoveka nije da živi slobodan u slobodi, već slobodan u zatvoru„.

Pariz, maja 1948.

Kurcio Malaparte

babeidede

_______________

vrati se na tekst[1] Engelbert Dollfuss (1892-1934), austrijski političar i kancelar, protivnik Anšlusa (prisajedinjenja Austrije Nemačkoj). Februara 1934. ugušio je ustanak radnika u Beču. Ubijen u toku nacističkog prevrata.

vrati se na tekst[2] „ježim se dok govorim“

vrati se na tekst[3] Italo Balbo (1896-1940), političar i maršal avijacije, učesnik fašističkog pohoda na Rim 1922, blizak Musolinijev saradnik, jedan od fašističkih kvadrumvira.

vrati se na tekst[4] Elio Vittorini (1908-1966), antifašista i pisac.

vrati se na tekst[5] Republikanci – u tom periodu ilegalna opozicija koja se bazirala na Macinijevom konceptu iz XIX veka „jedinstvo – republika – demokratija“.

vrati se na tekst[6] Testaccio, Trastevere – kvartovi Rima nastanjeni nižim i srednjim staležom.

vrati se na tekst[7]  Galeazzo Ciano (1903-1944), političar, ministar spoljnih poslova Italije, Musolinijev zet, čovek od karijere i mondena ličnost. Pred kapitulaciju Italije, 1943, izjasnio se protiv Musolinija. Fašistički sud ga je osudio na smrt.

vrati se na tekst[8]  Italijanski kolonijalni vojnik u Severnoj Africi.

vrati se na tekst[9]  PNF – Partito nazionale fascista

vrati se na tekst[10]  CSIR – Corpo di spedizione italiano in Russia, kasnije ARMIR (Armata italiana in Russia)

vrati se na tekst[11]  Pismo Žana-Rišara Bloka u italijanskom izdanju objavljeno je na francuskom, bez prevoda. U ovom izdanju donosimo srpski prevod tog pisma koji je sačinila Aleksandra Grubor (napomena izdavača).

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *