Ulogujte se / Kreirajte profil

The Doors: „L.A. Woman”

,,Pesme Dorsa su kosmolike i drevne. Zvuče kao karnevalska muzika. Kad se završe, nastaje trenutak tišine. Nešto novo ušlo je u prostoriju“.

.                                                                                                            Jim Morrison

.

,,Dorsi su pravili album kakav je Džim želeo, a ne ono što se očekivalo. Dorsi su po Džimu bili bluz bend, a ne pop grupa“.

Brus Botnik

Gramofonska igla klizi vinilom. Čvrsta, zgusnuta struktura poslednjeg albuma legendarnog američkog benda ,,The Doors” naprosto izbija iz rilni gramofonske ploče, uvodeći me hard-rock-blues tonovima u poetski svet Džima Morisona, granična područja mogućeg i bolno proživljenog. Vrata neobičnog sveta Dorsa otvaraju se preda mnom, odvodeći me tokovima jednog burno proživljenog života na kraj noći, tamo gde prestaju strah i fine laži.

Ogoljena lirika, prožeta snažnim emotivnim nabojem, underground slikama Los Anđelesa i unutarnjim lomovima Morisona – jahača na oluji i razočaranog buntovnika na obroncima lagane kapitulacije, prelama se kroz surovošću nabijene tonove ovog vanvremenskog albuma…

,,Doputovao sam u Ameriku

da trampim bisere za zlatni krčag

u L Ameriku!

Hajde, narode, ne gledaj me tako pokislo

veliki vrač je stigao u grad,

doneću vam kišu, promeniti sreću,

naučiti te, L Ameriko

kako da nađeš sebe…”

Godine autodestrukcije i života na ivici, s jedne strane, te stalnog muzičkog napretka benda i kreativnog uspona Morisona kao poete i umetnika, s druge strane, doneli su svoj autentični plod – album ,,L.A. Woman”, 1971.godine, nešto tako bolno iskreno, kreativno i nadahnuto, otrgnuto iz prolaznosti vremena i postavljeno kao temelj muzičkog pokreta i izraza jednog vremena. Svedočanstvo koje kroz vreme postoji samo za sebe i govori o jednom neobičnom životu, buntu i poetici nedosanjanog. Album je sniman i miksan u periodu od novembra 1970. godine do februara 1971. godine (mada je gotovo sve bilo završeno za samo dve nedelje rada u studiju). Nakon početnog haosa i depresije, vezane pre svega za činjenicu da je Morison sve više gubio interesovanje za dalji rad sa bendom (u kandžama industrije i vlasti koja ih je proganjala kao potencijalnu opasnost za sistem, naročito posle incidenta na koncertu u Majamiju 1. marta 1969.) i lagano tonuo ka konačnoj autodestruktivnoj ,,kapitulaciji“, te odlaska dotadašnjeg producenta Rotčajlda, rad na poslednjem ,,The Doors“ albumu počeo je pod nadzorom producenta Brusa Botnika, dotadašnjeg saradnika Pola Rotčajlda. U improvizovanom ,,The Doors workshop“ studiju u Los Anđelesu krenula je jedinstvena bluz priča, labudova pesma i jedan od najboljih albuma svih vremena: ,,Vrisak leptira“ Džima Morisona. Bend su zvučno upotpunili i kvalitetom uzdigli na još viši nivo (čistokrvnog ritam i bluz dodira) bas gitarista Jerry Scheff (ex Elvis Presley bend) i teksaški ritam gitarista Marc Benno, vrativši bend i njihovu jedinstvenu muziku bluz korenima.

,,Jahači na oluji,

u ovoj kući ste rođeni,

u ovaj svet ste bačeni

kao psi željni kosti,

kao glumci željni uloge,

jahači na oluji…”

Od poletne energičnosti i sirovosti ,,The Changeling” i pop elemenata , ,,Love her madly”, preko rečima naslikanih, bolom i gorčinom obojenih bluz tema ,,Been down so long” i ,,Cars hiss by my window”, preko hitmične, furiozne ,,L.A. Woman” i tame ,,L America”, pa sve do lirski nadahnutih ,,Hyacinth house” i ,,The WASP”, još jednog moćnog bluz standarda ,,Crawlin king snake” i završne, melanholijom obojene ,,Riders on the storm”, neke vrste Morisonovog epitafa, opraštaja od sveta koji ga nije razumeo i prihvatio, plovimo uzburkanim okeanom jednog burnog života, jedinstvenog muzičkog i poetskog izraza, životnog stava i shvatanja proživljenog do granica (ne) mogućeg…

,,Pa, đavolski dugo sam bio daun,

 već mislim da sam gore.

 Zašto neko od vas ne dođe

i pusti me na slobodu?”

Čitav jedan život, zgusnut u poetske sklopove, nemire i slike naprosto oživljava pred slušaocem, bolno iskren i prenet kao impresija na platno, osenčen bluz setom i teškim, klaustrofobičnim tonovima. Atmosfera na albumu varira od razigrane lepršavosti i poleta do teskobne tame i zloslutnosti ugođaja. Ono što je sazrevalo godinama unazad, kroz nezaboravne žive nastupe, svojevrsno The Doors–ludilo na ivici nervnog sloma, i kreativno muzičko-poetsko napredovanje, doseglo je svoj vrhunac u opraštajnom remek-delu, jednom od onih koje ostaje sa vama do poslednjeg kraja, i onda kada muzika utihne… Pesma ,, Changeling“ predstavljala je snažni, sirovi, klasični rock and roll (nastala je 1968. godine, kao jedna od mnogih sjajnih iz Morisonovih haotičnih beleški) i nosila je u sebi jetku mantru ,,Imao sam novac, nisam imao ništa“, Morisonov gorki stav o ispaznosti života rokenrolera. Robijeva ,,Love her madly“, vanredno melodična i furiozna, objavljena je kao singl nedelju dana pre Džimovog odlaska u Pariz (što je označilo definitivni kraj dotadašnjih Dorsa), marta 1971. godine…

… U drugoj nedelji decembra 1970. godine Dorsi su održali ono što su nazivali ,,blues day“. Nakon obrade bluz standarda legendarnog Džon Li Hukera ,,Crawling king snake“, Džim je oduševio sve prisutne novom bluz pesmom ,,Been down so long“ (pevajući o sebi kao o zatvoreniku, on je aludirao na mučno suđenje u Majamiju i moguću šestomesečnu zatvorsku kaznu, odloženu velikom kaucijom, u zloglasnom zatvoru ,,Dade county“ na Floridi)… Moćnim i duboko proživljenim tekstovima, snažnim alkoholom i gorčinom nagriženim vokalom, harizmom i paklenom doslednošću – Džim se na ovom albumu nametao kao apsolutni lider i neko ko se u celosti, punim srcem, davao na poslednjem zajedničkom projektu benda koji je obeležio jednu epohu i svet… Još jedan moćan, vanvremenski bluz: ,,Cars hiss by my window“ (u kojem Džim na jedinstven način solira glasom, podražavajući zvuk bluz gitare) govori o jednoj od mnogih epizoda iz Džimovog burnog života bitnika, pesnika i pevača Dorsa; govori o događaju u vreloj sobi – sa zagrejanom devojkom, i mračnoj, melanholičnoj atmosferi smrti koja dolazi… Džim još jednom aludira, ovaj put na njegov sve haotičniji odnos sa devojkom Pamelom, koja je u to vreme već živela u Parizu i bila heroinski ovisnik. Inspiracija za naslovnu numeru, njihov poslednji, veliki hit ,,L.A. Woman“, bio je roman losanđeleskog pisca Džona Rečija ,,City of night“ (1963.), jedan od Morisonovih omiljenih iz studentskih dana, kao i reči pisca Džona Fantea: ,,Jebi se, L.A, i tvoje palme, i tvoje visoke glupe žene i tvoje fensi ulice…“

U međuvremenu, u jednoj od pauza snimanja poslednjeg ,,The Doors“ albuma, Džim Morison je proslavio svoj 27. rođendan (8. decembar 1970.), snimajući tog dana svoju poeziju (bez Dorsa). Bili su to snimci, posthumno objavljeni, poznati pod nazivom ,,An american prayer“ – stihovi Morisona ,,ozvučeni“ naknadno od (pre)ostalih članova benda… Nakon što je završio snimanje u ranim jutarnjim časovima, iskapivši još jednu bocu žestine do dna, Džim se onesvestio i srušio na gomilu studijske opreme. Sutradan je već zahtevao od benda da sviraju neke od numera sa budućeg albuma ,,L.A. Woman“ (do tada snimljene) uživo. Uprkos njegovoj dotadašnjoj odluci da posle živog nastupa na engleskom ostrvu Vajt (avgust 1970.) i suđenja za incident u Majamiju nikada više ne nastupi na koncertu sa Dorsima, on se naglo predomislio i datumi za nove nastupe istog trenutka su dogovoreni (uporedo sa daljim studijskim radom na novom albumu): 11. decembar, Dallas i 12. decembar 1970, New Orleans (ispostaviće kao poslednji živi nastup Dorsa sa Morisonom). Kraj je bio sve bliži… Muzika se bližila konačnom kraju…

Manzarek: ,,Upravo je u Nju Orleansu Džim sasvim izgubio svoju čudesnu energiju. Bio je jednostavno ispražnjen…“

Densmor: ,,Njegova životna sila je nestala. Bilo je to veoma depresivno iskustvo“.

Vins Treanor (road menadžer Dorsa):

,,Bio je veoma pijan. Bend je završio deo pesme ,,Light my fire“, a Džim je visio na mikrofonu pokušavajući da peva. Zatim je seo kraj bubnjeva i nije se vraćao da peva. Nakon što ga je Densmor razdrmao nogom, Džim je napokon ustao i promrmljao: ,, Da… da…“, a onda je uzeo stalak mikrofona i počeo mahnito da udara po podijumu – sve do trenutka dok drveni pod u ,,Warehouse“ (bivše skladište u Nju Orleansu) nije počeo da puca… Potom je bacio ostatke stalka u publiku i napustio binu (ispostaviće se – nepovratno). Densmor je tada ustao i rekao: ,,U redu, ja više ne sviram“ i napustio pozornicu, ostavivši na sceni Robija i Reja.

Bio je to kraj, trenutak velike gorčine i konačne spoznaje kraha jednog velikog čoveka, buntovnika, bitnika, pesnika i umetnika, emotivni i nervni slom Džima Morisona – jedan u nizu zloslutnih padova koji će ga par meseci kasnije odvesti u smrt – u Parizu, 3. jula 1971. godine…

,,Pište automobili kraj mog prozora

kao talasi dole na obali.

Devojka je kraj mene

ali van mog domašaja.

Farovi bljesnu kroz prozor,

obasjaju zid,

ne čujem svoju dragu

iako zovem i zovem.

Prozori se tresu od zvučnog udara

hladna devojka ubija u pomračenoj sobi…”

Posle sloma ,,apsolutno uživo“ na sceni ,,Warehouse“, New Orleans, nastavljeno je snimanje šestog, poslednjeg studijskog albuma Dorsa sa Morisonom.

Pesma ,,Riders on the storm“ postaće Džimov umetnički epitaf, trenutak kada je njegova besmrtna muzika utihnula. Bio je januar 1971. godine… Pamela se vratila iz Pariza, a Džim se neko vreme primirio i doneo definitivnu životnu odluku o njihovom zajedničkom odlasku u Pariz. Odluka suda u Majamiju o Džimovoj višemesečnoj robiji na Floridi, mogućnost oduzimanja pasoša uprkos plaćenoj kauciji, kraj živih nastupa Dorsa i gubitak želje za daljim radom sa bendom, nagnali su umornog i razočaranog buntovnika Džima Morisona da prelomi. Incident na koncertu u Majamiju bio je presudan – Džim je postao progonjeni, obeleženi i nepoželjni ,,public enemy“; nastupi Dorsa su otkazivani i praćeni, dok je zloglasni FBI Džimu disao za vratom…

Džimov muzički epitaf – pesma ,,Jahači oluje“, po rečima Reja Manzareka bila je uzeta i adaptirana za album iz Džimovog scenarija za film ,,Highway“ (iz 1969.), film o autostoperu–ubici (igra ga sam Morison), koji nakon stopiranja ubija vozača i otima njegov plavi ,,Mustang“ u apokaliptičnoj atmosferi ,,Joshua tree“ pustinje… Morison je film snimio sa nekolicinom bivših kolega sa UCLA univerziteta… Inspiracija za pesmu ,, Riders on the storm“ bila je poezija kultnog američkog pesnika Harta Krejna (koji je život okončao suicidom), koji je pisao o ,,jahačima oluje“… Priča o ludaku–ubici završava se romantičnim stihovima o ljubavi (posvećenih Pameli).

Album ,,L.A. Woman“ bio je zaokružena celina, životna priča nastala iz pobune duha, kao jedna od mnogih s kraja šetdesetih, bergmanovski zatamnjena i lirski nadahnuta, muzički oslonjena na blues-jazz tradiciju zaodenutu snagom rock and roll-a, jednostavna, iskrena i uklesana u stenu vremena kao nešto što ga nadilazi svojom unutrašnjom snagom i kreacijom. Vrata otvorena između krajnosti spoznatog i nedokučivog, odsjaji i damari duše i srca suprotstavljeni jezi smrti… korak dalje ka ostvarenju snova što nam izmiču na dalekom putu ka sebi i neprolaznosti. Neponovljivi the Doors touch je namenjen sanjarima koji nikad ne odustaju, bez obzira na cenu i  odricanja, veru u nešto što nadilazi i sam život.

,,I tako sam stigao pre nekih pola sata

procunjao gradom i video gde vetar duva

u pravcu devojčica u holivudskim gajbama…

Jesi li srećna, mala damo, u gradu svetlosti

ili si samo još jedan anđeo?

Noćni je ovo grad. Noćni…”

Na foto-sesiji za intrigantni, simbolički omot albuma (krvavo crven okvir unutar kojeg se na žutoj, gotovo samrtno beskrvnoj pozadini unutrašnjeg omota, oslikavaju crno-beli likovi Dorsa), Džim Morison je sedeo pogrbljen na stolici, sa flašom irskog viskija kraj nogu…

Manzarek:

,,Na toj fotografiji možete videti nestanak Džima Morisona. Sedeo je, jer je bio pijan. Bio je na zalasku života i nosio je prevelik teret na leđima. On više nije bo mladi pesnik kojeg sam sreo 1965. godine na plaži u Venice west-u…“

Kraj, koji se pretvara u novi početak svakog od nas, nadilazimo verom u nešto za šta se iskreno borimo do poslednjeg daha. ,,L.A. Woman” album je jedan od svetova snova, kuhinja duše u koje se zaklanjamo na kraju svih svojih puteva, uspona i padova, straha od smrti i prolaznosti. Iskorak na drugu stranu stvorenu verom i nadahnućem… uteha i radost onima koji nikad ne odustaju – jahačima na oluji čija žrtva opominje i budi nadu…

,,Devojko, moraš voleti svog čoveka,

uzmi ga za ruku, nateraj ga da razume,

svet zavisi od tebe, a život je beskrajan.

Moraš voleti svog čoveka…“

Za P.U.L.S.E Dragan Uzelac

Lektura i korektura: Milica Veljković

Jedan komentar na tekst The Doors: „L.A. Woman”

  1. Uzelac Dragan

    14/04/2017 at 13:07

    Poštovani čitaoci,dragi ljudi dobre volje,
    želeo bih ovim putem da Vam se zahvalim(iskreno,od srca)na podršci mom skromnom debiju u svetu PULSE magije.Tekst koji ovih dana imate prilike da čitate deo je ogromne,andergraund kolekcije,nastale u protekle dve decenije.Deo materijala,do sada objavljen na Internetu,nalazi se na sledećoj adresi – http://www.kulturniheroj.com , i neka je vrsta smernice za snove i sanjarenja unutar kojih plove moje misli i interesovanja…
    Još jednom Veliko hvala svima,pre svega redakciji ovog kultnog i izvanrednog sajta na razumevanju, podršci i ukazanom poverenju.
    Srdačno Vaš,Uzelac Dragan,alias Mici Zibi!
    Good luck!!!

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *