Quantcast

Ulogujte se / Kreirajte profil

Makijaveli – i juče i sutra

niccolo-machiavelli-0708-lg-75217122

U rasponu od pet vekova Nikola Makijaveli i daje drži svoje pristalice i ljute oponente kao i neutralne kritičare u svojoj magičnoj orbiti. Teoretičar političke bezobzirnosti, taktičke prepredenosti i strategijskog lukavstva, bio je, a i dalje jeste kroz vekove oprečno a opsesivno recipiran.

Ravnom merom su ga slavili i svojatali liberalisti i socijalisti, uostalom kao i fašisti. Ne samo Ruso i Fridrih Veliki, Herder i Fihte, Hegel i Niče, već i Hitler i Musolini, anarhista Bakunjin, komunista Gramši i marksista Altiser pozivaju se na njega.

704machiavelli

Za jedne je važio za učitelja zla i terora, za druge je, pak, ovaploćivao političkog realistu. Da bi se takva heterogena slika o njemu promenila, istoričari političkih ideja poslednjih decenija ipak nastoje da njegovo delo, koje je imalo uticaja na svetsko političko mišljenje i delanje više nego bilo koje drugo, situiraju u  živi kontekst renesansnog vremena.

Makijaveli je bio postavljen za sekretara “Saveta desetorice” i na tom će mestu višestruko biti biran. U svojstvu državnog sekretara za spoljne poslove i odbranu, preduzeće mnoga diplomatska putovanja u inostranstvo i prestrojiti skupu i nedelatnu firentinsku vojsku, koja se dotad sastojala od plaćenika, u vojsku građanske milicije, koja će otpalu Pizu 1509. vratiti u svoje okrilje.

Nakon strahovlade dominikanskog monaha i mahnitog propovednika pokajanja i radikalne askeze – Savanarole, koji je hteo da preobrazi republiku u srednjovekovnu fundamentalističku teokratiju i koji je u svojim oštrim propovedima sa pretnjom i  besom ispoljavao retorički otrov protiv Medičija i njihove “estetike moći” a zbog čega će zato, najzad, izgoreti na lomači, slede godine republikanske slobode u kojoj će se Makijavelijeva karijera rascvetati. Tome će nasilni kraj biti označen povratkom Medičija 1512. u Firencu.

Makijaveli će biti zatočen, zlostavljan, i na kraju, pomilovan. U izgnanstvu u toskanskom miru porodičnog dobra posvetiće se pisanju komedija (“Mandragola”, 1518), i istorije grada Firence (koja će posthumno biti objavljena 1532), kao i političkim spisima, među kojima je najpoznatiji i najznačajniji spis “Il Principe”(Vladalac”) 1513. a koji je posvećen Lorencu de Medičiju. U njemu se Makijaveli odriče hrišćansko-metafizičkih osnova morala i vlasti, koje po njemu u oblasti politike nemaju šta tražiti.

niccolo-machiavelli-italian_~1345027

Na mesto hrišćanske vrline stupa na snagu ono što se u antičkoj etici zvalo virtu: organski sjedinjena sposobnost i vrlina. Uspešan je onaj ko se uprkos ćudima Fortune potvrdi u državnim poslovima. Makijaveli daje prednost republikanskoj formi vlasti. No, njegov istorijski model je cikličan, te republikanskoj fazi sledi tiranska ili monarhistička. Time je položen novi tip vlasti koji se treba potvrditi u sve kompleksnijem svetu privida kompetencije. Da bi se stvorila ta opsena kompetencije, neophodan je hor filozofa, književnika i umetnika koji će u tome sinergetički sarađivati. Politika označava prevashodno moć (“monopol moći”, reći će Maks Veber) od koje pravda i blagostanje direktno zavise.

U traktatu “Vladalac” u 26 latinski naslovljenim poglavljima, a italijanskog teksta, mogu se razlikovati dva jezgra argumentacije: klasifikacija vladavina i njihov strukturalni potencijal u prvom delu traktata i pitanje moralnih svojstava regenta kao i pitanje funkcionalnog političkog stava u odnosu na politički poredak, u drugom.

Imperijalna dijalektika moći se sastoji iz činilaca koje je Makijaveli tematizovao još u Discorsi na primeru Rimskog carstva. Ona je i pozadina političko-teorijskog scenarija u kome je vrlina (virtu) u “pravi i srećan čas” (occasione i fortuna) sa mudrošću (prudenzia) sjedinjena. Ti činioci postaju regulativna načela za političko delanje.

“Makijavelizam” je u leksici evropskih jezika prerastao u sinonim “beskrupulozne” politike. Flober ga je u “Buvar i Pekišeu” nazvao “nasilnom i strašnom rečju koja se sa drhtanjem proiznosi”. Jezuiti i protestanti su ga smatrali “instrumentom Satane”. Francuski enciklopedisti su u “Vladaocu” videli “satiru”. Didro je taj spis smatrao “umećem tiranije”, a Monteskije ga je, pak, držao prolaznim fenomenom.

Leo Štraus, iako u Makijaveliju vidi učitelja zla, ipak deli mnoge poglede sa njim. Rasel ga je mimo oštre kritike smatrao pretečom političke moderne. U svetlosti događaja od 11. septembra 2001. mogao bi upravo Makijaveli poslužiti za primer u odmeravanju “za” i “protiv” vojne intervencije. Njegov bi savet bio jednoznačno uzdržavanje od osvete u borbi protiv terorizma. No, da bi paradoks makijavelističkog dvostrukog dna bio savršen, istine radi valja priznati da takvu makijavelističku poziciju zauzimaju danas i mnogi antimakijavelisti.

za P.U.L.S.E:  Boban Savković

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *