Ulogujte se / Kreirajte profil

PressPausePlay: Na klik mišem od kraja kulture

Režija: David Dworsky, Victor Köhler

.

Žanr: dokumentarni

.

Godina: 2011

Trajanje: 80 min

.

Uloge:

Bill Drummond (KLF), Moby, Hot Chip, Lykke Li, Seth Godin, Andrew Keen

Trailer

.

.

Krug sa spektrom boja rotiran dovoljno brzo “pretvara” se u jednoličnu, bezbojnu, belu površinu. Naša kultura ubrzanjem gubi svoju šarenolikost. Za sva zaista vredna ostvarenja neophodni su vreme i izdvojenost, oskudni u naše doba.

PressPausePlay (2011), samo je jedan od dokumentarnih filmova koji hrabro, iako delimično nevešto, aktuelizuju diskusiju o kraju jedne i početku druge, nove i drugačije, milenijumske kulture. Iako samo dokumentarno ostvarenje, po prirodi stvari, ne daje definitivne odgovore, zasigurno pokreće mnoga zanimljiva pitanja i inspiriše dalju diskusiju na otvorene teme koje tek očekuju razrešenje. Krenimo redom.

Digitalni umetnici polako postaju svesni onoga o čemu je teoretičar medija Maršal Mekluan pisao pre pola veka. Uprošćeno i pomalo naivno mišljenje da je medij Interneta ubrzao, olakšao i demokratizovao umetnički čin, smenjuje dublja spoznaja o promeni okruženja, društva i samog čoveka. Promenivši način, opseg i brzinu njihovog kreiranja, dostupnosti i prihvatanja, Internet je promenio koncept, ulogu i ciljeve same civilizacije, kulture i umetnosti.

Debata popularnih umetnika (Moby, Hot Chip, Lykke Li) kreće se između dva krajnje polarizovana shvatanja na frontu afirmacija – negacija. Dva citata prikazanih autora kontroverznih knjiga najbolje odslikavaju ovu crno-belu klackalicu:

Ovo menja sve. Industrija je mrtva. Nikad nije bilo bolje vreme da se bude umetnik.

(Seth Godin, “Unleashing the Ideavirus”)

.

Na ivici smo novog mračnog doba. Kreativni svet je uništen. Sve što imamo su kakofonija i lično mišljenje.

(Andrew Keen, “The Cult of the Amateur)

Autori filma, David Dworsky i Victor Köhler, ostaju u okvirima popularne umetnosti. Zanimljivo bi bilo ispitati uticaj Interneta i računarske tehnologije na tzv visoku kulturu. Da li će ona nastaviti da postoji ili će se u potpunosti rastvoriti u nepreglednom sivilu popularne kulture? “Svako je fotograf, svako je reditelj, svako je pisac, svako je muzičar”, kaže Moby na početku filma. Drugačije rečeno:

Niko nije fotograf, niko nije reditelj, niko nije pisac, niko nije muzičar.

Izgleda da smo svedoci i saučesnici fenomena smrti jedne kulture nesposobne da dalje ispunjava svoj zadatak. Na pomolu je nova kultura i zasad možemo da je procenjujemo samo po starim merilima. Stara kultura neguje viziju i obećanje bolje budućnosti, kao satisfakciju za svakodnevni težak rad. Kako će izgledati kultura koja je na pomolu? Da li je čoveku u prenaseljenom i preopterećenom društvu potrebna vizija bolje budućnosti? Izgleda da je takav koncept prevaziđen.

Sadržaj umetnosti postaje ispitivanje granica računarske tehnologije. Svakako da umetnost radi umetnosti nema mnogo smisla. Umetnost postavljena isključivo u ravan ličnog prestiža nema nikakvog smisla. Da li novi mediji imaju snagu da ljude povežu zajedničkim stremljenjima? Ako je svako u situaciji da meri tuđ doprinos sa pozicije ugrožavanja popularnosti sopstvenog ostvarenja, onda je komunikacija presečena u startu. Milionima pojedinaca naoružanih moćnom tehnologijom u trci ka sopstvenoj promociji, na žalost, nedostaje zajednička osnova za kreiranje kulture. Imaju li svi ti umetnici u začetku zaista nešto bitno (novo) da kažu? Da li je lična satisfakcija dovoljna i društveno prihvatljiva motivacija? Da li su društvene mreže samo berze talenata sumnjivog kvaliteta? Fenomen takozvane „smrti publike“, preokupacija je jednog dela filma.

Druga tematska celina je odraz u ogledalu prve. Dijalog o „smrti umetnosti“ zbog sve dostupnije i moćnije tehnologije rasprava je o istom problemu sa drugačije pozicije. Umetnost umire onog momenta kad izgubi kontakt sa akutnim problemima društva. Da li je sa strahovitim ubrzanjem promena uopšte moguće pratiti novonastale probleme? Očigledno je da umetnost više nije „ispred svog vremena“. Ispred svog vremena je, zapravo, još samo tehnologija. Ovo nas opet dovodi pred nedoumicu. Da li su savremeni mediji i tehnički razvijena pomagala društveno kohezivne ili destruktivne sile? Ako su Internet i tehničke igračke moćne stege koje društvo drže pod anestezijom, ima li umetnost uopšte šansu?

Jedan od aktera tvrdi da će nas u budućnosti pomalo biti sramota našeg današnjeg stanja. Ovo je optimistična izjava, jer pretpostavlja da nas nedvosmisleno očekuje nekakva drugačija/bolja budućnost. Elitistička kultura je imala svojih prednosti, ali i svojih nedvosmislenih mana. Nostalgično divljenje upućeno umetnicima iz prošlosti kazuje da nismo u stanju da dosegnemo visine njihovih ostvarenja. Uprkos neviđenoj demokratizaciji stvaralaštva, ili upravo zbog nje?

Svaki period istorije kulture imao je daleko više aktera nego što je nama poznato. Vreme je neprevaziđeni filter kvaliteta. Da li smo danas osuđeni na neprekidno trajanje momenta? Ima li vreme bez toka i hronologije sopstveno merilo kvaliteta? Šta će svedočiti o nama? Tehnologija?

Nova tehnička pomagala će nastaviti da se pojavljuju ubrzano (i prekomerno?). Tehnologija ima moć da stvaraoca poštedi velikog dela bolnog i mukotrpnog procesa stvaranja umetnosti. Pitanje je ima li ičeg zaista vrednog bez pročišćenja koje dolazi kroz borbu i patnju?

PressPausePlay zavređuje pažnju fokusiranjem na kontradiktornosti savremenog tehničkog razvoja kao i na primene i promene koje je izazvao u umetnosti.

Za P.U.L.S.E Jovan Pavlović

TwitterGoogle+

Ostavite komentar

Vaša uneta email adresa neće biti javno vidljiva. Obavezna polja označena su *